Јосиф Висарионович Стаљин : АНАТОМИЈА ЈЕДНОГ СИМБОЛА

<<< Садржај

На први поглед (и само за неупућеног посматрача), чињеница да је Стаљин заузео изузетно високо треће место у анкети „Име Русије“ може изгледати контроверзна и тешко разумљива – имајући у виду резултате и судбину државе на чијем се челу налазио, те страховита демографска страдања којима је била изложена током његове власти. Ма колико изгледало противречно, то није била ни прва ни једина анкета у којој је Стаљин тако високо котиран. Готово у свим анкетама у протеклих 10-15 година Стаљин се налазио међу прве три личности руске историје.

Широм света у протеклих 10-15 година, у медијском простору велику пажњу су привлачили разноразни избори – за најзначајнијег политичара, најбољег фудбалера, музичара, писца, књигу, музички албум, филм… века или деценије. Такве анкете по правилу су превучене сензационалистичком патином у покушају да им се прида медијски гламур избора за разноразне Мис света, универзума… Јасно је да такви избори, осим што неком издавачу могу помоћи да прода више књига, или неком продуценту да заради још нешто новца на филмским хитовима, заправо не могу ништа суштински да промене у сагледавању ни уметности ни прошлости. Захваљујући њима, нико не може постати бољи или лошији политичар, уметник, спортиста. Јасно је такође да се у свим анкетама тога типа људи који гласају не опредељују за конкретну личност – већ за симболичне представе о одређеној личности, за владајуће, уврежене, стереотипе о датој личности, који преовлађују у јавности, колективној свести и историјском памћењу. Дакле, гласа се не за реалне историјске личности већ за симболе једног времена, једне политике, једне идеје…

Управо из те перспективе може се разумети и објаснити зашто је Стаљин у свим анкетама тога типа котиран тако високо. Или, како је сликовито објаснио Сергеј Владимирович Мироњенко, директор ГАРФ (Државног архива Руске Федерације), „У нашој друштвеној свести нема места за реалног Стаљина. Тај Стаљин, који је формиран у друштвеној свести, никада није постојао.“ Да и не говоримо о друга два историјска делатника која су се у анкети „Име Русије“ из 2008. године нашла испред њега, Александру Невском и Петру Столипину – о којима, као о реалним историјским личностима, данашњи просечни становник Русије тешко да уопште нешто зна.

Готово све анкете и испитивања јавног мњења спроведени у Русији крајем деведесетих година 20. и у првој деценији 21. века, показују да је Стаљин увек међу три водеће личности, или да је однос анкетираних према њему доминантно позитиван. Тако је било и 2003, у анкети коју је на 50-годишњицу Стаљинове смрти организовао ВЦИОМ, а која је показала да 90% становника Русије и у то доба има некакво мишљење о Стаљину и његовој политици – од чега са усхићењем 4%, са уважавањем 27%, са симпатијама 7%, амбивалентно 12%, с антипатијама 18%, са страхом 16% и с мржњом 9%. При том је анкета показала да позитивне емоције према Стаљину више гаји старије становништво и да међу савременим стаљинистима 66% чине старији од 40 година, а 33% млађи од 40. Али већ тада је било уочено да симпатије према Стаљину и број оних који на његову улогу у историји Русије гледа позитивно, упорно расту. То су, на свој начин, потврдили и подаци анкете из 2006. године, коју је организовао Фонд „Общественное мнение“, према којој је 47% становника Русије сматрало Стаљинову улогу у историји позитивном, а свега 29% негативном.

Доминацијом симболичних представа и митолошких образаца у друштвеној свести може се објаснити још један занимљив феномен. Иако, по речима директора ГАРФ С. В. Мироњенка „књига које глорификују гениј Стаљина или, сасвим супротно, које га осликавају као крвожедног манијака, параноика, има више него довољно“. Ипак, упркос њиховој бројности, оне „не дају одговоре на многа питања и, што је најважније, не могу објаснити како смо ми дошли до таквог живота“. Стога се не треба ни чудити што, упркос чињеници да су „данас отворени архиви, објављене на хиљаде раније недоступних, строго поверљивих докумената“, још нема валидне научне биографије Јосифа Висарионовича Стаљина.

Али погледајмо за тренутак шта би то било неспорно када је реч о Стаљину као реалној историјској личности.

Скица за биографију

Свести у неколико реченица биографију Јосифа Висарионовича Стаљина чини се готово утопијским покушајем. Непрегледна количина биографија једног од најутицајнијих државника 20. века садржи непојамно велики број апсолутно противречних одлика. О њему се може прочитати и да је био сурови диктатор, али и „отац народа“, да је био несумњиви лидер руских комуниста и светског комунистичког покрета, али и да је уништио „Лењинову гарду“ вођа револуције и „цвет светског комунистичког покрета“… Као да је граница између злодуха и генија потпуно избрисана. Но и поред тога, могуће је макар навести основне чињенице његовог бурног живота и контрадикторне политичке делатности.

Јосиф Висарионович Џугашвили (потоњи Коба и Стаљин), рођен је у граду Гори, у Тифилиској (Тбилиској) губернији Руске империје (у данашњој Грузији). Према службеној биографији прихваћеној у време СССР (најкасније од 1929), родио се (9) 21. децембра 1879. године. Но према подацима метричке/матичне књиге Успенске саборне цркве у граду Гори (и према властитим подацима које је почетком 20. века давао у полицији Санкт Петербурга, а поново објављеним након 1991. године), заправо је рођен (6) 18. децембра 1878. године. Родио се у сиромашној породици. Отац му је био обућар, а мајка ћерка крепосног сељака. Завршио је духовну семинарију у Горију 1894. године, и исте године се уписао на Богословију у Тифилису (Тбилисију). Члан прве грузијске социјалдемократске организације „Месаме-даси“ („Трећа група“) постао је 1898. године, а потом и Тифилиског и Батумског комитета Руске социјалдемократске радничке партије. Већ наредне, 1899. године, искључен је из Богословије због учешћа у марксистичким кружоцима, односно, по другим подацима, због непојављивања на испиту. Први пут је ухапшен 1901. године, због организовања првомајских демонстрација у Тифилису, и од тада је водио живот професионалног револуционара – илегалца. Након првог хапшења, од 1902. до 1913. године, био је затваран и интерниран у удаљене северне и источне рејоне огромне Руске империје још шест пута, од чега је четири пута успевао да побегне из места прогона. После расцепа у руској социјалдемократској партији, на бољшевике и мењшевике, до кога је дошло на Другом конгресу 1903. године, приступио је бољшевичком крилу РСДРП, и остао један од најприврженијих присталица Лењина. Током револуције 1905-1907, организовао је крајње контроверзне акције тзв. експропријације (оружаних пљачки банака) у Закавказју, којима се пунила партијска каса. И руководио је њима. На Лењинову иницијативу 1912 (у одсуству), кооптиран је међу чланове ЦК Партије, и постављен на чело Руског бироа ЦК (тада узима нови партијски псеудоним, под којим ће бити запамћен – Стаљин). Након фебруарске револуције 1917. године, после повратка у Петроград из прогонства (у коме се налазио од 1913), постао је члан редакције „Правде“, Политбироа ЦК и Петроградског војнореволуционарног комитета.

Након октобарског државног удара 1917. године и бољшевичке револуције, постао је члан прве бољшевичке владе, као народни комесар за питања националности, у време када су Совјети дозволили проглашење независности Финске и прибалтичких република Литваније, Летоније и Естоније (1917-1923), и истовремено народни комесар државне контроле (1919-1920), односно, након његове трансформације, народни комесар радничко-сељачке инспекције (1920-1922). Када је земља почела да тоне у вртлог крвавог грађанског рата, послат је на југ Русије, као изванредни опуномоћеник Војног централног извршног комитета за прикупљање и транспорт жита са северног Кавказа у индустријске центре. Истовремено је обављао већи број других партијских и државних функција, постепено успостављајући све већу контролу над партијским и државним апаратом. Но, 3. априла 1922. године постављен је на новоуведену и, како се у том тренутку чинило, не нарочито истакнуту и привлачну политичку функцију генералног секретара ЦК Партије (за коју се у почетку мислило да ће јој домен рада бити само општа административна контрола над делатношћу апарата ЦК). Али Стаљин је, схвативши пресудни значај који је централни партијски апарат имао у бољшевичком политичком и државном систему, и колико се преко њега може лично утицати на власт, постепено напустио све друге државне функције и усредсредио се на делатност и ширење свог утицаја у партијском апарату (који су веома успешно у претходних пет година формирали Свердлов, Крестински и Молотов), и који се убрзо нашао под његовом потпуном контролом. Веома брзо, још пре Лењинове смрти (1924), показало се да функција генералног секретара ЦК Партије омогућава потпуну контролу апарата и организације Партије. Што је имало кључни значај у борби за власт након Лењинове смрти.

Стаљин је, током тоталне спољнополитичке изолације прве земље социјализма и унутарпартијских борби за лидерство у партији и држави двадесетих година, управо са те, како се у почетку сматрало маргиналне, позиције (залажући се за концепт „изградње социјализма у једној земљи“ и супротстављајући га концепту „перманентне револуције“ Троцког), потпуно стављајући партијски апарат у функцију својих политичких амбиција, најпре успео да се учврсти на челу Партије и државе. Потом и да елиминише најистакнутије (реалне и претпостављене) политичке опоненте – Троцког (током 1924-1925), Зиновјева и Камењева (1925-1927), Бухарина, Рикова и Томског (1929-1930)… И да, најзад, у потпуности изгради основе система апсолутне контроле државе, друштва и политике. Потврду апсолутног Стаљиновог политичког тријумфа симболизовала је грандиозна прослава његовог 50. рођендана, 1929. године, коју многи аутори сматрају преломном у процесу изградње Стаљиновог култа. Потом су уследиле године „великог прелома“ (1929-1933), током којих је, након одбацивања НЕП и увођења планске привреде – процесима форсиране колективизације и индустријализације – паралелно започето спровођење тоталне чистке Партије. Чистке државног, политичког и војног врха земље нарочито су интензивиране након убиства Кирова (1934), када је земља била увучена у крваву спиралу масовних таласа репресије, током којих је изграђен „архипелаг ГУЛАГ“, чији крешчендо су представљали злогласни „московски процеси“ 1936-1938. године.

Током Другог светског рата Стаљин је – политички опортуно реанимиравши идеје патриотизма и народности – провео земљу кроз једно од највећих искушења у њеној историји. Најпре је покушавао да очува неутралну позицију, закључивши пакт о ненападању са нацистичком Немачком, 1939. године (који је, истина, садржавао и тајни анекс о подели Пољске). Али се након немачког напада на СССР, 22. јуна 1941, суочио са тешким војничким поразима у првим месецима рата, и опасности од потпуног слома земље. Но након пропасти немачког „блиц крига“ и стабилизације фронтова у зиму 1941. године, уз огромне људске жртве и материјална разарања, дошло је до ратног преокрета. Драматичне победе код Стаљинграда и Курска, 1943. године, преломиле су ток рата, након чега је Црвена армија кренула у незадрживо напредовање, које је завршено тек заузимањем Берлина 1945. године. Сам Стаљин је, након немачког напада, обављао дужности председника Савета народних комесара (владе), председника Државног комитета одбране, народног комесара (министра) одбране и врховног главнокомандујућег – концентришући тако у својим рукама сву политичку и војну власт у земљи. Током рата је добио чин маршала. Као један од тројице несумњивих лидера Антихитлеровске коалиције (уз Черчила и Рузвелта), предводио је совјетске делегације на савезничким конференцијама у Техерану (1943), на Јалти (1945) и у Потсдаму (1945). А након победе над нацистичком Немачком, 27. јуна 1945, добио је чин генералисимуса.

Након рата Стаљин је, као несумњиви политички лидер СССР – државе која се након деценија спољне и унутрашње изолације у односу на спољашњи свет и крваве ратне драме која је у свести руских и совјетских нараштаја остала запамћена са називом Велики отаџбински рат, преобразила у једну од две светске суперсиле – и као несумњиви ратни добитник, чија се директна или индиректна власт простирала на готово пола европског континента, учествовао у конструисању хладноратовског света (у његовој првој фази). Истовремено је помагао изградњу социјалистичког света у земљама у којима су локалне комунистичке партије (неретко уз помоћ совјетских тенкова) успостављале идентичан модел социјализма – стаљинизма – који је током тридесетих година био изграђен у Совјетском Савезу. У исто време помагао је комунисте који су били уплетени у грађанске ратове и покушавали да револуцијом освоје власт (попут Кине и Кореје). Тада је и даље обављао дужности председника Савета министара (владе) СССР (1945-1953), министра војске (1946-1947) и, наравно, генералног секретара Партије. Краткотрајно политичко „отопљавање“ и слабљење политичких репресија, што је уследило након невиђених ратних напора и исцрпљивања и 26,500.000 жртава, окончан је крајем четрдесетих година. Диктатор је поново покренуо спиралу чистки, репресија и страха (Лењинградски случај, Завера „белих мантила“). Но његова изненадна смрт прекинула је тај нови талас ужаса…

Умро је – ако је судити према званичном медицинском саопштењу и према мишљењу већине биографа, од последица излива крви у мозак. Односно, ако би се могло поклонити поверење оним другима, такође не тако малобројним биографима, умро је у загонетним околностима, односно чак и као жртва завере и тровања – 5. марта 1953. године у 21 час и 50 минута, на отоману у тзв. Оближњој дачи („Ближняя дача“), једној од својих подмосковских резиденција, званично у 73, а заправо у 74. години.

Крајње сведено, то је оно што би се могло сматрати неспорном државничко-партијско-бирократском скицом живота Јосифа Висарионовича Џугашвилија – Стаљина. А та скица тек у назнакама открива сав потенцијал контроверзи које су пратиле његову политичку каријеру за живота, а поготово огроман распон контрадикторних, неретко дијаметрално супротних, па и супротстављених и међусобно искључивих оцена његове личности, његове политичке делатности, и домета и резултата његове политичке власти.

Салдо једне политике

Дакле, шта је то што утиче да оцене о Стаљину варирају у огромном распону од тога да је био „зли геније“ масовних чистки, Гулага, пресељења читавих народа, „монструм који је у смрт отерао“ десетине милиона „најбољих синова Русије“, до представа о Великом Вођи и великом руском државнику; од „крвожедног људождера“, до мудрог стратега, који је умео створити успешан систем управљања државом и извојевати победу у Великом отаџбинском рату; од генијалног политичара који је од СССР створио суперсилу, до демонског диктатора који је на народној крви изградио колоса на глиненим ногама, неспособног за живот, са називом СССР; од убеђеног атеисте који је систематски уништавао Руску православну цркву, до јединог совјетског вође коме је после смрти држано опело у цркви „и чак певана Вјечнаја памјат“, у знак благодарности за све што је за цркву учинио… Тај дијапазон крајње контрадикторних оцена показује да је реч о различитим, сучељеним и супротстављеним сагледавањима и оцењивањима онога што би се могло назвати „Стаљиновим политичким и друштвеним наслеђем“ (системом вредности једне епохе и једног народа).

Накнадна оцена политичког биланса Стаљинове владавине управо је она тачка у којој се (и услед које се) реални историјски лик Стаљинов трансформише у политички симбол. И то симбол крајње дисонантних, радикално искључивих, непомирљивих крајности – злодух или геније, криминалац или Отац народа.

У основи те трансформације и тих симболичких представа су дијаметрално супротна сагледавања из којих се оцењују Стаљинова политика и епоха. У првом случају реч је о утемељеном етичком сагледавању биланса Стаљинове владавине. Стога се кључне оцене односе на неприхватљивост диктатуре, тоталитарног друштвеног и политичког модела установљеног у СССР у Стаљиново време, и заснивају се на подацима о вишемилионским жртвама репресија, о више (десетина) милиона заточеника Гулага, вештачки изазиваној глади, која је такође однела милионске жртве, о општем билансу који досеже до чак 60.000.000 жртава стаљинистичког репресивног апарата и система… У другом случају реч је о анализи утемељеној на политичком опортунизму и утилитарности, која инсистира на поређењу „ондашњег“ и „садашњег“, са унапред дефинисаном и „учитаном“ хипотезом о преимућствима „ондашњег“ у поређењу са „данашњим“. Кључна аргументација заснована је на закључцима о радикалној, али веома успешној модернизација земље, пре свега индустријској, која је, уз промишљено и стратешко вођење спољне политике, омогућила величанствену победу у Великом отаџбинском рату против нацистичке Немачке, односно о изузетно брзом освајању нуклеарне технологије у годинама након Другог светског рата и производњи атомске бомбе, што је омогућило достизање стратешке предности САД и прерастање СССР у једну од две светске суперсиле… Истина, чак су и заговорници таквог тумачења значаја Стаљинове политике и заслуга спремни да признају да репресије Стаљиновог времена немају моралног оправдања, али инсистирају „да их је неопходно разумевати као продукт епохе и продужетак метода грађанског рата, при чему Русија није била никакав уникум – пошто ХХ век представља апологију насиља у светској политици“…

На тој двострукој основи сагледавања и тумачења Стаљинове историјске улоге и, генерално, совјетског доба руске историје – осуде, односно оправдања, одбацивања, односно слављења… – изграђена је представа Стаљина као симбола једног времена. И управо та, и таква, поједностављена и шаблонска, симболичка представа, а не реална личност Стаљинова, има изузетно важну пропагандну улогу и у савременим политичким и идеолошким сучељавањима и сукобљавањима.

Политички симбол

Према изузетно прецизној и разложној оцени Олега Витаљевича Хлевњука, „рачунати на позитивно сећање потомака вођа народа тешко да има право. Ипак, ниво колективне свести код нас је толико низак да он не дозвољава да се начини свестан избор ни у Стаљинову, нити у било чију корист. По правилу, људи гласају за митове, који имају снажно политизован карактер“. Та оцена на још један начин потврђује снагу симболичких и стереотипних представа које се формирају у једном друштву и важност коју политички и друштвени симболи (стереотипи и митови) имају у историјском памћењу – ретроспективном облику колективне свести која сачињава колективни идентитет. То је тим значајније када се има у виду да се политика „не своди само на освајање мандата и вршење власти на датој територији него подразумева и јавну сферу, режирање политичке представе, симболичко обликовање односа између оних који управљају и оних којима се управља…“ (Марк Абелес).

Несумњиво је да је сам Стаљин био изузетан мајстор управо „режираних политичких представа и симболичког обликовања односа између оних који управљају и оних којима се управља“, да је био склон мистификацијама, поједностављивањима, иконографском истицању властите личности… У томе се слажу готово сви истраживачи који су се бавили његовом личношћу и системом власти. На ту његову склоност указала је већ изградња Лењиновог маузолеја на Црвеном тргу (упркос противљењу Лењинове удовице Надежде Крупскаје), као својеврсног (квази)религијског центра нове власти, који је постао и симболички центар режираних политичких представа (пре свега војних парада на годишњице Октобарске револуције или 1. маја), које су оличавале моћ државе Совјета и власти самог Стаљина, а у коме је и сам Стаљин био сахрањен након смрти. Током тридесетих година дијапазон пропагандних слогана (попут знаменитих „Кадрови решавају све“, „Стаљин пријатељ деце“ или „Стаљин мисли о вама“ и др.), плаката, уметничких дела, филмова, споменика…, који су били у функцији „симболичког обликовања односа између оних који управљају и оних којима се управља“ – био је практично непрегледан.

Све те визуелне симболичке представе, уметничка дела и манифестације биле су у функцији онога што је познато као изградња и учвршћивање „култа личности“. Процеса током кога је Стаљинов лик постао један од централних у књижевности (Леонов, Пастернак и др., односно Анри Барбис или Пабло Неруда…), сликарству (Герасимов, Јефанов, Кончаловски и др.), филозофији (као „четврти класик марксизма“ уз Маркса, Енгелса и Лењина), филму (попут филмова „Виборшка страна“, „Прва коњичка“, „Одбрана Царицина“, „Светлост над Русијом“, „Стаљинградска битка“, „Пад Берлина“ ...), фолклору (практично свих народа СССР), па чак и у музици („Симфонијска поема о Стаљину“, Хачатуријана или „Кантата о Стаљину“, Александрова…). У процесу изградње култа личности изузетно велику симболичку важност имало је давање имена револуционара насељеним местима и градовима, поготово имена Стаљина. Тако је чак 14 насељених места добило Стаљиново име (осам у СССР, и по једно у Бугарској, Албанији, ДДР, Румунији, Пољској и Мађарској), четири планинска врха, те огроман број објеката (попут Белмор канала), улица, тргова, рејона, области, а споменици Стаљину подигнути у готово сваком већем месту у СССР и у готово свим престоницама Источне Европе… Најзад, истоветну функцију имало је и директно преправљање историје, које је свој врхунац доживело у „Библији стаљинизма“, Кратком курсу историје СКП(б) и потом Стаљинове кратке биографије (обе у редакцији академика Поспеловског), које су кодификовале пожељне обрасце перцепције Стаљина и његове политике, историје Октобарске револуције, грађанског рата, КПСС и совјетске историје генерално. Колико су кодификовани пожељни обрасци Стаљиновог „лика и дела“ били наметнути и дубоко уврежени, и колико се инсистирало управо на таквој њиховој перцепцији, најјасније показује случај искључења чувеног Пабла Пикаса из КП Француске због Стаљиновог портрета објављеног у гласилу КП „Иманите“ након Стаљинове смрти 1953. године, који, према мишљењу „централе“ у Москви, није одговарао нормама кодификованог обрасца.

Три године након Стаљинове смрти, на ХХ конгресу КПСС, у фебруару 1956. године, Никита Сергејевич Хрушчов је у свом чувеном „тајном реферату“, који је касније постао познат са називом „О култу личности и његовим последицама“ (за који је материјале прикупила специјална комисија на челу са, по иронији историје, управо академиком Поспеловским), покушао да еманципује совјетску државу и власт у односу на време Стаљинове власти – између осталог и на симболичком нивоу, стављајући акценат управо на борбу против „култа личности“, тј. на симболичке стереотипе о Стаљиновој личности и његовој улози у историји и тадашњој совјетској политици и друштву. Пет година касније, на ХХII конгресу КПСС 1961, донета је одлука да се Стаљиново тело изнесе из Лењиновог маузолеја и сахрани у зидинама Кремља, уз остале високе совјетске руководиоце, док су бројни споменици по земљи демонтирани и уклоњени (изузев оног у његовом родном граду Гори, у Грузији). Као и „тајни реферат“ и ове одлуке су наилазиле на неразумевање и неку врсту отпора у различитим местима по СССР. То је само показивало колико је симболичка функција Стаљиновог лика дубоко уткана и колико чини нераздвојан саставни део политичког и друштвеног система изграђеног у СССР у његово време. Од тада управо та симболичка димензија изазива највише контроверзи. Тумачења због чега се то дешава бројна и су веома различита.

Жртвовање жртава

Када је реч о савременом посматрању и функцији Стаљина, као симбола једног времена и једне политике, део одговора на бројна питања и контроверзе покушала је да понуди анкета коју је Фонд Мек Артурових спровео 2007. године. Генерално позитивна перцепција совјетске историје заснована је на три саставна елемента: (1) представи о стаљинизму као „златном добу“ властите историје; (2) идеализацији вођа совјетске власти; и (3) конститутивног мита о Великом отаџбинском рату. У сва три централно место је резервисано за симболичку представу Стаљина – творца, полубога и победника без кога би победа била немогућа.

Али оно што је и код аналитичара Фонда Мак Артурових, 2007, али и код бројних других стручњака изазивало највеће недоумице јесте сазнање да савремени позитивни однос према Стаљину, као кључном симболу совјетске епохе, заправо као у негативу показује колико се у колективној свести и историјском памћењу релативизује сећање на жртве стаљинизма и, још децидније, истискује сећање на злочине који су до тих жртава довели. Тако су у представама о стаљинизму као „златном веку“ јасно уочили да се свест о стаљинизму не исказује као свест о глади, Гулагу , жртвама на изградњи Белмор канала, или милионима страдалих људи и изгубљених живота. Напротив, стаљинизам као „златни век“ у колективној свести посматран је као епоха модернизације земље, коју је остварило друштво свесних прегалаца. Тај својеврсни парадокс покушао је да објасни председник научно-информационог и просветног центра „Меморијал“ Арсениј Рогински: „свест о стаљинизму у Русији готово увек је свест о жртвама, али не и о злочину, који се у свести не перципира и у том погледу нема друштвеног консензуса“. Што показује да савремено руско друштво, на нивоу колективне свести, одбија да прихвати чињенице о злочину. Делом, то је проузроковано чињеницом на коју Рогински указује да „у свести о терору ми не можемо (за разлику од, нпр., Пољака) да одредимо главне улоге и нисмо у стању да разликујемо 'нас' од 'њих'“. Док Олег Витаљевич Хлевњук веома сликовито закључује „ако бисмо упитали присталице митског Стаљина да ли би желели да њихова породица живи у сталном страху од суровог кажњавања за најмањи реалан или умишљени прекршај, у земљи коју готово сваке године погађа или глад, или 'проблеми са снабдевањем', онда би резултат друштвених ставова био потпуно другачији“.

Генерално, у савременом руском друштву могуће је разликовати четири различита симболичка лика Стаљина. Први га приказује као творца тоталитарног друштва, џелата сваке иницијативе и слободе и виновника злочина против човечности. (Тај симболички лик се у потпуности уклапа у тоталитарну парадигму тумачења руске историје, сагледане из потпуног изједначавања и политичке осуде два кључна тоталитарна модела 20. века – нацизма и стаљинизма, углавном доминантна на Западу, али која постоје и у руској науци и друштву). Други је представа о непогрешивом Стаљину и утемељен је на тврдњама о оправданим и неминовним репресијама, о економској оправданости и неизбежности колективизације и индустријализације, о стаљинизму као неминовној последици светских историјских процеса. Он има две варијације. Комунистичку – у којој је Стаљин представљен као верни настављач Лењиновог дела. И националистичку – по којој је Стаљин радикално прекинуо са лењинистичким и револуционарним „антисистемским“ наслеђем уопште, преобративши се у борца за обнову и учвршћење руске императорске државности и гробара „русофоба“ и бољшевика. (Тај симболички лик се у целини уклапа у стаљинистичку парадигму, увелико утемељену у званичним тезама совјетске пропаганде тридесетих година сублимираним у Краткој историји СКП(б)). Трећи говори о Стаљину као кривцу за уништење Партије и напуштање идеала Лењина и Маркса, експонента интереса бирократије и издајника идеала Револуције. (Он се уклапа у антистаљинистичку парадигму тумачења совјетске историје, утемељену на осуди Стаљиновог ауторитаризма и тези о издаји принципа марксистичке теорије, доминантну у совјетском друштву и науци након ХХ конгреса КПСС, али и у неким круговима на Западу). И најзад четврти, који Стаљина представља као ортодоксног бољшевика – рушиоца и џелата традиционалне руске културе и традиционалног руског друштва, кривца за масовне репресије и злочине против руског народа. (Тај симболички лик уклапа се у руску националну парадигму разумевања и тумачења руске историје 20. века, сагледане из трагедије и разарања).

Стаљин и савремена Русија

Поигравање са симболичким представама прошлости својствено је свакој политици и друштву, и у том погледу савремено руско друштво не представља никакав посебан изузетак. Ако и има неке специфичности, она се пре свега огледа у чињеници да је у протекле две деценије, од распада СССР, дијапазон политичких симбола прошлости и, генерално, политичка употреба традиција прошлости – битно варирао. Током деведесетих година двадесетог века било је карактеристично потискивање и одбацивање совјетског наслеђа, инсистирање на елементима руске државности (управо у то доба Столипин је препознат и наметан као кључни симбол реформске политике у руској историји – с којим је желела да се идентификује нова власт оличена у Борису Јељцину, Јегору Гајдару, Анатолију Чубајсу и осталим реформаторима). Током прве деценије 21. века, због многих разлога, између осталог и због инсистирања бивших источноевропских „сателита“ СССР и више западних држава да се изврши „изједначавање и осуда злочина два тоталитарна режима, стаљинистичког и нацистичког“, те због суочавања са чињеницом да је савремену самоидентификацију руског друштва немогуће заснивати на потпуном одбацивању и осуди 70 година властите историје – учињен је известан заокрет ка поновној ревалоризацији совјетског наслеђа. У фокус друштвене пажње и система официјелног слављења прошлости поново је враћен, пре свега Велики отаџбински рат. Али у једној прилично шематизованој форми, која је умногоме подсећала на обрасце његовог обележавања и слављења у претходној (совјетској) епохи. Још средином те деценије уочено је да таква поједностављена и шематизована представа о великом подвигу народа и Победи у Великом отаџбинском рату – успешно претендује на улогу ујединитељског мита нације. И да је управо официјално сећање на Велики отаџбинско рат постала та носећа конструкција на којој је реорганизована национална самоидентификација.

Поновно окретање Великом отаџбинском рату, као једном од кључних конститутивних митова савремене Русије, неминовно је у центар пажње вратило и кључни симболички елемент тога мит – представу о Стаљину као творцу победе. И наравно, последично је поново у видокруг интересовања вратило епоху стаљинизма. Постепено, савремена концепција Снажне Русије прожела се са совјетским добом, и посебно стаљинистичком епохом.

Суочени с таквим неочекиваним „заокретом“ у друштвеној свести и колективном памћењу, најистакнутији савремени руски политичари, председник Медведев („Деведесет одсто младих Руса не може да наведе ниједно име познатих људи који су страдали у репресијама. Русија мора да се сећа својих трагедија.“) и премијер Путин („...ти позитивни резултати били су достигнути с неприхватљивом ценом; беспоговорно, у том периоду ми смо били суочени не просто са култом личности већ са масовним злочинима против сопственог народа. То је чињеница. И то не смемо заборављати.“) недвосмислено су се одредили према стаљинизму као делу руске историје и руског колективног памћења. Но, упркос томе, у друштву се јасно уочава својеврсна поновна „рехероизација“ Стаљина, и то толико да је у новим школским уџбеницима историје представљен чак као „ефикасан менаџер“…

Релативизација прошлости, подједнако као и наметнути историјски заборав, по правилу, у себи садржи доста скривених опасности. Ако бисмо се могли сложити са закључком Олега Витаљевича Хлевњука да се „руско друштво налази у прелазном, још не потпуно дефинисаном стању, и да су људи дезоријентисани у садашњици, па зашто би нас онда чудила њихова дезоријентисаност у прошлим догађајима“, она ипак не може умањити проблем на који је указао Владимир Лавров – да се поједностављено сагледавање совјетске прошлости, на нивоу симбола, с једне стране, ослања на прилично раширено незнање, а, с друге, на „одсуство државне идеологије, јасне позиције и државе и медија у односу према тим политичким делатницима“.

Ипак, оно што је евидентно, и што свакако забрињава, јесте чињеница да у епохи поједностављене медијске комуникације и „глади за сензацијама“, које инсистира на успостављању крајње поједностављених комуникационих кодова, оличених у разноразним „иконама“ – у широком распону од „икона“ метросексуалности (Дејвид Бекам), до „икона“ антиглобализма (Ноам Чомски) – савремено руско друштво као једну од кључних „икона“ с којима се самоидентификује истиче управо симболичку представу Стаљина. Ако би се, чак, разлози за тај феномен могли и разумети, остају нелагода и запитаност над чињеницом да се на тај начин из јавног посматрања потпуно потискују жеља и напори за целовитим сагледавањем, разумевањем и тумачењем једног комплексног времена и крајње контроверзне личности – реалне историјске личности Јосифа Висарионовича Стаљина.

Проф. др Мирослав Јовановић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.