Rusija Danas

СИБИР

<<< Садржај

ЛЕД ДОБРЕ НАДЕ

Русију је немогуће обухватити мислима. Овом реченицом је велики филозоф Николај Берђајев описао своју непрегледну домовину на преласку између претпрошлог у прошли век. Да је данас жив, извесно је да не би променио мишљење. Величину Русије симболизује Сибир и његово пространство. Следећи мисао славног Берђајева, остаје ми да подцртам да се ни Сибир сагледати не може, нити мишљу, нити скромном репортажом насталом из једног ранијег путешествија са групом београдских пустолова. Покушај коме човек увек тежи не би ли савладао насавладиво – је пред вама.

ДАНТЕОВ РАЈ

Сибир, уствари, подразумева пространство. Ако је о том пространству могуће говорити бројкама, треба рећи да се у Сибиру налази око 60 одсто угља, 60 одсто шума и 80 одсто целокупне руске хидроенергије, као и огромне резерве нафте и гаса, довољне да се с правом сматрају светским ресурсом. Када је почетком седамдесетих година дошло до глобалне енергетске кризе, становници сибирског Академгородока су се мало смејали мало чудили, јер у Сибиру има нафте и гаса довољно за цео трећи миленијум.

Савремена Русија, чије се лице из дана у дан мења, хармонијом традиционалне етике и технолошке авангарде, расписала је конкурс за изградњу града на 30 милиона квадратних метара, на обалама Волге у Сибиру. Италијански архитекта Данте Бенини, који је победио на овом несвакидашњем конкурсу, лично је потврдио да се ради о најграндиознијем архитектонском подухвату новог века, равном подизању Петрограда, и да ће овај град бити подигнут недалеко од једне од најстаријих руских метропола, града који према положају на ушћу двају река неодољиво подсећа на Београд. Радови почињу ове 2010. године а инвестиција неће бити мања од 100 милијарди евра. Будући Gloubtaun, како га већ сада зову, имаће стамбене и пословне зграде, спортски стадион, посебно јавно клизалиште, акваријум... У њему ће, осим пословног света, посао и нови живот потражити око пола милиона људи из сиромашног залеђа. Симбол нове метрополе биће глобус пречника 120 метара, провидан и осветљен изнутра, потпуно гладак тако да се снег на њему неће задржавати. А у глобусу ће, на 200.000 квадратних метара, бити позоришта, биоскопи и супермаркети, повезани спиралним степеницама. Поред велике лопте биће три пословне куле, високе око 600 метара! Архитекта не крије да је центар инспирисан Менхетном, па ће га заокружити и огромним парком, два и по пута већим од Централ-парка у Њујорку!

ХАНТИ МАНСИЈСК – ГРАД НА СЕДАМ БРДА

Неупућени се често питају ко уопште жели да живи и ради у Сибиру, али, онај ко зна какви су тамо услови за живот, не поставља таква питања. Запослени у Сибиру имају бенефицирани радни стаж, велику зараду и додатне принадлежности. Има места попут Ханти Мансијска која су чак три пута скупљи од веома скупе Москве, с просечном зарадом од 2.000 евра по становнику, а просечна четворочлана породица месечно троши око 400 евра! Ако је Новосибирск град од милион и по становника, и главни је административни, привредни и културни центар Сибира, ако се о њему зна све или готово све, о граду по имену Ханти Мансијск изван Русије се мало зна...

Ханти Мансијск је главни град истоименог региона у Сибиру, који се граничи са реком Об. Тај регион је величине целе Француске! Просечна температура у  престоници региона је око -20 степени, али то не смета њеним становницима да живе угодним животом. Град има око 55. 000 становника и четврти је по стопи природног прираштаја у целој Русији. Тешко је чак и поверовати да постоји тако стилизован град, готово усред ничега. Недавно је у овом граду одржан самит ЕУ – Русија. Русија је тиме показала да би и они делови земље који су доста иза линије Урала требало да буду посматрани као део Европе. Успех Ханти Мансијска је важан и за ново самопоуздање Русије.

Да би било јасније о каквом је напретку реч, треба неизбежно подсетити да је почетком деведесетих година, Ханти Мансијск био једно обично, мало веће село! Име је добио по називима два племена, Ханти и Мански, који су се некада давно овде населила. Град лежи на седам брда између којих протиче река Иртиш. Захваљујући наглом развоју нафтне индустрије, почела је градња хотела, шопинг центара, аеродрома и конгресног центра. Ништа више није могло зауставити буран развој овог сибирског места. Никле су традиционалне породичне куће за нове становнике краја, како их овде зову „њефтаники“. Склад економског благостања и наслеђене културе овде је доживео пуни сјај.

У току лета, становници Ханти Мансијска узгајају кромпир, који већ након месец дана од садње може бити извађен из хладне земље, лове рибу и беру рибизле (које се традиционално мезете уз вотку). Мада је сезона узгајања поврћа само три месеца, осим онога што је за личне потребе, све што се произведе завршава на немачком тржишту као ексклузивна органска храна. Чак 60 посто локалног становништва у Ханти Мансијску ради административне послове, а град носи и име „град белих крагни“. Незапослених нема. У Хантију непрестано ничу хотели, па га зато зову још и руски Кувајт.

Град Тоболск су основали Козаци, за време руског продора у Сибир 1585. године. Са управним поделама земље, Тоболск је остао седиште Главног гувернера Западног Сибира све док истоимено седиште није пребачено у Омск, и то у периоду од 1820. до 1830. године. Поштујући ауторитет града, бројни сибирски градови су у властитом грбу имали и Тоболски знак. Учинили су то Омск, Тјумен, Томск... До руске револуције, град је био седиште Тоболске губерније, али је важност града опала када га је заобишла Трансибирска железница 1890. године.

МИНУС 40 – ХЛАДНО, АЛИ НЕ ПРЕВИШЕ

Јакутск је удаљен град у Источном Сибиру (око 200.000 становника), а познат је по две ствари: по томе што се налази на оригиналној табли за игрицу по имену Ризико, и по томе што је најхладнији град на планети земљи. У јануару, најхладнијем месецу, просечна највиша дневна температура износи око минус 40C. У локалном жаргону температура од минус 40C описује као „хладно, али не превише“...

Русија обилује подручјима за која се може рећи да су веома велика, веома удаљена, и веома хладна, али Јакутск је у томе апсолутни рекордер. Екстреман је у сваком смислу, чак и по сибирским стандардима. Јакутиа, покрајина чији је Јакутск главни град, покрива више од 2,5 милиона квадратних километара, док у њој живи мање од милион становника. Може се похвалити великим градовима, подељена је у административне јединице величине Британије, а индивидуални регионални центри су нешто већи од села. У околини има довољно језера и река да сваком становнику припадне по једно. Воле и да се хвале да њихова регија, иначе, има у природним ресурсима сваки елемент периодног (Мендељејевог) система! Према локалној легенди, Бог је приликом стварања света летео изнад земље и делио богатства и природне ресурсе, али када је дошао да Јакутије, толико се смрзао да су му руке утрнуле и све је испустио на јакутску земљу.

Удаљеност Јакутска је такође екстремна. Налази се шест временских зона од Москве, а путницима је пре два века требало најмање три месеца да стигну од једног до другог града. Данас, чак и старим авионом Тупољев, треба само шест сати до Јакутска, града до кога иначе не постоји железничка пруга. Могућ је пут бродом уз реку Лену, дуг око 1.600 километара, али само током оних неколико месеци у току године када река није залеђена. У самом Јакутску, возе се углавном половна возила увезена из Јапана, јер боље подносе хладноћу него Ладе и друга традиционално руска возила. И поред тога, возачи никада не гасе мотор када се зауставе, а понекад га остављају упаљеног и читав дан да би се мање кварио и да би повратак с посла кући био подношљивији и топлији.

Ову област су први пут освојили Руси око 1630, и тада је основан Јакутск као мали административни центар. Домороци Јакути, туркијско племе азијатских карактеристика, које говори језик пун грлених вокала, углавном се бавило узгојем ирваса. Постали су руски поданици без много отпора. Чак и данас, Јакути чине око 40 одсто локалног становништва, и већина њих течно говори свој језик, иако је индустријализација и колективизација током совјетског периода учинила да је остало мало њих који данас упражњавају номадски живот.

Све до Октобарске револуције 1917, Јакутск је био небитан провинцијски град. У XIX веку коришћен је, заједно са другим сибирским градовима, као отворен затвор за политичке дисиденте. Поред мистериозне привлачности и огромних природних ресурса, Сибир је увек остављао утисак суморног и несрећног места, не само за странце него и Русе. И славни Антон Павлович Чехов, путујући Сибиром, описивао је суморан живот који су прогнаници тамо водили. Међутим, данашњи Сибир није ни налик некадашњем.

Овај регион богат златом и дијамантима, био је главни разлог некадашње одлуке Совјета да Јакутск претворе у главни регионални центар, насељавањем на хиљаде волонтера у потрази за авантуром и већим платама. Временом, Јакутск је трансформисан у прави град, који има хотеле, биоскопе, оперу, универзитет, ресторане, па чак и зоолошки врт.

„Јакутск важи за најхладнији град на свету“, писао је Хенри Лансдел, британски путник који је овде боравио крајем XIX века, током пропутовања кроз Сибир. „Али локалне жене Јакута често можете видети како на пијаци стоје голих лактова, ћаскају и збијају шале као да је диван пролетњи дан.“ Једна студија коју су спровели британски и руски лекари, крајем деведесетих година прошлог века показала је, да, док у Британији број оболелих расте током зиме, у Јакутску то није случај. Иначе, добра бунда у Јакутску може да кошта од неколико стотина до неколико хиљада евра, али то се увек сматра добром инвестицијом, јер се носи годинама. Популарна је локална верзија ваљенки, крзнених чизми које се носе у читавој Русији, а овде се праве од јеленске коже.

Кратко лето је и период када се чине огромни напори за припрему пред долазећу зиму. На реци Лени, која је код Јакутска широка око 24 километра, не постоји мост у кругу од неколико стотина километара, тако да су села са друге стране приморана да обезбеде вишемесечне залихе које ће трошити у периоду кад река није пловна, а лед још увек није довољно дебео да би се преко њега могао направити пут. Јакутск је иначе највећи град на свету саграђен на пермафросту – тлу које остаје перманентно замрзнуто током читаве године. Пермафрост прекрива 15 одсто земљине копнене масе, и 65 одсто територије Русије.

На дубини од четири метра испод земље, температура је минус 8C преко целе године, било да је на површини минус 35C или плус 35C. А у том бункеру, где су кристали леда на плафону формирали савршене геометријске облике, брзо постаје јасно због чега је тако тешко градити на пермафросту. Тле, које је комбинација песка и леда, тврдо је као бетон. Али на ивицама, где је лед успео да се отопи, све што је остало је пудераст песак. Ако се на таквом месту подигне зграда, топлота коју зграда исијава топи лед и уништава стабилност темеља.

Из тог разлога, буквално свака зграда у Јакутску подигнута је на подземним шиповима, чија дужина зависи од величине зграде. Чак и код мањих викендица, ти шипови су дуги од шест до осам метара, док су за објекте, као што су електране, шипови дуги и до 25 метара.

Ипак, упркос специфичним условима живота, већина грађана Јакутска нити планира, нити жели било где да оде. За етничке Јакуте је то вековима био њихов дом, а они који су за време Совјета овамо дошли у потрази за новцем и авантуром, већ су пустили корење. „Наравно да је овде тешко живети“, пише лист Газета Јакутиа, „али, људи који овде живе, овде су и рођени. То је наша домовина.“

ПРУГА КОЈА ПАМТИ

Транссибирска железница, најдужа је директна пруга на свету – која се од Москве до Владивостока протеже, преко непрегледних пространстава Сибира и једанаест временских зона, на 9 289 километара - скромно је обележила сто година постојања. Камен темељац за изградњу пруге поставио 31. маја 1891, руски царевић и потоњи император Николај Романов. Постоји предање да је управо он лењиром нацртао правац пруге, али, како је том приликом кажипрст био изнад лењира, оловка је направила полукруг на том месту па је и пруга на необичном месту у облику полукруга. Кад су оживела сећања на Николаја Првог, утемељитеља пруге, у Санкт Петербургу је служен парастос његовом праунуку, последњем руском цару Николају Другом, кога су 17. јула 1918, у Јекатеринбургу, важном граду на Транссибирској прузи, уморили бољшевици. (Кости царске породице ископане су 1991. у једној шуми у близини града). Последњи цар је страдао у земљи у коју је сам слао бунтовнике против царске власти. У њој су, потом, умирали противници бољшевичке власти, оставивши за собом – како је сведочио Солжењицин – велики архипелаг Гулаг.

Максим Горки је говорио да је Сибир „земља смрти и ланаца“, а Ломоносов да ће сибирска природна богатства постати главни извор велике моћи и снаге Русије. Данас можемо слободно рећи да је Сибир симбол највећих руских страдања али и највеће руске наде.

До почетка изградње Транссибирске железнице пре једног века, Сибир је пре био руска кажњеничка колонија него слободни простор који би личио на амерички Дивљи запад. Истина, главни освајач Сибира од времена Татара, козачки атаман Јермак, био је разбојник који је својим смелим авантуристичким походом откупио смртну казну од цара Ивана Грозног, а освојени простор није постао свачији - него царски. Транссибирска железница је у стратешком, а потом и у економском смислу проширила Русију од Балтика до Тихог океана и од Монголије до Арктика. Пруга је одредила и односе на Далеком истоку између три велике империје: Русије, Кине и Јапана. Тако је, по много чему, остало до данас.

Дугачка пруга преко Сибира с правом се сматра једним од највећих грађевинских подухвата века. Кад је Стаљин 1903. године први пут прогнан у Сибир, Транссибирска железница је увелико радила и била, наравно, понос царске Русије. Доктор Живаго је бежао том пругом од бољшевика, по њој је јурио Стрељников у свом кратком возу, са црвеним заставама револуције и смрти. Захваљујући тој прузи, Колчак је годинама после Октобарске револуције опстајао у својој белој републици на Далеком истоку. Одатле је кренула – неуспешна – интервенција западних великих сила против бољшевичке Русије, такође по колосеку Транссибирске железнице.

Занимљиво је да су и сами Руси превиђали да Транссибирска железница – њихов популарни „Транссиб“ – није дело социјализма. „Слављена као највећи грађевински пројект XX века, железница је предреволуционарни процес, који је успешно завршен, упркос непостојању совјетског полета“, иронично је оценио јубилеј коментатор једне московске телевизијске станице.

Индустријализација Сибира убрзала се у току Другог светског рата, када су нови градови на транссибирској прузи постали центри тешке индустрије. То је настављено до данашњих времена, која карактерише експлоатација огромних сибирских природних богатстава: нафте, гаса, хидроенергије, угља, дрвета и свих могућих метала заступљених на таблици Мендељејева. У току Другог светског рата, кад се плодна украјинска и руска црница нашла под немачком окупацијом, јужни делови Сибира постали су, из нужде, али и на срећу, нова житница некадашњег Совјетског Савеза. Крчена је ограмона шума (тајга) и преоравана степа.

То су радили неки нови колхозници, насељеници, док су у рудницима, на бранама и градилиштима мамутских размера главни посао, уз ентузијасте и добро плаћене стручњаке, обављали војници и робијаши. Пруга је добила дупли колосек. Сада је то огромни преображени сибирски простор кроз који воз иде на исток у потрази за додатном далеком срећом. Многи путници, кад први пут крену на такво путовање замишљају Транссибирску железницу као некакав сибирски Оријент експрес. Унутрашњост купеа у вагону прве класе, са избледелим завесама на прозору, месинганим оквирима и посребреним самоварима, заиста чини оригилани амбијент који враћа слике из руских класичних романа.

Путовање од Москве до Владивостока траје 153 сата и 49 минута, односно шест и по дана. Воз обично не касни или касни минимално. Два пута недељно том пругом саобраћа и воз Москва-Пекинг, једним краком преко Монголије, а другим, од Хабаровска, преко североисточне Кине, односно Манџурије. Мада Сибир има четири вегетациона појаса – са југа према северу: степу, мешовиту шуму са четинарима и брезама, тајгу и тундру – путник има осећај да се вози преко непрегледне зелене ливаде или коридором кроз столетно дрвеће.

Сеоска насеља су ретка, куће су брвнарице изникле из руских бајки, само им недостају кокошије ножице о којима је певао Пушкин. Градови имају имена из романа – Перм, Тјумен, Јекатеринбург (бивши Свердловск), Омск, Новосибирск, Краснојарск, Зима, Чернишевск-Забајкалскиј, Белогорск, Усуријск, а многи од њих су са милионским становништвом. Искрсавају изненада, као да немају предграђа, и исто тако изненадно нестају са видика. Мостови преко великих река, као што су Об и Јенисеј, стално су у току протеклих сто година утврђивани. Те огромне воде, које теку на север, претварају се у реке без видљивих обала и главне су комуникације између југа и севера, много важније од прикључних пруга и путева. Ту су песници испевали баладе о заборављеним робијашким костима и о скитницама које одлазе у дивљину у потрази за златом. У вагон-ресторанима се служи бела рибља шницла велика као и тањир.

Транссибирска железница има своје приче о алкохолу. Велике станице железничари зову „базама“, јер се у њима прегледају вагони и обавља снабдевање, а путници излазе на перон да би испружили ноге и купили новине или вруће пирошке. То нису неопходно велики градови, него важне постаје и раскрснице. На перону бабушке, увијене у шарене мараме, продају шумско воће, боровнице и јагоде, али и барен слани кромпир са мирођијом. То је главна храна уз вотку.

Од Урала, где престаје европска Русија, до Тихог океана, Сибир је подељен на три дела: Западни Сибир, Источни Сибир и Руски далеки исток. Развој је, што је и природно, најпре почео у Западном Сибиру, где се, на растојању од отприлике две хиљаде километара од Москве, налази Тјумен, највеће руско нафтоносно поље и највеће у свету налазиште земног гаса. Одатле иду нафтоводи и гасоводи у европски део некадашњег Совјетског Савеза и у земље Источне Европе, све до Немачке. Тјумен је симбол некадашњег прегалаштва у изградњи социјализма. За само једну деценију, премашивши чак и предвиђања најоптимистичкијих планера, од пустаре је постао најдинамичнија производна регија Сибира.

Други симбол ударничког прегалаштва је хидроцентрала Братск на реци Ангари, северно од Транссибирске железнице, отприлике на пола пута између Москве и Владивостока. Јевтушенко је ту хидроцентралу назвао „храмом киловата“. Такви џиновски пројекти, који су дали обележје сибирском динамизму после Другог светског рата, у извесној мери формирали су и смели и хвалисави сибирски менталитет. Људи који живе у Сибиру готово да су се навикли да све што се код њих гради мора да буде грандиозно и да служи на понос великој Русији. Тако је увек било, тако је и данас.

Никола Влаховић

 

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.