ЗВОНА РУСИЈЕ

<<< Садржај

УЗВИШЕНИ ЗВУЦИ

По староруској традицији, звона су бића са душом. Поштовање према њима људи су изражавали на разне начине. Током израде звона свештеници су читали молитве за успешно одливање; нова звона су допремали до звоника на рукама и духовништво их је сусретало испред цркве са иконама и светом водом. Ма где да су се налазили, када би чули звоно верници су скидали капе са глава и крстили се. Звона су имала огроман значај у животу руског народа.

Употребљавана су још у време старих цивилизација Кине, Египта, Грчке и Рима током религиозних обреда и као музички инструменти. Хришћани су почели да користе звона најпре на Западу, у VI веку. На захтев епископа Павлина одливено је прво црквено звоно у Кампањи. Византијски император Василије I Македонац добио је у другој половини деветог века звона из Венеције, што се сматра почетком њихове употребе у Источним црквама.

Одливана су из калајне бронзе мада има необичних и историјски значајних звона и од нетрадиционалног материјала (гвожђа, сребра, глине, стакла и дрвета).

У свету постоје звона интересантна и због своје величине. Највећа средњовековна звона на Западу су у Руану, звоно је тешко око 15 тона, затим у Бечу – звоно на цркви Св. Стефана тешко је око 14,5 тона а изливено је 1711. од метала претопљених турских топова, заплењених после неуспеле опсаде Беча 1683. године, и у Берлину звоно тешко око 11 тона изливено је 1497. По величини значајна су кинеска и јапанска звона. Уз храм Буде у Миаку било је звоно тешко преко 80 тона, а у Пекингу нису била ретка звона од више од 50 тона. У Јапану је 1632. године изливено звоно тешко око 75 тона. Далекоисточна звона су могла бити са звечком (клатном) или без њега. У звона без звечка ударали су споља. За велика звона користили су најчешће хоризонтално постављене дрвене гредице.

Са примањем хришћанства, крајем десетог века, у кијевској Русији се јављају прва звона, превезена из Византије, или из немачких градова. Камена црква Пресвете Богородице (Десетинска), коју је велики кнез Владимир саградио у Кијеву одмах после примања хришћанства, имала је звона од самог почетка. Његов син Јарослав је саградио знамениту цркву Св. Софије у Кијеву половином XI века и снабдео је звонима.

Први манастири: Богородичин у Кијеву; Спаски близу Вишгорода; Рождественски у Новгороду и Кијево-Печерски, користили су звона. То не значи да су звона у старој Русији била масовно у употреби. Велики број мање значајних цркава и манастира користио је била или клепала (дрвене даске, најчешће храстове, или металне плоче), која су се одржала у појединим старовековним парохијама и општинама до XX века.

ЛИВЕЊЕ

Руси су рано почели да одливају звона. Митрополит Макарије (Булгаков) у свом капиталном делу Историја Руске цркве наводи да је Данило Романович Галицки за своју цркву Св. Јована Златоустог у Холму излио звоно још половином XIII века. На захтев великог кнеза Симеона, одливена су у Москви 1346. године три велика звона за цркву Јована Лествичника. Мајстор је био Борис Римљанин, који је пет година пре тога излио и у Новгороду једно велико звоно.

У почетку су у Русији, као и на Западу, звонили покретањем самог звона, да би касније, због појава великих, масивних звона, превладао други начин, покретањем звечка.

Звона су имала огроман значај у животу руског народа. По староруској традицији, звона су бића са душом. Поштовање према њима људи су изражавали на разне начине. Током израде звона свештеници су читали молитве за успешно одливање; нова звона су допремали до звоника на рукама и духовништво их је сусретало испред цркве са иконама и светом водом. Ма где да су се налазили, када би чули звоно верници су скидали капе са глава и крстили се. Сва велика звона при архијерејским црквама и манастирима добијала су имена, најчешће: Медвед, Бик, Ован, Јарац, Лабуд, Реут (Ревун). Пре одливања звона често су мајстори, или њихови ученици, пуштали у народ најневерније гласине, јер су веровали да што је прича необичнија и са више фантазија, тиме ће звоно бити боље. Овај обичај је остао запамћен и на основу тога усталио се касније израз за измишљотине или лажи: звона лију.

Током прве изградње московског храма Христа Спаситеља одливано је празнично звоно и председник комисије за изградњу Храма кнез Долгоруков је на једном од састанака комисије 1878. године у шали рекао како би требало по старом обичају пустити у народ неку гласину да би ливење звона било успешно. Тада је Зубов, један од чланова комисије устао и шапнуо нешто на ухо Кнезу. Долгоруков је махинално погледао на изузетно дебелог барона и од срца се насмејао. Сви остали чланови комисије су желели да чују о чему је реч али Кнез им није одговорио. Већ после неколико дана у Москви се препричавала и преносила вест да је Барон у „благословеном стању”, о којој, како то обично бива, једино главни јунак ништа није знао. Тврде да је тада одливено звоно необично пријатног звука.

ДОМОВИ

Уважавање звона Руси су доказивали и градњом домова за њих, импозантних звоника, што је утицало на упечатљивост и лепоту руских градова. Звоници у Русији могу бити грађени у склопу цркава, али су често и одвојени од њих. То су лепи, високи, најчешће четвороугаони или осмоугаони торњеви у више нивоа, обично три, са постепеним сужавањем према врху. Сваки ниво, или спрат, обезбеђен је великим отворима са свих страна због што бољег распростирања звука у простору. Већа звона смештају се у доњим, а мања, лакша, у горњим нивоима. Познати звоници су: Ивана Великог у Кремљу, у Тројице-Сергијевој лаври и у Савино-Сторозевском манастиру у Звенигороду.

Љубав руског народа према звонима огледа се у литератури, музици и сликарству. У руским народним приповеткама, епским песмама (билинама)  и загонеткама честа је тема звоно. Једна од загонетки гласи: ја сам мртав, но онима који су живи саопштавам о радости и жалости и што ме више бијеш све гласније говорим о Богу. Најдубљи траг у уметности руска звона су оставила у музици: Глинкина опера Живот за цара, Скрјабинове сонате и симфонијска поема Прометеј; опера Мусоргског Борис Годунов; Бородинова опера Књаз Игор; увертира Чајковског 1812. година; Корсаковљева Ускршња увертира; Рахмањиновљеве многе композиције. Дешавало се да приликом извођења музичких дела користе не само имитацију звука звона помоћу других инструмената, већ су употребљавали и стварна звона. Баљшој театар у Москви је почетком XX века набавио звоно тешко три тоне за оперу Псковићанка Корсакова.

ТРАГОВИ

Значајно доба за звона у Русији било је од XVI до XVIII века. Сваки владар је желео да за први храм царства, Успенску саборну цркву и њен звоник Ивана Великог, излије своје звоно, које би благовестило о његовом здрављу и здрављу његове породице. То звоно је морало бити празнични благовесник, што је значило да његови претходници, звона ранијих владара, добију мање важне функције: недељно, полијелејно, свакодневно. Неретко су претапали звона оштећена у пожарима, којих је у то време често било у Москви. При томе, никада нису одливали мање звоно од претапаног. У другој фази тог периода додавали су на претопљени – свој материјал, да би звона била масивнија и са нижим тоновима.

Нису претапана само случајно оштећена звона. Понекад су их скидали са звоника, ломили и претапали. Настајала су нова звона, са другим текстовима и порукама. Први велики благовесник до седам тона изливен је у време Ивана III, 1503. године, и назван Лабуд. Њега је претопио Василије III у свој благовесник 1532. године. Следећи је одливен 1533. тежак више од 16 тона претопљен је 1571. Поновила се историја: син Иван IV Грозни је претопио звоно свога оца Василија III.

По речима Кавељмахера, познаваоца кремаљских цркава, звоника и звона, на захтев Ивана Грозног одливено је 1550. звоно од око 35 тона, које је у време Бориса Годунова 1600. године претопљено и названо Годуновски. Касније је претапано још три пута и до нас је дошло као Велико успенско, масе од око 65 тона. О улози овог звона пише Оловјанишников почетком овог века: „У ноћи уочи Христовог васкресења красни звон је вршен на посебан начин, од давнина уобичајен у Москви. Позивни звон на јутрење почињао је са звоника Ивана Великог у поноћ. За узвишеност доживљаја и свечаност тог великог момента све московске цркве биле су обавезне да чекају док не удари громадно Успенско звоно. На његов први удар, у даљини попут еха, одазивало се звоно Страстног манастира и затим, одједном, као под руководством диригента, почињала су звоњаву звона свих 'сорок-сороков' (1600) московских цркава.“ Звоњење у ускршњој ноћи одушевљавало је Московљане, који су се сакупљали на централним трговима да би слушали узвишене звуке. После дуге паузе ово звоно је поново зазвонило за Ускрс 1993. године.

СУДБИНЕ

Велико звоно, тешко око 130 тона, излио је мајстор Григорјев у време цара Алексеја, 1655. године. То звоно је оштећено у пожару 1701. године. Претопили су га и уз додатак метала излили чувено Цар звоно од око 200 тона, у време императорке Ане. Цар звоно је излио у другом покушају мајстор Михаило Моторин 1735. године. Михаилов отац, Иван, такође мајстор, умро је између два одливања. Звоно је високо око шест, доњег пречника 6,6 метара, дебљине зидова око 40 цм. Цар звоно је оштећено 1737, за време великог пожара у Москви, још док је било у јами у којој је изливено. Барака, даске и грађа су се запалили и обрушили на звоно. Желећи да спречи топљење звона, народ га је посипао великом количином хладне воде, што је извазвало, унутрашња напрезања материјала и  одламање једног дела, масе око 11 тона. Звоно је лежало оштећено у кремаљској јами готово цело столеће. Импрератор Николај I је наредио да се колос извуче и постави на специјално припремљен осмоугаони гранитни пиједестал. Задатак је успешно реализован 1836. године. После тога су на врх звона приварени кугла и позлаћени крст, тако да је укупна висина звона са пиједесталом око 10 метара. Уз звоно је постављен и комад одломљеног метала.

Цар звоно и данас стоји на месту где је постављено 1836. и представља једну од значајних московских атракција - иако је највеће звоно на свету, нажалост, никад није звонило.

Интересантна је судбина Угличког звона. Њиме су звонили на бат или на узбуну када је убијен деветогодишњи царевић Дмитриј. На знак звона мештани су се брзо окупили и линчовали осумњичене за убиство.

После званичне истраге и извештаја Василија Сујског да је реч о самоубиству, Годунов је казнио не само учеснике линча већ и звоно којим су звонили на узбуну. Одсекли су му „уши” и ишчупали „језик” (звечак) и прогнали га у сибирски град Тобољск. Готово 300 година касније грађани Угљича, сматрајући да је звоно невино кажњено, успевају да издејствују његово враћање из прогонства. Међутим, већ тада је било сумње да је то оригинално Угљичко звоно. Касније је доказано да је кажњено звоно оштећено током пожара 1677. у Тобољску и да је претопљено у друго, исте величине, које су Угљичани, не знајући истину, уз велику помпу довезли крајем XIX века у свој град.

Последњих петнаестак година у Русији се обнављају манастири, реконструишу старе и граде нове цркве и звоници. У склопу свега тога одливају се и звона. Данас су металне компоненте много чистије, савремено ливарство се заснива на научним основама и примењује се математичко моделирање при пројектовању звона.

Недавно је (1996. и 1997.) у московској фабрици „ЗиЛ” одливен комплет од 14 звона за поново саграђен храм Христа Спаситеља. Празнично звоно, од око 27 тона, је највеће звоно из овог комплета. Оно представља копију свог претходника, који је уништен истовремено са храмом 1931. године. На њему су приказани у ниском рељефу, осим уобичајеног текста за ове прилике, орнаментике, ликова спаситеља, Богородице и светаца – профилни портрети четири императора из XIX века, у чије време је подизан највећи московски храм: Александра I, Николаја I, Александра II и Александра III.

Прошлог лета у поменутој фабрици одливена су два велика звона (25 и 27 тона), а нешто касније и ново Празнично звоно од око 65 тона за звоник Тројицо-Сергијеве лавре. Одливена звона потврђују да велики мајстори из прошлих столећа имају достојне наследнике, који знају „мале тајне” некада посебно цењеног заната.

Веселин ВАШЧИЋ

 

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.