ЛИЧНА КАРТА : ВЕЛИКА РУСКА ОТКРИЋА

<<< Садржај

ОСВАЈАЊЕ БЕЛИНЕ

Није Русија одувек тако велика. Све до 16. века простирала се на исток само до Урала, а шта се налазило иза тог планинског ланца – то тада готово да нико није ни знао.

Западни Сибир припојен је Русији са распадом татарског Сибирског ханства, и крајем 16. века ницали су први руски градови – Тобољск, Тјумењ, Сургут... Почело је и привредно освајање тих непрегледних и далеких пространстава. Тамо су бежали од феудалног јарма угњетени сељаци, слате су експедиције, ловци су кретали за богатим трофејима, трговци за јефтиним крзнима.

То што није било ранијих државних творевина на територијама Источног Сибира и Далеког истока олакшавало је руским истраживачима мирно освајање тих бескрајних простора, који су често ишли у походе са сасвим малом војном пратњом. Већина локалних племена живела је на нивоу примитивних родовских заједница и није имала ни жеље ни храбрости да се супротстави насељеницима.

Записи о Новој земљи

Већ средином 17. века руске експедиције постале су обична и честа појава на истоку Азије. Крајем тог века руски поседи су се простирали до обала Пацифика и Северног леденог океана. На југу су били ограничени зоном утицаја Кинеске империје, и киргизских племена у централној Азији. Две империје – Руска и Кинеска године 1689. потписале су Нерчински уговор, који је регулисао разграничење освојених територија. Јужни поседи Русије завршавали су се градовима Ишим, Курган, Кузњецк, Краснојарск, Селенгинск. Локалну власт у Сибиру у то време вршиле су војводе, а главну управу је у почетку имао државни орган са називом Приказ казанског дворца, а затим Сибирски приказ, који је почетком 18. века преименован у Сибирску губернију.

Иако је мореуз који раздваја Азију од Америке назван по имену руског морепловца Витуса Беринга, први који га је прошао није био Беринг, већ сибирски козак Семјон Иванович Дежњов. Служио је у козачким одредима у Тобољску, Јенисејску и тек освојеном Јакутску. Освајајући нове територије са својом козачком дружином допловио је реком Ојемокон до Северног леденог океана 1642. године, а наредног лета је пловећи до ушћа Колиме основао Нижњеколимск, који је затим годинама бранио од напада домородачких племена.

У лето 1648. године Дежњов, у склопу истраживачке експедиције Федота Попова, креће са седам бродића да оплови север Азијског континента, од којих само три једрењака успевају да уђу из Северног леденог океана у Пацифик. Најисточнији рт континента, који су тада назвали Велики камени нос, касније је добио име Рт Дежњова. Убрзо после проласка кроз азијско-амерички мореуз, у невремену Дежњов доживљава бродолом. И пешке се два и по месеца пробија до ушћа реке Анадир. Тек на лето наредне године импровизованим чамцима пење се узводно до првих домородачких села и ту оснива насеље са називом Анадирски Острог, из кога наредних девет година у Јакутск шаље крзна и кости моржева. У Москви 1662. године добија чин козачког атамана.

Морски и сувоземни путеви које је трасирао Семјон Дежњов били су у то време за руске насељенике најкраћа веза Колимског полуострва са Анадиром и Чукотком.

Василиј Данилович Појарков је од 1643. до 1646. године био на челу експедиције које се прва пробила до слива реке Амур и отпловила до њеног ушћа. Остао је забележен у аналима руског Далеког истока као први Рус који је пловио по Тихом океану.

По истраживању слива реке Амур постао је познат и Јерофеј Павлович Хабаров. Пловећи Леном и њеним притокама бавио се трговином са насељеницима и домородачким становништвом, повремено био сакупљач пореза, основао прву солану у источном Сибиру. Чувши легенде о нетакнутим богатствима Амурског краја, Хабаров се 1649. године, као предузимљив човек одлучио да организује експедицију ка тој реци. Четири године су трајала њихова пробијање кроз беспућа источног Сибира, освајање територија и сукоби са домородачким кнезовима и Манџурцима. Захваљујући својим изузетним способностима, успевао је да их све приволи на подаништво руском цару. У јесен 1667. у Тобољску Хабаров даје састављачима Атласа карата Сибира непроценљиве податке о Амуру и Лени. Када од цара није добио дозволу за поновни одлазак на Амур, повлачи се из јавног живота и 1671. године умире у приобаљу Лене.

У 19. веку на Амуру бива основан војни камп са називом Пост Хабаровка, из кога се касније развија велики град – Хабаровск. А на Транссибирској магистрали и дан-данас постоји железничка станица и село необичног имена – Јерофеј Павлович.

Поход на Камчатку

Владимира Владимировича Атласова велики Пушкин је поредио са козачким атаманом Јермаком Тимофејевичем, чувеним освајачем Сибира из 16. века. Рођен је у европском делу Русије и због сиромаштва се преселио у Сибир, где је постао јакутски козак, четовођа и на крају старешина Анадирског острога.

У пролеће 1697. године, са стотинак сабораца, организовао је поход на Камчатку, за коју се тада знало само то да је богата земља, да су тамо зиме знатно топлије, а воде богатије рибом. Основао је насеље Верхње-Камчатск и јасно трасирао свој животни пут на том полуострву.

Претходни руски извиђачи су већ тада донели гласове од домородачког становништва да се иза новооткривене богате земље налази и цео низ насељених острва ( Курили ). Практично без икакве материјалне помоћи, Атласовљева експедиција кренула је у истраживање и освајање те далеке територије, покоравајући успут локалне „Камчадале“. Убрзо се под његовом контролом нашло више од половине Камчатског полуострва. На речици Крестовки, притоци реке Камчатке, више од 40 година стајао је крст на коме је писало : „7205 ( 1697) године, јула 18. дана, поставио је овај крст Володимир Атласов са друговима 65 људи“.

Новооткривене земље су му се веома допале, захваљујући благим зимама и шумама богатим квалитетним крзнашима. Посебно је био задивљен камчатским вулканима, који су Русима тога времена били сасвим непознати. Истраживања Атласова побудила су велико интересовање код цара Петра Првог, који је тада одлучио да се са Камчатком успостави стални бродски саобраћај. Управо због тога се и име тог казачког атамана везује за почетак израстања Русије у поморску државу.

Камчатку је готово 50 година после Атласова детаљно изучио Стјепан Петрович Крашењиников и у свом делу „Опис земље Камчатке“ читаоцима приближио та далека и у то време дивља пространства. Његов опис полуострва био је толико упечатљив и детаљан да се и сам Пушкин неколико пута враћао том значајном етнографском делу славног истраживача.

Место где се Азија приближава Америци

Витус Беринг био је пореклом Холанђанин, али је себе сматрао Русом и цео свој живот је био у служби Русије. На самрти, цар Петар Први написао је писмо Берингу, са задатком да нађе „ место где се Азија приближава Америци, и да ступивши на америчко тло нацрта његову карту“. До обале Охотског мора експедиција је ишла пешице, опрему су носили на коњима, а када би коњи попадали од умора, људи су на себе узимали терет. Пут из Петербурга трајао је више од три године. Тек четврте године успели су да се домогну Нижње-камчатског острога, где је саграђен и поринут у океан брод „Свети Архангел Гаврило“. Коначно, у лето 1728. године успели су да отплове на север и у суровим временским условима, уз помоћ тадашњих навигационих средстава, Беринг је закључио да мореуз постоји и да се Азија и Америка нигде не спајају. У Петрограду су његов закључак хладно примили, јер не искрцавши се на америчко тло, није испунио вољу тада већ покојног императора. Наредну експедицију ка Америци Беринг је припремао десет година, да би се на америчком континенту задржао свега десет часова. Остали чланови експедиције желели су да се ближе упознају са животом тамошњих домородаца, али је Беринг био неумољив. Повратак је трајао месецима по олујном невремену, током кога су се многи чланови посаде поразбољевали, међу њима и сам Беринг. Једнога сивог дана, када су већ изгубили сваку наду у спасење, из магле је изронила обала. Нажалост, то није била дуго очекивана Камчатка, већ непознато стеновито острво. На њему су многи поумирали, међу њима и сам „капитан-командор“ Беринг. Њему у част та острва су названа Командорским, а море које их окружује Беринговим.

Далеке обале

Алексеј Иљич Чириков пловио је ка обалама Америке заједно са Берингом. И док је Беринг био преопрезан и често месецима чекао заповести из Адмиралитета у Петрограду, Чириков је сматрао да капетан лађе треба сам да доноси одлуке. Беринг је заповедао бродом „Свети Петар“ а Чириков једрењаком „Свети Павле“. У време једног зимовања на Камчатки та двојица морнара су открила природну луку и прозвала, је у част својих једрењака, Петропавловск. Данас је то Петропавловск-камчатски административни и привредни центар Камчатске области.

Чириков је стално говорио „да Америка није даља од Чукотског источног угла“. Кренувши ка новом континенту, у густој магли поред обала Алеутских острва два брода су се изгубила, и Чириков је наставио да плови сам. Дошавши до америчке обале, послао је патролу на копно, али се она никада није вратила. Пловио је дуж копна новог света не искрцавши се на њега, и убрзо, пошто је скоро цела посада оболела од скорбута, решио да се врати у Петропавловск. Без обзира на то што се није искрцао, Чириков је први од Европљана допловио до америчке западне обале, пре Беринга. Открио је и нека од Алеутских острва. Због својих заслуга унапређен је у чин „капитан-командора“, али више никада није пловио ка Северној Америци. Умро је у Петрограду 1748. године.

До експедиције Харитона Прокофјевича Лаптева 1741. године, о постојању полуострва Тајмир у Русији нико није знао. Као капетан брода „Јакутск“ добио је задатак да из Лене преко Северног мора доплови до Јенисеја и опише непознате обале. До Лене истраживачи су јахали на коњима, када је дошла зима, прешли су на санке, и тек онда се укрцали на једрењак. Међутим, ледене санте су биле јаче, и експедиција је наставила пут копном, пратећи обалу. Скоро сви чланови су оболели од снежног слепила и уз натчовечанске муке се пробили до циља – најсеверније тачке Азијског континента.

Убрзо је из Петрограда стигла наредба о распуштању експедиције, а Лаптев се са својим дневником, који је назвао „Записи“, вратио у престоницу, где су га убрзо сви заборавили. Тек после сто година, баш захваљујући „Записима“ о Тајмиру, испливао је из заборава и његово име уписано је златним словима у анале руских истраживача. У част Харитона Прокофјевича и његовог рођака Дмитрија Јаковљевича, такође истраживача, једно од северних мора названо је Морем Лаптевих.

У исто време те 1741. године ка Тајмиру се упутио и Семјон Иванович Чељускин. Такође је кренуо бродом, али се због ледених санти и бродолома, као и Лаптев, одлучио за копнено истраживање северне морске обале западно од ушћа Лене. За своје истраживачке заслуге такође није од државе добио никакву награду, али је касније ипак њему у част најсевернија тачка Азијског континента названа Рт Чељускин.

И 19. век је остао забележен као време крупних географских открића руских истраживача. Настављајући традицију својих славних претходника, и ти пионири су обогатили сазнања Руса о свету који их окружује, уједно припремајући досељенике за запоседање нових територија. Русија је баш захваљујући њима први пут испунила давнашњу жељу да постане светска поморска сила и да њени бродови буду стално присутни у светском океану.

По наредби цара Александра Првог, 1803. године морепловци Иван Фјодорович Крузенштерн и Јуриј Фјодорович Лисјанскиј крећу на бродовима „Надежда“ и „Нева“ на пут око света. Током њихове пловидбе први пут је на карту нанесено више хиљада километара обале острва Сахалин, и многих других пацифичких острва, за шта је адмирал Крузенштерн добио звање академика, и касније постао оснивач Руског географског друштва.

Генадиј Иванович Невељској је средином 19. века у две експедиције опловио цео Сахалин и испитао непознате територије у доњем току Амура. Основао је Николајевск на Амуру и доказао да је Сахалин острво, а да Татарски мореуз није залив, како се до тада сматрало. Њиховим експедицијама постављен је стабилан темељ учвршћивању руске позиције у приобаљу Тихог океана.

Ипак, цивилизација је у ове далеке крајеве стигла тек у 20. веку.

Чувена Транссибирска магистрала, која је железницом спојила Москву са Владивостоком, завршена је 1916. године, док је друмски саобраћај на тој релацији успостављен тек 2004. године, јер се до почетка 21. века између руских далекоисточних градова Чите и Благовешћенска, а и даље, налазило 1680 километара беспућа, које је тек требало освојити.

Игор Гојковић

 

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.