Rusija Danas

ВАСИЛИЈ НИКОЛАЈЕВИЧ ШТРАНДМАН

<<< Садржај

РУСКИ ДИПЛОМАТА И СРПСКИ ПАТРИОТА

Василиј Николајевич фон Штрандман, дипломатa Царевине Русије, рођен у Француској, дуго је живео у Србији, умро у Вашингтону, потомак је три руска генерала: праунук гувернера Сибира, унук команданта коњице Царске гарде, син команданта гарнизона Царског Села... Као дипломата у Београду, 1914. године у жижи кризе око аустроугарског ултиматума Србији био је у свакодневним контактима са Николом Пашићем и регентом Александром Карађорђевићем... Први је човек, који је уз Пашића видео аустроугарску објаву рата Србији... И колико је познато, једини страни дипломата који напушта своју службу и ступа као добровољац у српску војску на Солунском фронту.

Током две међуратне деценије Штрандман је вођа руских избеглица у Југославији... Изузетно богат живот, започет и завршен ван Русије, али у целини посвећен њој – посветио је добрим делом и Србији.

Када је после Сарајевског атентата 1914, и у ишчекивању следећих потеза агресивне Аустроугарске, 10.07.1914. године, у аустроугарском царском и краљевском посланству у Београду током разговора са домаћином, аустроугарским послаником бароном Гизлом фон Гизлингеном, изненада умро руски посланик Николај Хенрикович Хартвиг, Србија се нашла усред Јулске кризе без свог великог пријатеља и заштитника.

Усамљенији од Србије у тим кобним јулским данима вероватно је био само jедан човек: млади руски дипломата Василиј Николајевич Штрандман, први секретар Руске мисије у Београду, који је као отправник послова морао да преузме вођство над мисијом и тиме прихвати огромну одговорност.

Изложен великим искушењима, својом умешношћу и тактом Штрандман је успешно обавио тај тешки и одговорни посао. Тиме је стекао и лично пријатељство регента Александра Карађорђевића. У потоњој, дводеценијској избегличкој фази Штрандмановог живота у Београду, то пријатељство је, после руског грађанског рата, одиграло важну улогу у пријему, смештају и даљем животу десетина хиљада руских цивилних и војних избеглица у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, Краљевини Југославији.

ТЕЛЕГРАМ ЦАРА НИКОЛАЈА ДРУГОГ

За историју Србије су свакако значајни описи разговора у четири ока са регентом Александром Карађорђевићем, посебно оног у коме је Василиј Николајевич успео да га убеди да он, краљевић Александар (а не краљ Петар I, његов отац, како је сматрала српска страна), треба да упути телеграм цару Николају II, апелујући за хитну подршку и помоћ Србији у судбоносном тренутку око ултиматума Аустроугарске. Затим прикази истих таквих разговора са Николом Пашићем. Посебно је упечатљив опис потресног тренутка Пашићеве и Штрандманове емоционалне реакције на приспеће дуго ишчекиваног одговора руског цара Николаја II, телеграма o томе да Русија неће напустити Србију. Штрандман то овако записује : „...Тог дана, касно увече 28. јула, био ми је донет шифровани телеграм од Сазонова (министра спољних послова Русије) који је путовао дуже од једног дана. У њему се налазио следећи одговор цара Николаја Другог на телеграм краљевића регента Александра: `Ваше Краљеско Височанство, обративши ми се у изузетно тешком тренутку, нисте се преварили у односу на осећања која гајим према Вама, као и о мом срдачном расположењу према српском народу. Садашње стање ствари привлачи моју најозбиљнију пажњу и моја влада улаже све напоре како би се садашње потешкоће уклониле. Не сумњам у то да ће се Ваше Височанство и Краљевска Влада прожети жељом да се тај задатак олакша и да неће занемарити ништа како би се дошло до решења које би, чувајући достојанство Србије, омогућило да се спрече ужаси новог рата. Док постоји и најмања нада за избегавање крвопролића, сви наши напори морају бити управљени ка том циљу. Ако, пак, упркос нашим најискренијим жељама у томе не успемо, Ваше Височанство може бити убеђено у то да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије`.

….Без обзира на јако рани час, Пашића сам већ затекао у његовом службеном кабинету. Прочитавши на брзину телеграм, он се, како ми се учинило, у први мах скаменио, а затим га је захватило ванредно узбуђење. Прекрстио се, и казао: ’Господе, Велики, Милостиви Руски Цар’. Уставши из фотеље, пришао ми је, загрлио ме је и изљубили смо се. Из очију су му текле сузе. Такве манифестације душевне потресености човека чији је цео живот био тешка школа самосавлађивања и уздржаности и који се у прошлости више пута суочавао са смрћу, могу послужити као доказ до које мере је током протеклих дана била велика његова душевна напрегнутост – јер је на коцки стајао опстанак његове вољене и драге Србије....“

Занимљив је и његов опис историјског тренутка уручења аустроугарске објаве рата Србији, у кафанској башти у Нишу, где је седећи за суседним столом до Николе Пашића, био први човек коме је Пашић тај текст пружио да прочита: „...Пашић, са супругом Георгином и кћерима Даром и Павом, седео је за посебним сточићем, скоро се додирујући с нама.

Око 2 сата, кроз капију ресторанске баште, коју сам видео, ушао је поштар и пришавши Пашићу извадио је из торбе телеграм. Пашић га је узео, и прегледавши садржај, прекрстио се и пружио ми је телеграм. У телеграму, гроф Берхтолд је из Беча јављао да је „...аустроугарска влада, не добивши задовољавајући одговор од Србије на своју ноту од 23. јула, принуђена да штити своје интересе и одсад се налази у ратном стању са Србијом“.

Кроз Србију је, још од Карађорђевих дана, прошло много страних изасланика и дипломата, много равнодушних, па и злонамерних, понеки радознао, понеки чак и наклоњен Србији, али ниједан није у неком од одсудних тренутака по Србију добровољно ступио у српску војску, како је то учинио Василиј Николајевич Штрандман.

ЧОВЕК ПЛЕМИЋКОГ ПРЕДЗНАКА

Заиста, ко је био Василиј Николајевич (фон или де) Штранд(т)ман, чију смо биографију и порекло морали да састављамо распитујући се на разним странама света?

Рођен 20. априла 1877. године у Француској, у тада монденској бањи По (Pau) у централним Пиринејима, умро је 18. новембра 1963. у САД, у Вашингтону. Скоро половину свог зрелог живота, пуног судбоносних историјских догађаја, како по Русију тако и по Србију, провео је у Србији као руски дипломата (1911-1915. и 1919-1924), а потом и као руски избеглица (1924-1944).

Његови преци припадали су племићком роду Штрандманових, са префиксом „фон“, литванско-шведског порекла, са територија ондашњих „балтичких провинција“ (данашње Литванија, Летонија и Естонија) које су у XVII веку ушле у састав Руске империје.

Његова грана Штрандманових је вероватно прилично рано (у XVIII веку) прешла из лутеранства у православље и, као већина „руских Немаца“ који су примили православље, свим срцем и душом, осим по имену, постала руска (баш као и Хартвигова). Василиј Николајевич наводи у Успоменама податке о свом деди који делимично могу да протумаче његов почетни афинитет према Србији: „У долини Тимока интересовале су ме успомене на бојеве с Турцима од 1810. до 1812. године, када је мој деда као млад официр командовао ’српским четама’ и са њима постизао приличне успехе. Из његових бележака сам још у детињству сазнао за јунаштво српског народа.“ Тај његов деда је био Карл Густавович (1787-1855), потоњи коњички генерал и командант Коњичког корпуса царске гарде.

Отац Василија Николајевича, генерал-лајтнант Николај Карлович (1836-1900), био је командант Царског Села – места становања царске породице – као и командант тамошњег гарнизона. Тетке по оцу биле су дворске даме: једна царичина, а друга велике кнегиње Јелене Павловне. Све то је несумњиво имало одлучујући утицај на цео његов живот, погледе и каријеру.

Василиј Николајевич је крштен у Паризу, у Цркви св. Александра Невског, а кум му је, преко свог личног представника, био цар Александар II. У својој једанаестој години примљен је, 1888. године, у најпрестижнији кадетски корпус Русије, Пажевски корпус, исти онај у коме су као кадети учили и српски краљевићи Ђорђе и Александар Карађорђевић.

Будући српски регент Александар био је у истој генерацији Пажевског корпуса са Константином Штрандманом, млађим братом Василија Николајевича. Овај је Александру у два наврата помогао у сукобима са осталим кадетима, због чега му је Александар био веома захвалан. То је, по речима Василија Николајевича приликом првог сусрета са Александром на Цетињу 1910. године, послужило за пробијање церемонијалног леда: „Овим је започело моје познанство с њим, које се касније развило у срдачно пријатељство“.

Приликом церемоније крунисања цара Николаја II, 1896. године, Василиј Николајевич је био одређен за носиоца царских инсигнија, а 1897. завршио је корпус као најбољи у класи, са почасним (кадетским) чином фелдфебела (наредника). Име му је било уклесано на почасну мермерну плочу корпуса и био је именован за личног камер-пажа цара Николаја II.

Године 1897. Штрандман је ступио у гардијски Улански пук Њеног Величанства. Због слабог здравља морао је да 1900. године напусти војну службу, и те године је прешао на службу у Министарство спољних послова. За секретара руске дипломатске мисије у Дармштату, родном граду руске царице Александре Фјодоровне, именован је 1906. године, и то по њеној изричитој жељи. Две године касније, премештен је на место секретара руске Царске мисије у Софији, а 1910. унапређен за другог секретара руске амбасаде у Цариграду. За време овог постављења био је деташиран на испомоћ руском министру-резиденту у Црној Гори (Цетиње) током прославе 50. годишњице владавине кнеза Николе и његовог проглашења за црногорског краља, о чему је у својим успоменама оставио занимљив запис.

Септембра 1911. године бива унапређен на место првог секретара руске царске мисије у Београду, и тако доспева у Србију, где је (са прекидом од друге половине 1915. до 1919.) живео скоро тридесет година.

У Београду је сведок мукотрпних преговора са Бугарском о Балканском савезу, припрема, избијања и последица Балканских ратова 1912−1913, о чему оставља исцрпно сведочанство.

У судбоносним данима после Сарајевског атентата, услед изненадне смрти руског посланика у Београду Н. Х. Хартвига, Василиј Николајевич, као отправник послова, постаје привремени шеф руске дипломатске мисије у Београду и остаје на челу мисије до доласка њеног новог шефа, кнеза Григорија Николајевича Трубецког у децембру 1914.  По доласку кнеза Трубецког, Василиј Николајевич је био унапређен на положај првог секретара руске амбасаде у Риму, али на захтев Трубецког, коме је због свог искуства и способности био потребан у Србији, остаје у Србији све до септембра 1915, када одлази на свој нови положај у Рим.

После бољшевичког преврата у Русији напушта дипломатску службу и пријављује се као добровољац у српску војску. Регент Александар га прима и додељује му чин коњичког капетана I класе.

На Солунском фронту остаје до новембра 1918, када га С. Д. Сазонов, тада министар спољних послова руске владе адмирала Колчака („белог“ Врховног управитеља Русије), позива у Париз да руководи владином канцеларијом за време мировне конференције у Версају.

Пошто је влада Краљевине СХС de jure признала владу адмирала Колчака, Василиј Николајевич је 1919. године постављен за руског посланика у Београду, до марта 1924, када је Руска мисија угашена одлуком Министарства спољних послова Краљевине СХС. Уместо ње, са седиштем у истој згради на којој је и даље стајао грб Руске империје, и уз званичан пристанак Владе Краљевине СХС, основана је Канцеларија за заштиту интереса руске емиграције. Василиј Николајевич је, уз задржавање свих дипломатских привилегија, остао на њеном челу све до маја 1940, када је влада Краљевине Југославије признала СССР и са њим успоставила дипломатске односе.

По успостављању дипломатских односа између Краљевине Југославије и СССР-а, задржао је само једну од својих ранијих функција: био је овлашћени представник Руског Црвеног крста (старе организације), и то је остао све до немачке окупације Београда у априлу 1941.

Пошто је као предводник руског избелиштва одбио да сарађује са немачким окупатором, Гестапо га је два пута хапсио, под оптужбом да је масон и непријатељски расположен према Трећем Рајху.

По изласку из притвора (уз услов да се не меша у јавни живот и да не напушта град), остао је у Београду до септембра 1944, када му је успело да пред надирућим „црвенима“ са супругом оде у своје друго избеглиштво: најпре у Аустрију, затим у Баварску, а по америчкој окупацији Баварске, успели су крајем 1945. да пређу у Швајцарску, где је живела кћер Василија Николајевича. Најзад, у јануару 1947. године одлазе у САД, у треће избеглиштво.

Василиј Николајевич Штрандман умро је 1963. године, у 86. години живота. Сахрањен је на гробљу руског манастира Св. Тројице у Џорданвилу, држава Њујорк. Био је носилац руског ордена Св. Кнеза Владимира 4. степена, црногорског ордена Данила I, српског ордена Белог орла и француске Легије части.

ШТРАНДМАНОВ ЗАВЕТ

Предисторија проналажења рукописа Балканских успомена је дуга. Приликом истраживања у Хуверовом архиву (Hoover’s Institute of War, Revolution and Peace, Stanford, Calif., USA), пошто сам ишчитао многе Штрандманове извештаје и писма постало ми је јасно да би налажење његових мемоара несумњиво пружило прилику да се упознамо са веома интересантним и важним појединостима, како из његове активности из живота руских избеглица, тако и са општим политичким приликама у Краљeвини СХС/Југославији виђеним очима искусног дипломате.

Контактирани су многи амерички архиви у којима би се Штрандманови папири могли налазити, али без резултата. Било је, ипак, незамисливо да личност каква је био Василиј Николајевич није за собом оставила, ако не формалне мемоаре, онда бар неке рукописе.

Током времена тражења и покушаја, дошао сам у контакт са професором др Евгенијем Љвовичем Магеровским (САД), сином првог куратора Бахметјевског архива (Bakhmeteff Archive, Rare Book & Manuscript Library, Columbia University, N.Y., USA), поред Хуверовог архива, једног од најважнијих репозиторија (изван Русије) архивске грађе о руским избеглицама. Он ми је потврдио да мемоари постоје, и да се налазе у Бахметјевском архиву, јер му је о њима говорио његов отац.

Он ми је такође дао име и адресу госпође Јелене Викторовне Туроњи, рођене Екерсдорф (САД), рођаке друге Штрандманове супруге. Она је одржавала блиске рођачке везе са брачним паром Штрандманових све до њихове смрти. И она ми је потврдила да мемоари постоје, као и маса папира, али да су они после смрти удове Штрандман доспели у руке једног америчког историчара, антиквара, универзитетског професора и специјалисте за руско-совјетска питања. Он је преузео све Штрандманове папире и обећао да ће мемоаре превести на енглески језик. Међутим, од тада је прошло двадесетак година без резултата. На питања заинтересованих, није давао одговоре. Потражио сам ближе податке о њему и нашао да је он члан Управе и званични историчар америчког Малтешког реда (Order of Malta Federal Association, USA).

Разлози његовог одбијања да пружи информације о Штрандмановим рукописима нису ми познати, али сигурно је да их има и да су можда од значаја: Штрандман је због свог положаја, веза са врхом Руске Заграничне цркве и личног пријатељства са краљем Александром I Карађорђевићем, морао бити повезан и са предајом на чување краљу светиња Малтешког реда које су се налазиле у поседу мајке цара Николаја II, царице Марије Фјодоровне (шаке светог Јована Крститеља, дела Часног Крста и Богородичине иконе, према предању оригиналног рада светог еванђелисте Луке, украшене многобројним драгим камењем на ризи). Ако је Штрандман написао и други део својих успомена, несумњиво је изнео и низ битних детаља у вези са пријемом тих реликвија, нарочито о условима под којима је требало да буду чуване и евентуало предаване даље. Те светиње више нису у Београду; данас се налазе на Цетињу, у Црној Гори, где су доспеле из дворске цркве Карађорђевића (Св. Апостола Андреја на Дедињу) приликом евакуације двора из Београда, априла 1941. године и њих, наводно, Малтешки ред покушава да поврати у свој посед.

Све до краја 2006. године сви напори за налажење мемоара остајали су узалудни, како моји тако и покушаји А. Б. Арсењева − познаваоца и истраживача друштвеног и културног живота и наслеђа руског избеглиштва, са којим се, уз повремене консултације, настављало наше заједничко и паралелно трагање за рукописом, и без чије несебичне помоћи оно не би успело. Најзад нам је успело да утврдимо да се мемоари заиста налазе у Бахметјевском архиву, али не под Штрандмановим именом, што је била срећна околност, јер су тако сачувани, остали доступни и доспели до нас, него у „кутији бр. 1, необрађених папира колекције кнегиње Марије А, и Штрандмановог зета, кнеза Николаја В. Свјатополк-Мирског“ – некадашњих Београђана!

Тако сам дошао до фотокопије манускрипта тома I мемоара, као и одобрења за превод на српски језик и објављивање. Текст Успомена почиње овим речима: „У јесен 1921. године, у време док сам био руски посланик у Београду, добио сам писмо од Сергеја Дмитријевича Сазонова из Париза. У њему се налазио следећи завет:

У времену наше националне пропасти и страдања, ниједан народ – ниједан од наших бивших савезника – није нас подржао тако како су то учинили Срби. Обавеза сваког истински руског човека – а у првом реду Ваша – јесте не само да памти него и да нашироко разглашава све што Вам је познато о томе са каквим нам је осећањем братске љубави и захвалности српски народ пружио руку помоћи у годинама наших најтежих искушења и нечувених националних патњи`.

Ове речи, прожете истинитим осећањима, стављам у темеље мог скромног рада. Он ће се у првом реду дотаћи Балканске кризе која је довела до Првог Светског рата, а у другом – и оних година када је Југославија, у чији састав је ушла Србија, испољила до тада у историји света невиђену захвалност, у овом случају Русији, за њену улогу у спасењу [Србије] од туђинског јарма.“

Да ли је заиста успео да напише и други део својих успомена? То, за сада, остаје непознато....

Јован КАЧАКИ

 

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.