КРАСАВИЦЕ КОНСТАНТИНА МАКОВСКОГ

<<< Садржај

ЗАТО ШТО ВОЛИМ ЖИВОТ

„Ја нисам затрпао у земљу свој Богом дани таленат, нити сам га у потпуности развио колико сам могао. Једноставно, ја сам јако волео живот и то ми је сметало да се у потпуности предам уметности.“

Ове речи којима Константин Јегрович Маковски завршава кратку аутобиографију боље од било ког критичара или историчара уметности говоре о његовој природи, погледу на свет и његовом стилу: прозрачном, вештом, устрептале јарке палете и велелепном.

Одрастао у уметничкој атмосфери, у породици крај оца ерудите и познатог културног делатника, мали Константин је од најранијег детињства имао прилике да у свом дому среће најзначајнија имена руског сликарства и културе, попут Брујлова, Тропинина, Зарјанка… Сам уметник, један од најблиставијих студената петроградске академије (коју напушта одбијајући да слика на задату тему из скандинавске митологије) говорио је: „За све што сам постигао не осећам дуг ни захвалност нити према академији, нити према професорима, већ искључиво према свом оцу“. Треба напоменути да су, поред сестре Александре, његова браћа, Владимир и Николај, значајна имена руског сликарства.

По напуштању академије, Маковски прилази Ивану Крамскоју са којим је један од оснивача друштва покретних уметничких изложби – Передвижника; уметника вођених пре свега жељом да уметност приближе обичном народу.

Након повратка с путовања по Блиском истоку, Египту, Србији и Бугарској, долази до промена у његовом сликарству. То резултира тиме да овог сликара, добитника Велике златне медаље у Паризу (1889), називају „издајником Передвижника“, „салонским сликаром блиставог артизма“ и „убедљиве површности“, „помодним портретистом“...

Осим као аутор многих монументалних композиција, као што су Мињин на тргу Нижњег Новгорода позива народ на пожртвовање, Агенти Димитрија Самозванца убијају Фјодора Годунова, Смрт Ивана Грозног, Повратак ковчега из Меке у Каиро, Константин Маковски познат је и по „бојарском жанру“, у којем посебно место заузимају, као самостални портрети, студије бојарки, лепих девојачких лица у раскошним традиционалним костимима. Склоност ка декоративном, приписивана утицају Брјулова, у овим цветно-бисерним портретима достиже врхунац.

Заборављене лепоте, кукавичким стидом одбачену нежност, неизвитоперену љупкост – сачувала је четкица великог уметника.

И, како кажу они који су га узимали у одбрану од круте и једностране оновремене критике, Константин Маковски је само сачувао право „живописа на живописност“.

М. КУЛАЧИЋ

 

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.