РУСКА АРКА

<<< Садржај

Један предиван филм Александра Сокурова

Александар Саша Николајевич Сокуров је у току последње три деценије један од најзначајнијих савремених филмских редитеља у Русији и један од најоригиналнијих и најсмелијих експериментатора уметника у светском филму. Његов веома плодан филмски и видео опус (преко двадесет интересантних документарних филмова и шеснаест играних) крактерише се снажном субјективношћу садржајā заснованих на богатству духовног света и подсвесним токовима душе, с многобројним визуелним просторно-временским поремећајима који одражавају варљива сећања и дубоку духовну узнемиреност његових јунака.

Као син професионалног војника и ветерана из Другог светског рата, Александар Сокуров се родио 1951. године у малом сибирском селу Подорвика и Иркутској области. Одрастао је у Пољској и Туркменистану. На универзитету у Њижњем Новгороду завршио је студије историје. Од 1969. до 1975. године, асистент је редитеља у локалној ТВ станици. Научио је да снима видео камером. Студира филмску режију на ВГИК-у, у Москви, али 1979. године прекида школовање због неслагања са својим менторима.

Дуго година његов плодан рад био је скоро непознат јавности, јер су му филмови редовно „одлагани на полицу”, осносно, забрањивани. Андреј Тарковски, великан руског филма који је у то време живео у изгнанству, покренуо је оснивање међународног фонда за помоћ Сокурову. Тек 1986. године на иницијативу Савеза филмских радника Русије и његовог председника Елема Климова, са свих филмова Сокурова скинута је забрана.

Редитељски стил Александра Сокурова многи упоређују са стилом Андреја Тарковског, сматрају га његовим наследником у духовном и естетском смислу. Неоспорна је сличност у коришћењу веома дугих кадрова, општих планова, дугих тишина и ћутања, крајње природној игри глумаца и метафоричкој функцији природних звукова и музике. Оба аутора су духовно слична, јер се у уметности баве дубоким питањима људске егзистенције и настоје да кроз догађаје и ликове визуелно изразе унутрашњу стварност сопственог бића. Разлике између Тарковског и Сокрурова су у сферама њиховог властитог унутрашњег света. У филмовима Сокурова постоји душевно стање напаћених јунака у којима је јасно видљиво да су туга, потиштеност и потлаченост нешто што се не може избећи. Јунаци Сокурова су пренапрегнути и узбуђени, њихову свест притискује непрестана борба између конкретне стварности и унутрашњих слика које избијају из њиховог сећања. Основни редитељски стил је непрестано мешање и прожимање фикције и стварности.

Филм Руска арка (2002) је субјективна реконструкција око 300 година руске историје, лично размишљање о историјском времену и личностима и филозофска медитација о руској култури и традицији. Истовремено, то су сећања једног савременог руског човека. Радни наслов филма био је Кућа Романових, приватно путовање ради открића 300 година руске историје. Француски аристократа и дипломата из XИX века, маркиз де Кустен (Custin), познат по својим авантурама и књизи о Русији 1839. године, лута кроз чувени Ермитаж, кроз Зимску Палату, историјску резиденцију руских царева и руски државни музеј, и у њему се испред монументалних слика среће са историјским личностима и догађајима из четири различите временске епохе од XVIII-ог до XXI-ог века.

Филм почиње речима све време невидљивог и безименог наратора који је у ствари сам аутор са својим гласом, а његове очи – камера: „Отварам очи и ништа не видим”. Парадоксална реченица у стварности, али не и у природи сноликог филма. Оно шта ће гледаоци да виде, јесте субјективан поглед аутора, односно поглед његове душе умрле у једној страшној несрећи. Непрекидно кретање камере-аутора персонификује тихог, али радозналог посматрача, немог сведока узбудљивих и трагичних историјских догађаја. Аутор се чуди сусрету с непознатим људима, али истовремено изгледа као да је овде већ био с њима. Иако невидљив за гледаоце и јунаке филма, аутор-наратор једино је видљив за Европљанина маркиза де Кустена и с њим води непрекидан дијалог. И маркиз као да је већ једном био у Емитажу. Пријатно је изненађен што одлично говори Руски са аутором и свима које среће. Не знајујући увек где иде, задивљено води аутора кроз бескрајне раскошне просторе дворана, ходника и степеништа која воде кроз руску историју, поред величанствених слика, кроз огромну масу шароликих лица – војника, морнара, официра, генерала, уметника, жена, деце, обичних посетилаца, царева, царица и љупких принцеза.

Одмах на почетку, у малој италијанској галерији слика, маркиз из свог деветнаестог века среће посетиоце из двадесетог века и с њима тихо разговара. У свакој наредној просторији истовремено се појављују стварни и фиктивни људи из различитих временских епоха тристагодишње историје, али без хронолошког редоследа. Невидљиви аутор пита се да ли је све ово сан, али не зна одговор. Само стрепи да не дође до неке трагедије. Кроз веома дискретне детаље у слици и звуку више се наслућује да пролазимо кроз један идиличан и естетичан простор/време, и да истовремено постоји један други слој простор/времена који је трагичан – пун насиља и смрти.

Маркиз у једном тренутку пожели да отвори нека врата, али га аутор шапатом моли да то не чини. Ипак, радозналост побеђује и они улазе у столарску радионицу за израду рамова за слике музеја. Столар управо израђује свој мртвачки сандук. Објашњава: „Немци су опколили град”. Алузија на 900 дана блокаде Лењинграда. Цена слободе је милион људских жртава, па и његова властита смрт. Неким мрачним ходником у првом плану, али скривена тамом журно пролази група војника. Да ли су то руски војници из доба револуције или из Другог светског рата? Јасно се чује само металан звук њихове опреме. У трпезарији, где је у идиличној атмосфери окупљена цела царска породица, царица Александра женском интуицијом ослушкује чудне и узнемирујуће звуке. То се у невидљивом слоју простор/времена ваља револуција и приближава њихова смрт.

Постепено се гради осећање непосредног присуствовања догађајима, без скоро икакве идентификације с мноштвом ликова. Читав мизансцен није замишљен према ликовима, већ према погледу и кретању невидљивог аутора-наратора. Визуелно хипнотичко бескрајно флуидно кретање камере кроз масу људи и раскошне просторе Ермитажа за тренутак открива, а одмах затим и сакрива мноштво непознатих, али занимљивих ликова који промичу као сенке или лутке о којима веома мало или ништа не знамо. Једини знак идентитета и друштвеног статуса су њихове савршено аутентично дизајниране раскошне униформе и хаљине, фрузуре, накит и одликовања. Камера притом остварује веома сложене кинестетичке ефекте лаганог летења и лебдења, који достижу врхунац снаге у величанственом балу на крају филма.

Руска арка је први филм чији су слика и звук у потпуности снимљени компјутерском дигиталном техником директно на хард диск, без компресије. До сада је само дугометражни анимирани филм Прича о играчкама (1995) Џона Леситера (Јохн Лессетер), произведен у компјутеру. Руска арка је филм у једном једином кадру који траје један час и тридесет шест минута. Приказује се у видео ДВД-ХД (16:9) техници и као филм на траци 35 мм. Камера је у току непрекидног рада прошла кроз тридесет пет дворана, степеништа и ходника Ермитажа. За то време сниматељ Тилман Битнер (Тилман Бűттнер) препешачио је око 1.500 метара са Стедикем уређајем за стабилизацију слике и камером Сонy ХДW-Ф900, укупне тежине око 35 килограма.

Снимање филма обављено је у једном дану. И поред вишемесечних проба, због техничких грешака снимање је прекидано три пута. Са четвртим кадром Сокуров је био задовољан. Према првобитном плану, замислио је 4.000 ликова, али је број морао да смањи на 862 извођача – 381 глумца и 481 статисту, не рачунајући чланове великог оркестра. Међу њима било је и неколико кустоса музеја и његов директор професор Михаил Пјотровски, који су играли сами себе. У току касније обраде филма, Сокуров је помоћу моћног комјутера додавао звук, дорађивао слике, укидао рефлексе светлости, мењао брзину кретања, допуњавао и трансформисао боје и облике. На шпици филма, редитељ Сокуров се на крају потписао као креатор ликовног концепта и главни дизајнер слике.

После величанствене и вртоглаве синтезе покрета, боја и звукова на последњем царском балу 1913. године, чује се музика Михајла Глинке. Оркестром Маријинског театра диригује композиртор и диригент Валериј Георгијев. На крају, маса људи и жена лагано одлази Великим Степеништем. Маркиз коначно губи своју супериорност и циничност европског интелектуалца. Под снажним утиском драматичне историје и великих уметничких дела, свега што је видео и чуо, заробљен је и постаје део тих људи и догађаја схватајући да је Русија европска земља. Невидљив аутор га позива да крену напред. „Куда?”, пита маркиз. „Не знам, хајдемо напред”, одговара аутор. „Бојим се”, каже маркиз и нестаје у маси људи (у прошлости). Споредним излазом аутор одлази сам. На крају тамног ходника дочекује га челично сивоплаво море изнад којег сабласно лебде праменови ледене копрене која сакрива обалу. Као и на почетку филма, очи су нам отворене, али ништа не видимо. Аутор тихо примећује да је био у кући која попут библијског ковчега чува руску културу и вечно плови морем: „Гледајте. Море је свуда око нас. Суђено нам је да вечно пловимо... и да вечно живимо”. Као да хоће да каже да је једино кретање напред, сам живот.

Марко Бабац

 

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.