Александар Невски : СВЕТИ БЛАГОВЕРНИ КНЕЗ

<<< Садржај

У анкети чији су резултати били објављени у децембру 2008. године, титулу најзначајније историјске личности Русије свих времена понео је велики кнез владимирски Александар Јарославович (30. мај 1220 – 14. новембар 1263), познатији по свом надимку Невски. Ко је био човек који је оставио за собом Стаљина, Петра Великог, Ивана Грозног и многе друге значајне личности које су обликовале историју руског народа и државе? Чиме је тај човек заслужио поштовање и љубав својих сународника који трају већ вековима? Историјски извори су малобројни и оскудни, чак и такви, дају нам сасвим одређену слику о том изузетном човеку.

Александар, други син кнеза Јарослава Всеволодовича, родио се у Перејаслављу Залеском, граду који је 1152. године основао његов прадеда кнез Јуриј Долгоруки, у коме је у то време столовао његов отац. Александар је директни потомак скандинавског конунга (владара) Рјурика (умро 879), који је, како нам казује Несторов летопис, дошао на позив грађана Новгорода да управља њима. Рјурикови потомци су током наредних седам векова владали руским земљама. Јединствена Кијевска држава распала се средином XII века на читав низ самосталних удеоних кнежевина. Најзначајније међу њима биле су Владимиро-суздаљска и Галицко-волинска кнежевина. Владимир Мономах пренео је седиште своје државе из Кијева у Суздаљ, а 1108. године основао је град Владимир; његов син кнез Јуриј Долгоруки преместио је 1157. године седиште кнежевине у Владимир, који је за дуго времена остао седиште суздаљско- владимирских великих кнежева.

Знања и вештине

О Александровом детињству мало се зна. Сматра се да је био подизан и васпитаван на исти начин као и други руски кнежевићи тога времена. У узрасту од три или четири године у то време се обављао веома важан обред – прво шишање, које је уводило кнежевића у свет одраслих мушкараца. Православна црква прихватила је тај пагански обичај и придала му хришћанско обележје, потпуно свесна његовог значаја за заједницу. Дечака су затим стављали на коња и давали му у руке оружје, најчешће лук и стрелу, што је указивало на кнежеву обавезу да штити земљу од спољних непријатеља. Суздаљски кнежеви су особиту пажњу поклањали неговању писмености и образовању. Александров стриц кнез Константин Всеволодович био је познат као велики књигољубац, а поуздано се зна да је поседовао велику личну библиотеку у којој је било око хиљаду грчких и руских књига. Нема сумње да је Александровом образовању била посвећена дужна пажња. Млади кнежевић је најпре темељно био упознат са хришћанским учењем. Поред јеванђеља, апостола и псалтира, као основне лектире, у руским земљама тога времена били су распрострањени и зборници са делима светих отаца (Василија Великог, Григорија Богослова, Јефрема Сирина, Јована Златоустог), те разне компилације историјског садржаја. Из извора је познато да су деца из кнежевских родова учила стране језике, у првом реду грчки и латински. Велика пажња посвећивана је физичкој припреми, јер су кнежеви првенствено били ратници. Често се ишло у лов, где су примењиване и усавршаване вештине руковања оружјем. Лов је у оно време био опасна забава – у непроходним руским шумама живели су медведи, дивља говечад, јелени, лосови, вукови, а од кнежевића се очекивало да пред својом пратњом покаже вештину и храброст. Посебно важан догађај у животу сваког кнеза било је устоличење. Александар је био устоличен као новгородски кнез 1236. године у саборном храму св. Софије. Три године касније Александар се ту венчао са Александром, ћерком полоцког кнеза Брјачислава.

Александар је већ од раног детињства био предодређен да управља Новгородом. Град република Новгород владао је великом територијом, која се звала Новгородска земља, а она се простирала од Финског залива до реке Нарве, Чудског и Псковског језера, на северу до језера Ладога и Оњега. Новгород је био најзначајнији и најбогатији трговачки град Русије, а томе је допринео његов географски положај – близина Балтичког мора и погодни водени путеви који су га повезивали са другим руским земљама. Градом је номинално управљало Веће, у чији су састав улазили сви његови слободни грађани; фактички се власт налазила у рукама мањег броја најбогатијих грађана. Међутим, и Новгороду је био потребан кнез, али нико без пристанка самих Новгорођана није могао да столује у граду. Суздаљски кнежеви су покушавали да наметну своју власт и вољу граду, а грађани су се томе супротстављали, па се нису либили ни да отерају кнеза. Необични су односи владали између Александровог оца Јарослава Всеволодовича, човека крутих схватања, и грађана Новгорода, који су кнеза више пута терали из града, а затим га позивали да се врати. Исте такве несугласице са Новгородом имао је касније и Александар. Невоље које су током неколико узастопних година задесиле Новгород омогућиле су ипак Јарославу да га скоро у потпуности потчини и учини удеоним добром свога дома. Када је Јарослав 1236. године отишао у Кијев да преузме великокнежевски престо, у Новгороду је оставио да столује свога сина Александра.

Војсковођа и стратег

Разгранати род Рјуриковича и тежње његових припадника за политичком самосталношћу, те самовоља појединих кнежева, често су се завршавали крвавим сукобима. Разједињене удеоне кнежевине нису биле спремне на велика искушења која им је донео бурни XIII век. Неочекивано је из азијских степа стигао нови и страшни непријатељ. Монголи су у првим нападима на руске земље били необично сурови – немилосрдно су убијали становништво, разарали градове и пљачкали области кроз које су пролазили, очито са циљем да људе застраше и одврате од могућег отпора. Руски кнежеви су, у савезништву са Половцима, пружили узалудан отпор Монголима на реци Калки 1224. године. Наредни талас Монгола предводио је Бату-кан (1237); том приликом тешко је пострадала Рјазањска кнежевина, сам град Рјазањ био је опљачкан и спаљен. Тада су пострадали и чланови породице великог кнеза Георгија Всеволодовича, Александровог стрица, који је и сам погинуо неколико дана касније на реци Сити. Стицајем срећних околности, нико од породице кнеза Јарослава није страдао у тим нападима; ни до његове удеоне кнежевине (Перејаславља Залеског), која се налазила далеко на северу, Монголи нису стигли. После Георгијеве смрти, титулу великог кнеза понео је Александров отац. Он је морао да се побрине о обнови своје тешко похаране Владимирско-суздаљске кнежевине. Управо у то време са запада је запретила нова опасност – 1240. године на обалама Неве појавили су се Швеђани, с којима се Новгород и раније сукобљавао због Финске. Александар је на располагању имао само своју војну дружину и одред састављен од регрутованих Новгорођана, у брзом развоју догађаја он није имао времена да затражи војну помоћ од оца. У бици која се одиграла 15. јула на ушћу речице Ижоре у Неву, Александар је победио Швеђане. У спомен тог великог подвига добио је надимак Невски. Убрзо после те славне победе, појавио се далеко опаснији непријатељ – Тевтонски ред немачких витезова крсташа. Тај ред био је основан крајем XII века у Палестини. После пораза хришћанских снага на Блиском истоку, његови припадници прешли су у Европу, где су, под покровитељством Рима, покренули крсташки поход са циљем да покрсте старе Прусе, који су још били пагани. Тевтонци су угрозили руске градове Псков и Новгород. Псков се после краће опсаде предао Немцима, који су наставили да пустоше новгородске земље. Нажалост, због несугласица које је имао са грађанима Новгорода, кнез Александар је у зиму 1240. године са целом породицом напустио град и отишао у Перејаслављ. Пред опасношћу која се надвила над Новгород, град се обратио кнезу Јарославу са молбом да им пошаље кнеза, на шта им је он послао свог млађег сина Андреја. Схватајући да он није дорастао ситуацији, Новгорођани су затражили Александра, који је великодушно прешао преко увреда које су му Новгорођани раније нанели, и пристао да се врати у град. Јарослав је сину дао своје суздаљске пукове. Псков је ослобођен 1242. године, а нешто касније, 5. априла, Александар је, намамивши немачку тешку коњицу на залеђено Чудско језеро, извојевао велику победу над тевтонским витезовима. Александрова слава војсковође и стратега још је више порасла у очима руског народа. И у наредним годинама Александар је успешно ратовао против Литве и Немаца. Он је током живота водио више од 20 битака, али ниједан његов ратни поход није за циљ имао освајања суседних области, већ су сви били у одбрану руских земаља и интереса.

Желећи да учврсти своју доминацију у руским земљама, монголски кан је позвао кнеза Јарослава да дође и изјави му покорност ако жели да сачува и задржи своје земље. Монголски кан је себе прогласио за власника свих освојених земаља, па су руски кнежеви били приморани да богатим поклонима откупе право да владају својим земљама. Кнез је 1245. године кренуо на пут у далеки Каракорум, где је и приспео 1246. године. У Орди је био отрован, те су тако руске земље опет остале без владара. наредне, 1247. године, Александар је, заједно са братом Андрејем, отпутовао у Орду, најпре Бату-кану, а затим и у Каракорум, у седиште великог кана.

Небески заштитник руске земље

Александар се са тог далеког пута вратио тек 1249. године, а после повратка су га дочекали изасланици папе Инокентија IV, који су покушали да га увуку у крсташки рат против Монгола. У исто време нудили су и склапање црквене уније, по којој би Александар само признао власт папе, док би богослужење остало какво је и било. Александар је одбио сваку помисао да би могао да пристане на унију. Знао је и да су Монголи сила којој се у том тренутку руске земље, као ни друге европске земље које су имале несрећу да доживе монголске нападе, не могу успешно супротставити, те је стога мудро одбио да буде увучен у крвави рат. Неки Александрови сродници сматрали су да се Монголима треба супротставити оружјем, но он је проценио да би их то само разјарило и донело нова страдања. Када су Монголи пописивали становништво с циљем да одреде колики данак треба да им се исплати, Новгорођани су одбили да се повинују попису. Александру неки историчари пребацују то што је присилио Новгород да плати данак Монголима, и додају да је то учинио да би им се додворио. Александар је имао прилике да лично види с каквом се суровошћу Монголи обрачунавају са непокорнима, па је тим својим непопуларним поступком, заправо, сачувао и град и његове житеље. Већина истраживача сматра да је избегавањем сукоба са Монголима и својом вештом дипломатијом коју је водио према њима Александар успео да обезбеди своме народу предах који му је био неопходан да би се опоравио и консолидовао своје снаге за борбу која му је у будућности свакако предстојала. У исто време таква политика му је омогућила да се окрене непријатељима који су му претили са запада, те је тако 1256. године водио успешна дејства против Швеђана у Финској. Александрова понизност и покоравање вољи монголских ханова сматра се највећом личном жртвом коју је могао да поднесе, жртвом коју је поднео зарад добра својих сународника. Прогутавши понос, Александар је чинио све да колико год се може спасе и сачува од даљих разарања руске земље. Да би то постигао, путовао је у Орду још и 1252, 1257, 1263. године, при чему никад није био сигуран и да ће се жив вратити. Више руских кнежева који су током XIII века путовали у Орду било је убијено. На повратку са последњег путовања у Орду Александар је умро, примивши претходно монашки постриг. Митрополит Кирил је, добивши вест о Александровој смрт, изговорио реченицу која је у потпуности исказала осећања руског народа: “Зашло је сунце Руске земље.” Руси су благоверног кнеза увек сматрали за небеског заштитника руске земље.

Тежак је, немиран, пун одрицања и неизвесности био живот Александра Невског. Све недаће и искушења који су га сустизали кнез је подносио са истинским хришћанским смирењем. Само су малобројни његови савременици разумели какву је жртву он подносио повинујући се Монголима. Његови сународници из 21. века су са историјске дистанце боље могли да процене домете његове политике.

Род московских кнежева који је потекао од Александровог најмлађег сина Данила успешно је радио на обједињавању руских земаља. Данилов праунук, московски кнез Димитрије Иванович извојевао је 8. септембра 1380. године прву велику победу против Монгола на Куликовом пољу. За тај важан историјски догађај везује се и прво Александрово чудо. Монаху који се пред ту битку молио на кнежевом гробу приказала су се два старца која су изашла из олтара и позвала кнеза да дође и помогне своме сроднику, на шта је Александар устао из гроба, а затим су сва тројица нестала. После битке, на митрополитову иницијативу, Александров гроб био је отворен и у њему су пронађене кнежеве нетљене мошти, које су затим биле положене у надземну гробницу. Тиме је начињен први корак ка установљавању култа, мада је сама званична канонизација обављена тек 1547. године, на иницијативу митрополита Макарија. И Иван Грозни се, када је полазио у поход против татарског Казањског царства, молио на гробу свога претка Александра.

Петар Велики је одлучио да нову престоницу своје државе подигне у крајевима које је одузео Швеђанима на обалама Неве, изразивши истовремено жељу да покровитељ целе области и новога града буде национални херој руског народа – свети благоверни кнез Александар Невски. Цар је одлучио да пренесе његове нетљене мошти у Санкт Петербург, па је лично одабрао место за грађење манастира у који ће оне бити положене. Место је свечано обележено и освећено у јулу 1710. године, а 1713. је освећена дрвена Благовештенска црква, док је зидање манастира започето 1717. године. Царским декретом од 29. маја 1723. године, заповеђено је да се мошти светога кнеза пренесу из Владимира у новоподигнути Александровски манастир у Санкт Петербургу. Мошти су положене у новој манастирској цркви посвећеној Александру Невском, 30. августа 1724. године. И тако се после четири и по века круг затворио – кнез новгородски и велики кнез владимирски вратио се на Неву и у крајеве у којима је и зачета његова слава.

Татјана Суботин-Голубовић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.