КАВКАЗ

<<< Садржај

ДЛАН ВРЕМЕНА

„Кавказ је земља чудеса, бисерна!“ – узвикнуо је Пушкин. Сви руски цареви, заљубљени у његову дивљину, одмарали су се под крилом високог Елбруса. Овде су доносили и важне државничке одлуке, уверени да их моћна планина штити и даје им снагу предака.

Далек од света, поспан, леп и дивљи, Кавказ не да времену да тече. У раљама прохујалих векова, тек са наговештајем ововремене површности, промиче живот древне земље и њених људи. Удишући свежину коју им дарује моћни Елбрус, кавкаски горштаци бодре живот. Он им враћа вишеструко – здрављем и спокојством, ретким под капом небеском. Мало је народа који се могу похвалити толиким бројем стогодишњака, оштроумних, крепких и ведрих. На длановима кавкаских стараца, више него на мапи земље уоквирене Црним и Каспијским морем, рељефно се урезала симболика дуге, бурне историје. У непрекидној борби за одржањем коју су условљавали ратови и буне, клесао се карактер народа спремног да мачем натопљеним одважношћу и мушком чашћу отера сваког непријатеља.

Склоњен од цивилизације коју мудро проматра, Кавказ је уточиште бројних народа. Највише је Јермена, Грузина и Азербејџана. У подели географских карата њихов је улог био највећи тако да данас, победнички, господаре територијом којој се, како легенда каже, и Бог дивио. На југу ослоњен на Грузију и Јерменију, Кавказ са источне стране уоквирују руске републике Чеченија и Дагестан, са западне Адигија и Карачајево – Черкезија. На северу је Кабардино – Балкарија, оаза здравља, туристички рај.

ПУПАК СВЕТА

Земље Кавказа старе су око 3.500 година и свака у легенди чува сећање на свој настанак. За Јерменију се везује бајковита прича о вољи Бога који је видевши Абхаза да последњи стоји у реду док он дели земљу, његову скромност наградио дарујући му најлепши кутак. Тако је, по Божјој промисли, Јерменија постала „земља душе“.

Осим жеље да се погледом окуси непознати предео, путовање на далеки Кавказ је привилегија, али и својеврсни авантуризам. Пут од Москве води у неколико праваца, преко Ростова или Волгограда ка Ставропољској области, на крајњем југу. До аеродрома у Наљчику, главном граду Кабардино-Балкарије, стиже се за два сата а за воз, којим се освајају припитомљени руски крајеви, потребан је читав дан. Руси воле путовање возом, они уживају у гвозденој тутњави и премошћавању раздаљина. За њих, оне су више од пуке физичке даљине – друмовима и пругама Руси преносе енергију, обичаје и пуне завежљаје.

„Кавказ је величанствени дар Бога!“ – прва је мисао при сусрету са чудноватим пространством које наткриљује планински масив оштрих врхова и угашених вулкана. Огромни ледници као снежне капе, стварају моћну и надреалну слику неосвојиве лепоте.

На крајњем југозападу Русије Кавказ је већ својом географском одредницом добио улогу природног бедема. Јуришајући да га освоје, у њега су, као у брану и опомену, ударале многе војске. Кавкаски масив неосвојивим су чиниле густе шуме али и лед у којем се, као на најфинијем кристалу, оцртала ратничка, горштачка страст. У подножју вечног леда, разбашкарена су зелена поља. Због овог јединственог контраста који вековима живи у сагласју, ово стеновито парче земљине кугле називали су пупком света. Ако је веровати још једној легенди, Нојева барка завршила је у срцу Кавказа.

Вековима, Кавказ привлачи пажњу истраживача и путописаца уверених да ће отшкринути каква замандаљена врата раја. Колико год откривали његову природну грандиозност, он је тајна. Нико са сигурношћу не може да каже колико људи и вера овде живи. Нико не зна колико је домова и станишта овде саграђено јер, у врлетима и шумским осамама, има оних који су скућили свој мир. Путеви до њих вијугају, тек да заварају траг.

Народе Кавказа повезује географска блискост али они не припадају истим породицама народа. Најмногољуднији Грузини су аутентични Кавкасци, Азербејџани припадају турској групи, Јермени су засебни. У вековној међузависности живе Осети, Абхази, Руси, Грци, Турци и други. За разлику од већине кавкаског пространства које је готово пусто, Араратска низија и обале Каспијског језера и Црног мора насељене су и једино се у њима осећа ужурбаност градова и савременог живота.

ПЛЕС КОЈИ ДОНОСИ СУНЦЕ

У планинским пределима богатим шумом човек и река живе присно, посвећено. Све што је дар природе чува се као планински извор. У суровим условима научи се да се поштује оно што крепи и даје снагу животу.

Коњ је Кавкасцима и слуга, и господар. Издржљивост која кипти у жилама ове племените животиње од памтивека је снажила вољу народа. Призор који као најлепша слика лебди у бајковитом пејзажу јесте вранац умиреног каса, залутао у кавкаској долини.

Планинска вода у чијој се бистрини огледа жедно лице, крепи и лечи. Кавказ је познат и по великом броју „источника“ – здравих извора. Из земаљске утробе ка површини куља топла вода, стручњаци кажу, посебних својстава.

На Кавказу су и бање, омиљена лечилишта и одморишта богатих Руса. У спокоју пејзажа, окружени лекарском пажњом, црпе снагу за стресан градски живот. Милионе уморних људи кавкаски санаторијуми, подигнути још у Стаљиново време, истински препороде. Једно од најпознатијих лечилишта је Кисловодск, у Ставропољу, у севернокавкаској области познато по изворишту минералне воде и икони на зиду пећине. Због лековитих својстава и симболике које има ово јединствено место, походе га туристи из целог света.

Сваки народ на Кавказу љубоморо чува своју традицију. У шареноликом амбијенту фолклора и обичаја, игра и песма су им заједнички именитељ. „Тежак“ мушки корак обележје је свих националних игара. Жене играју смиреније али певају громко, јако. За кавкаски плес кажу и да тера ветар и доноси сунце.

„Кавказ је земља чудеса, бисерна!“ – узвикнуо је Пушкин. Сви руски цареви, заљубљени у његову дивљину, одмарали су се под крилом високог Елбруса. Овде су доносили и важне државничке одлуке, уверени да их моћна планина штити и даје им снагу предака. Елбрус, највиши врх Кавказа, висок 5.642 метра изазов је алпинистима из читавог света. Одважнији се жичаром пењу до Гарибашија, на 3.850 метара надморске висине, одакле бљешти поглед на потоке отопљеног снега и трагове окамењене лаве.

Ваздух је толико разређен да само најздравије мами на авантуру. Купа белог планинског врха подсећа на двогрбу камилу. Први планински дом „Прљут 11“ је на 4.200 метара. У меморијалној соби Азауу, слике су планинара, чланова горских служби који су остали у врлетима Кавказа. Посебно место посвећено је кавкаском горштаку који је врх освојио 203 пута. Последњи пут, моћни Елбрус „загрлио“ је у 103. години. Прву експедицију која је 1829. године покушала да се попне на највиши врх чинили су војници генерала Емануела. Тек пола века касније на ледени врх угашеног вулкана стала је људска нога.

Данас Кавказ, или Закавказје, чини посебну географску целину смештену између Европе и Азије. Регион је богат нафтом и природним гасом. Познати су, такође, кавкаски рудници соли, гвожђа, бакра, мангана, цинка и волфрама. Захваљујући нафтоводу који пролази кроз Азербејџан, Грузију и Турску, економски потенцијал региона заснован је на извозу нафте и гаса. Бакуу и Тбилиси су, уједно, и главне индустријске зоне.

И пољопривреда утиче на економску снагу региона, а због умерене и влажне климе, у кавкаској равници одлично успевају воће и поврће. Оштар планински ваздух погодан је за гајење ораха, бадема, лешника. У долини реке Куре, у степској клими, староседеоци гаје памук и дуван. Грузија је позната по виноградима који рађају грожђе посебног квалитета а у Јерменији расту зелени чај и ретке биљке чудесног мириса и боје од којих се праве парфеми.

Кавкаски градови стоје као урамљене слике. Наљчик који се распростире у најлепшем кутку Кабардино-Балкарије је заправо град–врт. Окићен густим дрворедима, уређеним парковима и баштама које лети букте у пламену боја, Наљчик је украс кавкаске регије. Име је добио по ратницима који су са планина силазили у подножје да поткују коње. Има и оних који верују да му је име потекло од потковичастог положаја. Са три стране град је уоквирен планинским масивима, величанственим Дих-Тауом и Коштан Тауом који су и лети покривени снегом. На северној страни је жути масив Кара-Кај на источној Ак-Кај, са врхом који досеже 3.000 метара надморске висине. Тај сурови масив људи су назвали Стеновити гребен. Отиснут у самоћу Јесењин је често, загледан у његове врхове, писао о Ани.

Василиса Андрејевна МИЛОШ

 

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.