Rusija Danas

РУСКА СПОЉНА ПОЛИТИКА И „НОВА БЕЗБЕДОНОСНА АРХИТЕКТУРА У ЕВРОПИ“

<<< Садржај

Судећи по практично-политичким последицама које је изазвао у каснијим годинама, Путин је у Минхену изнео појединачно најутицајнији државнички говор у првој деценији XXI века.

До наступа руског председника Путина, на конференцији о безбедности у Минхену 2007. године, на дневном реду су биле само оне уобичајене тезе о савременој светској политици, већ хиљаду пута поновљене до тада. Од сличних скупова, заседање се издвајало само по политичкој тежини присутних учесника.

Присуство Генералног Секретара НАТО-а Шефера, високог Представника ЕУ за спољну и безбедносну политику Солане, новог америчког Секретара за одбрану Гејтса, затим, тадашњег фаворита на председничким изборима у САД Џона Мекејна, Немачког канцелара Меркелове и украјинског председника Јушченка, указивало је на највиши могући политички и дипломатски ниво конференције. Почетак Путиновог обраћања нагло је усредсредио пажњу слушалаца, с обзиром да се зачуо за овакве прилике прилично неуобичајени тон излагања. „Структура конференције ми омогућава да избегнем претерану љубазност и говор у заобилазним, пријатним, али празним дипломатским формулацијама (...) и омогућиће ми да кажем шта заиста мислим о проблемима међународне безбедности.”

Знајући да већ сама најава пуне искрености представља „првобитни грех” на дипломатским скуповима, Путин се за сваки случај унапред дистанцирао од необичности онога што ће изрећи. „И ако се моји коментари колегама учине непотребно полемички, заоштрени или нетачни, молио бих вас да се не љутите на мене. На крају крајева, ово је ипак само конференција.”

Затим је, у интензивном получасовном излагању (уз осврт на читав низ глобалних проблема), Путин подвукао како претерана употреба војне силе у међународној политици „увлачи свет у вртлог сталних конфликата”, како Сједињене Америчке Државе желе да се наметну као једини центар моћи и одлучивања, како овако наметљива политика најмоћније државе „резултира чињеницом да се више нико не осећа безбедним”.

Пред слушаоцима, који су узалуд покушавали да прикрију благи шок изазван оваквим током (и тоном) излагања, Путин је упитао: „Па, коме то може да се свиђа? И ко је срећан због свега тога?”

Извештаји новинских агенција и колумне најпознатијих часописа већ наредног дана су, наравно, биле испуњене најважнијим наводима из Путиновог говора, као и одговарајућим реакцијама и коментарима појединих државника и стручњака. „Овим говором није започет нови хладни рат, али је Путин западним државницима зато приредио један прави хладни туш“, била је духовита игра речи којом су РИА Новости осликале говор свог председника. Генерални секретар НАТО-а је говор окарактерисао као „разочаравајући”, а Бела кућа је додала још један критички атрибут приде („изненађујући и разочаравајући”). „Нема више господина Доброг Момка”, био је само један од типичних поднаслова анализе Радија Слободна Европа.

Најчешће преношени коментар са саме конференције је био осврт америчког секретара за одбрану Роберта Гејтса, који је имајући у виду Путинову и своју прошлост у обавештајним пословима, навео да „стари шпијуни имају обичај да говоре отворено”, али да је, за разлику од Путина, он у међувремену био на „програму одговарајуће преквалификације”. Чини се да је овим говором и сама минхенска конференција добила нову централну личност. Путин је према наводу BBC-а „преузео позицију” Доналда Рамсфелда, кога су – све до тада – на минхенској конференцији сви присутни највише „волели да мрзе”.

Изненађење присутних и светске јавности, међутим, није никако значило да је говор био баш потпуно неочекиван. Време и место изношења аргумената, и то управо на овакав начин, нису били нимало случајни. Поштујући значај аудиторијума и правила скупа коме се обраћа, Путин је, чини се, смислено и потпуно намерно изазвао жељену реакцију.

У чланку руског министра спољних послова, објављеном месец дана касније, значај Путиновог говора пронађен је у „разоткривању завере ћутања о фундаменталним питањима глобалне безбедносне архитектуре”. (Сергеј Лавров у часопису Russia in Global Affairs, април-јун 2007). Завера ћутања се, према овом схватању, тумачи као недостатак смелости светских државника да осуде постојећи облик односа у свету и политику најмоћније државе, иако и сами за ту осуду имају више него довољно разлога. Чињеница је како је то „завереничко ћутање” и симболички и реално прекинуто оваквим Путиновим говором. Њим је суштински изнета до тада најснажнија критика међународног поретка на овако високом нивоу.

Следећи корак је био логичан наставак. Била је то свеобухватна афирмативна визија новог међународног и безбедносног поретка који би заменио постојећи „мит о униполарном свету”. Такав предлог, опет не случајно, изнео је нови председник Руске Федерације Дмитриј Медведев (у серији говора 2008. и 2009. године). Његова иницијатива о „новој безбедносној архитектури у Европи”, изнета у тим обраћањима, директно следи поменути Путинов говор из Минхена, сублимирајући све елементе спољнополитичке стратегије Русије у последњој деценији – приказујући целокупну визију међународног поретка коју је Кремљ обликовао после Путиновог доласка на власт.

Историја политичког утицаја Руске империје

Само да се подсетимо. Током читавог XIX и XX века, становници Европе су живели у политичком и безбедносном поретку у чијем стварању је пресудно учествовала Москва. Систем равнотеже снага, успостављен на Бечком конгресу 1814-15. године, у различитој мери је обликовао односе великих сила у Европи током пуних сто година, практично све до почетка Првог светског рата. После одбране Москве 1812. године и контранапада против Наполеона, са руском војном управом у Паризу, воља руског цара Александра I имала је кудикамо већу специфичну тежину на Бечком конгресу. У изузетној студији Метерниховог државништва под називом „Обновљени свет”, Хенри Кисинџер је уложио велики напор политичке потешкоће које је чувени аустријски државник имао у настојањима да Александра I приведе својим плановима. Ћудљив темперамент, снажан идеализам и високо развијена религиозна свест руског цара, представљали су тешко уклопиве чиниоце у крајње практичан, мада бриљантан, Метернихов план о очувању такозваног „старог поретка“ (и сопствене царевине). Због улоге коју је Русија одиграла у рату против Наполеона, али и због потребе да послужи као један од заштитника равнотеже снага (и тако утиче на сузбијање даљег ширења тековина Француске револуције), Русија је морала да буде активно укључена у новоуспостављене оквире европске политике. Зато су идеје руског цара у целости укључене у коначну замисао, иако је (према Кисинџеровом тумачењу) Метерних то учинио крајње невољно. У наредним деценијама, испуњавајући намењену улогу у европским пословима, руски цар Николај I је деловао као „полицајац Европе”, сузбијао револуционарне тежње и устанке на континенту, заједно са осталим европским силама које су ту обавезу преузеле.

У извесном смислу, подједнако значајну улогу у европској политици имао је и Совјетски Савез после Другог светског рата. Са трупама дубоко у територији Средње Европе, са супериорним нуклеарним арсеналом и најјачом конвенционалном армијом на свету, Совјетски Савез је близу пола века директно руководио политиком готово свих источноевропских и средњеевропских држава. Целокупна спољна политика Запада била је усмерена према Источном блоку, насупрот интересима ове „империје зла” (како је Реган назвао СССР у једном од говора).

Историја, дакле, пружа различите примере учешћа руске (царске и комунистичке) империје у европским политичким и безбедносним процесима.

Три стратешка „неспоразума” САД и Русије у европској политици

Корен савремених неспоразума Русије и Запада и разлог супротстављања замисли о безбедносном поретку у Европи налази се у различитом разумевању завршетка Хладног рата. Путинова администрација, наиме, не сматра да је Совјетски Савез поражен у Хладном рату (како се то најчешће тумачи на Западу), него да се „из њега повукао“, чиме је „допринео смиривању тензија“ и „стабилизацији међународних околности“. Зато што нема ратног пораза нити победе, по овом схватању, нема никаквог разлога да Русија буде кажњавана, а Запад нема права да користи „ратни плен” и остварује велике и дугорочне стратешке добитке на рачун Руске Федерације. И према руском тумачењу, политика Сједињених Држава и НАТО савеза у последње две деценије управо има за циљ максимизацију користи из совјетског повлачења. То је основни узрок погоршања односа Русије и Запада оличеног у НАТО савезу.

Изневерена очекивања у европској политици Кремљ проналази у три безбедносна процеса у којима су САД самостално или НАТО као савез прекршили уговорне обавезе и поништили понуђене безбедносне гаранције. То су процеси ширења НАТО-а на исток, изградња делова америчког антиракетног штита у Источној Европи и одбијање чланица НАТО-а да ратификују измењену верзију Уговора о конвенционалним снагама у Европи.

Упркос усмено датим гаранцијама највиших западних државника да се НАТО неће ширити на исток, цела некадашња хладноратовска сфера интереса Совјетског Савеза је до 2004. године прешла у војни савез под вођством Сједињених Држава. Северноатлантски савез је 1999. године бомбардовао СР Југославију без мандата Савета безбедности УН и тада је у Вашингтону усвојен Нови безбедносни концепт НАТО-а којим је ова организација себи доделила право „борбеног деловања ван територије држава чланица“, чиме је иступила из оквира класичног одбрамбеног савеза.

И не само то. Процес овакве безбедносне интеграције су започеле и Грузија и Украјина, у којима су 2003. и 2004. године – у „обојеним револуцијама” – на власт дошле прозападне политичке снаге.

Намеру Северноатлантског савеза да укључи нове чланице и прошири сопствене надлежности, Кремљ је видео као директну тежњу ка маргинализацији Русије и Уједињених нација у европским безбедносним процесима у процесу стварања новог, „натоцентричног” безбедносног поретка у Европи.

Иступање Бушове администрације из оквира Уговора о антибалистичким пројектилима 2002. године, у Москви је протумачено као намера Сједињених Држава да остваре дуго жељену нуклеарну супериорност. Преговоре о изградњи америчког антиракетног система у Пољској и Чешкој, Кремљ је протумачио као потврду сопствених страхова. Без обзира што је током 2009. године Обамина администрација обуставила планове изградње антиракетног штита у Источној Европи, Сједињене Државе се ипак нису вратиле у оквире Уговора о антибалистичким пројектилима и изградња ракетног штита је остао њихов важан стратешки циљ. Поступно остваривање америчке нуклеарне доминације Москва тумачи као изградњу капацитета за застрашивање Руске Федерације и њено даље слабљење у процесу ширења НАТО-а на исток.

Трећа значајна тачна размимоилажења Русије и НАТО савеза јесте статус Уговора о конвенционалним снагама у Европи (који је потписан 1990. године, као формални акт краја Хладног рата). Због распада Источног блока, који је ускоро уследио, наметнула се потреба ревизије првобитног текста уговора. Ревизија је извршена у Истамбулу 1999. године али су до 2007. године измењену верзију ратификовале само Русија и још пар проруски опредељених држава, док су, са друге стране, чланице НАТО одбиле да ратификују нову верзију. У спорењима око тога да ли је или није повлачење руских снага из Молдавије и Грузије наведено као услов ратификације, прошло је пар година, а за то време је на снази био првобитни уговор који је Русији наметао извесна (према схватању Кремља дискриминаторска) ограничења. После неколико година чекања, Путин је 2007. једнострано обуставио примену уговора, чиме је Европа, после нуклеарних, остала и без важећег уговора о конвенционалним снагама. Одбијање ратификације од стране НАТО савеза, Москва тумачи као још један доказ кршења безбедносних гаранција и одступања од преузетих обавеза, а све у тежњи ка маргинализацији Русије.

Из ових околности је проистекао Путинов говор у Минхену 2007. године и иницијатива председника Медведева поводом нове безбедносне архитектуре у Европи као алтернативи америчкој „натоцентричној” замисли континенталног безбедносног поретка.

До 2007. Путин је под државну контролу ставио до тада свемоћне олигархе, губернаторе и енергетски сектор. Увећао је бруто друштвени производ за 70%, индустријску призводњу за 75%, а стране инвестиције за 125% у односу на почетак првог мандата. Створио је Стабилизациони фонд, удвостручио реална примања становништва, преполовио сиромаштво и смањио незапосленост у држави. Овим мерама је зауставио депопулацију, економски и социјално консолидовао државу и повећао друштвену кохезију.

Одлучно Путиново иступање у међународним оквирима су, дакле, проузроковале међународне околности, а омогућиле унутрашње околности. „И ми имамо права да питамо”, навео је Путин на минхенској конференцији, „против кога је усмерено ширење НАТО-а?”. Са све закључком како „ширење НАТО-а нема никакве везе са модернизацијом Савеза или са повећањем безбедности Европе, већ представља озбиљну претњу која умањује ниво међусобног поверења”.

Путинова политика и Медведевљева иницијатива

Овако започету иницијативу следила је, закономерно, Медведевљева иницијатива – као својеврсна фузија конструктивних замисли из руских стратешких докумената и јаког критичког супстрата Путиновог говора у Минхену. Предлог „нове безбедносне архитектуре у Европи” изнет је током 2008. и 2009. године у говорима садашњег руског председника.

А све извире из Концепта националне безбедности, усвојеног у јануару 2000. године, који је у првој деценији XXI века послужио као основни стратешки документ читаве руске спољне и безбедносне политике.

И документ и иницијатива стоје на претпоставци да се униполарни светски поредак показао као неповољан по највећи број држава, укључујући и Руску Федерацију. Поред тога, према тексту Концепта и Путиновом говору, увећање моћи других великих сила учинило је униполарни поредак и америчку доминацију неодрживом.

Раст показатеља економске и војне моћи Кине, Индије, Русије и Бразила, постепено претвара униполарни систем у мултиполарни, са неколико центара војне и економске моћи. Такво кретање, према тексту Концепта националне безбедности, даје значајнију улогу осталим великим силама у одлучивању о најзначајнијим међународним проблемима и онемогућава једностране акције Сједињених Држава. Због тога се сви предлози из Медведевљеве иницијативе, иако усмерени ка европској политици, у основи тичу начина уређења будућег глобалног мултиполарног безбедносног поретка.

Пресликана и примењена на односе у Европи, руска визија подразумева стварање „трочлане” структуре европског безбедносног поретка, са Русијом, Европском унијом и Сједињеним Државама као гарантима и кључним субјектима.

Насупрот америчкој „натоцентричној” визији, са једним кључним актером, руски предлог подразумева заједничко одлучивање трију субјеката о свим најзначајнијим питањима европске безбедности и подразумева могућност вета сваком од њих. Медведевљева иницијатива, на основу ставова изнетих током 2008. и 2009. године, не подразумева стварање неке нове заједничке организације или промену (или ревизију) правила међународног права. Тражи се поштовање постојећих међународно-правних норми и очување водеће улоге Уједињених нација и ОЕБС -а, у оквиру којих Русија већ има право вета.

С обзиром да је ауторитет ових организација скоро сасвим нарушен и да су правила међународног права више пута прекршена, Медведевљева иницијатива подразумева одређену врсту реафирмације постојећих правних и уговорних аранжмана и потврду значаја ових организација. Овакав чин би пружио сигурност свим државама чија је безбедност угрожена противправним и једностраним актима такозване „политике силе“. Институционални оквир УН и ОЕБС је, према духу Медведевљеве иницијативе, сасвим довољан да обезбеди проток интереса учесница европске политике и да Русији обезбеди све правне и политичке механизме за заштиту сопствених интереса.

Довољно је, дакле, да се на међународној конференцији (и/или међународним уговором) реафирмишу постојећи правни принципи и институционални оквири, после чега би њихово кршење могло да буде осуђено и кажњено. Русија би, у духу нових односа, поново била прихваћена као један од три стуба европског безбедносног поретка: као његов конструктивни учесник и гарант. Њени интереси би тако били најозбиљније узети у обзир приликом усвајања кључних одлука.

Судећи по практично-политичким последицама које је изазвао у каснијим годинама, Путин је у Минхену изнео појединачно најутицајнији државнички говор у првој деценији XXI века. Он је означио нову фазу у руској спољној политици која је уследила после фазе државне и друштвене консолидације и која је омогућила одлучније деловање државе у спољним односима.

Већ наредне 2008. године, напад грузијских снага безбедности на Јужну Осетију дао је Москви прилику да у пуној мери прикаже сопствену одлучност. Руска интервенција у Грузији и прекид испоруке гаса Украјини почетком 2009. године били су појединачни показатељи повратка Русије у статус велике силе.

После говора у Минхену, Путин је на себе преузео сав „политички некоректан” посао у спољним односима и сачувао беспрекорни имиџ новог председника, чиме је појачао кредибилитет његове спољнополитичке иницијативе. Та чињеница аргументовано оспорава све коментаре о некаквој „разлици у концепцијама Путина и Медведева“.

У интересу Руске Федерације било је да се Медведевљева репутација сачува од тешких и непријатних спољнополитичких акција, а по кредибилитет нове иницијативе било је, опет, добро да је изнесе управо председник Медведев. Отуда његова иницијатива у пуном смислу одражава спољнополитичку стратегију иницирану 2000. године и логички следи низу спољнополитичких поступака започетих историјским Путиновим говором у Минхену.

Еквилибристика ЕУ

Иако још увек ван магистралног тока европских дипломатских процеса, Медведевљева иницијатива о новој безбедносној архитектури у Европи неумитно чека тренутак у коме ће јој се европски државници обратити са пуном пажњом. Довољно мудри да предлог подробно испитају, довољно опрезни да својим ставом не увреде нарастајућу силу, а опет довољно приземни да узму у обзир сопствену зависност од Сједињених Држава, европски државници су пажљиво одмеравали изјаве и поступке везане за овај предлог.

Они, међутим, знају да природа европског безбедносног поретка у великој мери зависи од степена и врсте учешћа Русије, која на почетку XXI века има више ресурса него икада да оствари улогу коју је себи наменила. Русија је и данас, баш као и у XIX веку, највећа копнена сила у Европи. Такође, она је данас, исто као и у XX веку, највећа нуклеарна сила на континенту. А сада је, уз све то, и највећи извозник природног гаса (од кога је Европа све зависнија).

С друге стране, европски  државници немају намеру да досадашњу зависност од политике Сједињених Држава замене будућом зависношћу од политике Руске Федерације. Због тога је ова скоро трогодишња офанзива руске спољне политике, која је започела Путиновим говором у Минхену а резултирала Медведевљевом иницијативом – још увек „на чекању” у европским кабинетима.

Један историјски куриозитет ипак упозоравајуће делује на европске државнике. Медведевљева замисао нове безбедносне архитектуре у Европи је прва мирнодопска иницијатива руске државе у последња два века. Сетимо се, у време стварања „бечког поретка“ руске војне трупе су биле у Паризу, а у време стварања „хладноратовског поретка“ руска војска је била у Берлину.

Игнорисање или паушално одбијање руске иницијативе у периоду релативне стабилности не шаље добру поруку за будућност руске улоге у Европи. Русији се мора послати сигнал да су њени конструктивни предлози прихватљиви и без принуде, нарочито ако Русија тражи оно што већ има (а то је статус једног од трију кључних политичких субјеката на континенту).

Медведевљев предлог не подразумева да се Русији било шта „даје“ или „уступа“, него да се и формално призна статус који она већ има и који може, у неким другим околностима, да сама осигура, сопственим реал-политичким средствима.

Миљан Филимоновић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.