Rusija Danas

ЈЕЛЕЦ – НЕКАДА ЗАТВОРЕНИ ГРАД

<<< Садржај

Јелец се налази на стратешки важном правцу према Украјини, у срцу Липицке области, најплоднијег и најхумуснијег руског простора познатог као „чернозем“. Негде на његовом подручју распоређено је моћно одбрамбено оружје и смештена су постројења војне индустрије. Међутим, поред ње (о којој . више ни речи), Јелец је познат и као важан центар кожне, прехрамбене, фармацеутске и дуванске индустрије. Давно је утврђено да цела та територија лежи на залихама изузетне пијаће воде од стратешког значаја, па ни о води више ни речи, ако то није разлог што је крај надалеко познат по женској лепоти. А управо она кумовала је једном венчању у Јелецу, а и овом тексту.

„Ако ти се икада деси женидба, биће то тако чудо да ће и телевизија снимати“ – само што се прекрстих ступајући у величанствени храм Господњег Вознесења, сетих се мајчиног рефрена из потоњих петнаестак година мог момковања. Да је изговарала пророчанство, схватих већ на први поглед: мада у раскошној белој венчаници, глумица Јелена Трепетова, моја предузимљива изабраница, већ је са камерманима Државне ТВ Руске Федерације вршила последње припреме за снимање. Очито одобравајући сугестије, наша (кроз којих пола сата) кума, позната филмска редитељка Ренита Андрејевна Григорјева, само је климала главом и задовољно се осмехивала. „Филмаџије, њима је све кино, па и венчање“, помислих не без прекора... Мајка само није предвидела где ће се десити и чија ће телевизија снимати то чудо! А, ето, у јелецком храму његов почетак очекује педесетак сведока – Срба који се представљају као Црногорци, њихове рођене браће и сестара који наглашавају да су Срби, али већини свадбара, Русима, исти су и једни и други – још увек Југословени, те 1993. године, на празник Вере, Наде и Љубави. Све је било спремно за сонет:

Невидљив, мада, ту, сред Храма,
у граду Јелцу на венчању,
дух нежење је био с нама;
позна га душа (по јечању)

кад пристанак је мој опара,
но, „ДА“ чим каза и невеста
(трепет над крстом код олтара) –
јек мину и тад постах свестан:

то своје „ДА“, ту јаву снова
и „ДА“ - тај трептај мог сонета –
као наш прилог, Трепетова,

кроз кубе Храма, посла дуги,
што душа стаде да гонета:
овде отпочех живот други.

Учесник – срочио на српском, а један од сватова, песник Јуриј Лакербај превео на руски језик, да би ми, читајући баш тај препев, наредне године, првог дана пролећа, главни сведок чуда – кум Горан Чуровић, одао признање: „Ето, на великом руском језику, чак и ти си песник“! Рецензију сам доживео као његов поклон за „младенце“.

А све ово око медијског интересовања за интимно чудо почело је у Новом Саду, крајем маја '93... На другом по реду фестивалу „Златни Витез“, одмах након пројекције њеног сјаног филма „Маљчики“ („Дечаци“), снимљеног према десетом поглављу романа „Браћа Карамазови“, пита ме Ренита Андрејевна:

„Како ти се свиђа?“
„Знаш, ја, као члан жирија, не треба унапред да се изјашњавам...“
„Ама, човече, не питам те о филму, него о амбијенту у коме је снимљен!“
„Е, то је заиста импресивно! Да будем искрен, нисам очекивао да је совјетски период сачувао и један град са толико древне Русије!“
„Сачувао их је, срећом, прилично... Али, филмски, Достојевског не можеш нигде боље дочарати него у Јелцу.“
„Чудно, једва да сам чуо за град.“
„Нас то одвећ и не чуди, с обзиром да је Јелец у периоду који спомињеш, из одређених стратешких разлога имао статус 'затвореног града'... Али, како ти се свиђа?“
„Скаска – одговорих искрено, без претеривања, а истовремено, хватајући размену значајних погледа између Рените и Јелене, почех се досећати куда води ова прича.“

Тог дана моја суђеница и ја прихватисмо предлог наше будуће куме да се венчамо у Јелцу, у храму Господњег Вознесења, једном од три највећа у целој Русији. Само што нас је баћушка – ставрофор Василиј Романов прогласио мужем и женом, питам Рениту чему професионалне камере, чему снимање не само обреда венчања, него, управо схватам, намере да се овековечи и свадбарско весеље које предстоји.

„Видиш, ја месецима, управо од онда кад сте у Новом Саду решили да се венчате у Русији, радим на идеји да вашом свадбом отпочнем серију документарних ТВ-репортажа о некада 'затвореним' градовима у које се враћа такозвани 'јавни живот', и то на какав начин!“

Не дуго потом, преко пута храма, за софром примамо честитке и поклоне, а најпотребнији добијамо од двојице главних архитеката града – Виктора Горлова и Александра Новосељцева – њихову, тек објављену књигу чији назив, после толико година, ево, користим као поднаслов :

Јелец се вековима градио

У свом капиталном делу „ Историја Руског Царства“ Николај М. Карамзин (1766-1826), између осталог пише: „Осим Новгорода, Кијева, Владимира – и старине Јелца, Козељска, Галича, такође представљају драгоцене споменике, чија немост, више него речито, на сваком кораку твори слике минувших векова.“ (Рзав, Бистрица, (Чистуница), Цијевна, Заломка, Комарн.

Дуже од хиљаду година уздиже се Јелец на обалама Бистре Сосне. Етимолошки, топоним је настао из придева „јелов“, а хидроним, преведен на српски језик значи „Бели Бор“... То нам помаже да замислимо како се, пре једног миленијума, тек подигнути кремљ и високе куле-стражаре грађене од дебала јела и борова (оно „бург“ – у називу многих и пруских и руских градова управо значи „бор“), огледају у брзој и бистрој реци: или је њено до тада постојеће име кумовало називу утврђења, или је оно, огледнуто, крстило до тада безимени ток. Али, то препустимо машти, јер науци довољно чињеница нуди древни Никонов „Летопис“ за 1146. годину, који, тим првим историјским поменом Јелца, сведочи да је он основан на реци Бистрој Сосни негде 968. године, за владавине кијевског кнеза Владимира Свјатославича.

Подигнут на југо-источној граници тадашњих руских земаља, истурен према оном огромном пространству које у руској историографији слови као „дивље“ – град је неколико векова представљао бастион пред налетима Половаца, Варјага, Кривича, Печенега и понајчешће татарско – монголских хорди... Па, иако су га у више наврата пустошили (1155, 1166, 1170 – Половци, 1237 – Татари и Монголи, предвођени крвавим каном Батијем, 1316 – каном Узбеком, односно 1365 каном Тогајем, а најразорније 1380, предвођени каном Мамајем), Јелец се сваки пут, попут митске „жар-птице“, дизао са згаришта и обнављао свој кремљ. Истина, разура из 1380. године могла је бити и последња у историји Јелца – да његов кнез Фјодор није, испред Мамајеве бесне хорде, са делом војске умакао, придружио се руској главници великог кнеза Димитрија Донског и на крилима благослова Сергија Радоњешког придонео судбинској победи на Куликовом пољу.

Свакако, најзначајнији датум из бурне прошлости града подудара се са оним који је пресудан у свеколикој националној повести, у којој, од те 1395. године, име Јелца пише златним словима. О томе сведоче многи летописи и документи, а први их је сабрао и предао поколењима В. Н. Татишћев својом „Историјом Руса“, где у другом тому доноси запис из Ипатјевског „Летописа“: „Грозни црни облаци туште се са југа – све је ближа Тамерланова армија од 400.000 оклопника. Челични „ћопа“, господар Самарканда прешао је Волгу, прегазио саратовске степе и, захватајући наше југо-источне пределе, заузима Јелец којим је управљао кнез Фјодор... Са заробљеним кнезом и свим његовим бојарима, Тамерлан креће ка горњем току Дона пустошећи и огњем сажежући насеобине са обе обале реке. По свему је изгледало да се спремао на Москву, али одједном се зауставља, да би ту пуне две недеље логоровао пре него што ће своје барјаке и знамења окренути ка југу и напустити руски простор.“

Према легенди, у време заузећа Јелца, командни шатор хромог војсковође налазио се на ушћу Бистре Сосне у Дон, неких петнаестак врста (шеснаест километара), далеко од важног Талицког утврђења. Летописац овако описује Тамерланов логор: „Мноштво колиба, шатора, земуница Камиле, коњи, бикови, овце... Бухарци, Фиони, Курди, Номади и бога питај који све народи, певанија и свакојаки плесови, многојезични жамор, вика, и у недоглед раздимљене ватре. На највишем узвишењу по средини огромног логора уздизао се Тимуров шатор. На његовом врху, попут звезде, блистала је златна купола украшена дијамантима. Цео шатор, увек спуштених застора најдрагоценијег индијског ткања, бејаше опшивен бархатом, златом и брилијантима. До овог велелепног бивака, најмање петсто метара ваља се пробијати кроз круг људи најближих Тамерлану – војних старешина, кнежева, трговаца, духовника, шамана, а троструки ланац стражара са укрштеним копљима зауставља сваког живог. Одмах поред централног бивака, са обе стране су се, у неколико врста начичкани, протезали богати шатори бројних канових жена и властеле. Бесмртна Тимурова дружина у потпуности је окружавала Главни стан...“

Након неколико страница исти Летописац наставља:

„При крају друге недеље биваковања, у логор, после ко зна колико промењених коња, дојаха гласник из Азије, из Самарканда – престонице огромног Тамерлановог царства. После детаљне провере, пред заповедним шатором гласоноша паде на колена и оборених очијуа допуза до Тимурових стопала. Не подижући главу, видно дрхтећи, гласник промуца да су у Самарканду заклани жена и деца великог кана!“

Од те Тамерланове бесане октобарске ноћи, у руском народу Јелец живи као град Богородице која се, према летописцу, не само јавила ојађеном кану, него му, окружена небеским ратницима, заповедила да одмах напусти руску земљу. И он, неустрашиви владалац „половине земаљске кугле“, сурови неверник који је већ био до темеља разорио Јелец, сатро војску кнеза Фјодора а онда и целокупно становништво поубијао, послушао је Васељенску Царицу: прекинуо је поход на Москву па даље на Европу – рано изјутра савио шаторе и силну војску окренуо према Самарканду. Од те судбинске, ранојесенске ноћи 1395. године, постоји и икона и култ Јелецке Богородице, живе заштитнице не само овог града и Липицке области којој он припада, него целог руског, православног пространства.

„За мене – Јелец је један од најсвет(л)ијих градова Русије. Мислим да ће он и у овом времену дати значајан допринос спасењу Русије и њеном духовном препороду“ – записао је велики савремени писац Валентин Распутин, у једној новој, ове године објављеној књизи; и њен наслов послужиће нам као поднаслов :

Голуб мира Нине Попове

Прича о њој је својеврсни прилог историји совјетске епохе, с обзиром да је Нина Попова (1908-1994), била истракнути градитељ империје која је за њеног живота и настала и нестала. А пут до друштвеног успона за ову Јелчанку по рођењу, почиње прве године Другог светског рата, на првој линији одбране Москве. Већ након неколико месеци војевања, у септембру 1941. године, са трибине првог Антифашистичког митинга Нина Васиљевна поручује: „Проћиће векови, а будућа поколења ће са љубављу и благодарношћу препричавати странице историје на којима ће златним словима бити записана имена жена наше епохе, њихови подвизи и јунаштво испољено у овим данима борбе против фашизма, борбе за слободу свеколиког човечанства...“ Одмах по заузимању Рајхстага и завршетку рата, Нина Попова постаје Председник Антифашистичког већа СССР, потом члан Врховног Совјета и депутат Државне Думе... И мада припадник комунистичке партије, никада није дозволила да оно идеолошко надвлада оно православно у њеној души. А у једном од најтежих периода по Руску Православну Цркву, за време владавине Н. С. Хрушчова, Нина Васиљевна је, од помаме рушења старих светиња по целом Совјетском Савезу, осим четири цркве, успела да спасе тридесет и три храма свог драгог, родног Јелца. Један од њих је и сабор Господњег Вознесења у коме је, нашом српско-руском свадбом, отпочела документаристистичка ТВ-серија о некада „затвореним“ градовима... Неколико дана после венчања (док траје крвави обрачун председника Руске Федерације Бориса Јељцина са демонстрантима који покушавају да га зауставе у помами растурања државе), у московском, петособном стану у коме Нина Васиљевна Попова живи заједно са ћерком Ренитом и зетом Јуријем, такође филмским редитељем, питам заслужну старицу због чега је, деценијама, Јелец био „затворени“ град?

„Због чега!? Како изроди, попут овога што, ево, данима пуца по свом народу, не би продавали Русију непријатељској НАТО-алијанси – не двоумећи се одговара Нина Васиљевна и наставља: – А уз све поштовање вас и ове ваше прелепе невесте, пред Југословенима склонима сарадњи са недобронамерним Западом, уздржала бих се кад су у питању совјетске стратешке тајне... Оне, богу хвала, и даље постоје што се Јелца тиче, па га, што се мене тиче, не треба отварати све док човечанство не почне да се односи према Русији онако како се она односи према њему, дакле, са уважавањем и хришћанским милосрђем... А, вама двома, нека је срећно! Живите у љубави и миру... Увек сте добродошли , и у нашој кући, и у Јелцу чији сте грађани постали пред богом!“

Колико је, пре пуних шеснаест година, била у праву Нина Васиљевна не одајући ми тајне од стратешког значаја, боље него тада схватам данас, после ратног разарања и рушења Југославије, после разарања Србије ракетама шеснаестокрилог „Милосрдног анђела“, после тога како Украјина, заједно са Севастопољем и целим руским Кримом, умало не приступи онима због којих „није ни требало отварати Јелец“ и, признајем, понајбоље то схватам у овом тренутку кад бих, у многотиражној и радо читаној „Русији данас“, пишући о овом граду, у магновењу изнео сваку његову тајну... А Јелец се налази на стратешки важном правцу према Украјини, у срцу Липицке области, најплоднијег и најхумуснијег руског простора познатог као „чернозем“. Стога, рецимо само неизбежно о граду који има око сто педесет хиљада становника: негде на његовом подручју распоређено је моћно одбранбено оружје и смештена су постројења војне индустрије, међутим, осим по њој (о којој –више ни речи), Јелец важи за важан центар кожне, прехранбене, фармацеутске и дуванске индустрије; давно је утврђено да цела ова територија лежи на залихама изузетне пијаће воде од стратешког значаја, па ни о води више ни речи, уколико то није разлог што је крај надалеко познат по женској лепоти – толико стратешки важној да ћемо везано за њу још само поменути „јелецко кружево“ – јединствену чипкасту рукотворину која тој лепоти даје бајковиту магичност; од средине деведесетих прошлог века град се прочуо и по театру који малтене није имао ансамбла, док професионални глумаци, њих двадесетак, заједно са редитељем Владимиром Назаровим, као непожељни руски уметници протерани из једне бивше совјетске републике, нису нашли креативно уточиште на сцени прекрасног позоришног здања у центру Јелца, уз то познатог по универзитету са јединственим Историјско-филолошким факултетом и, што се нас тиче, нарочито по спомен-музејима, трговима или улицама названим именима великана руске културе и књижевности који су ту некада живели и стварали – нобеловца Буњина, Горког, Пришвина, филозофа Розанова, духовника Тихона Задонског, а од 2001.године, и по спомен-соби „Нине Попове“ свечано, за време међународне књижевне манифестације у славу Буњина, отворене у Обласном музеју. И та одаја, углавном везана за совјетски период, још како придоноси значају ове установе која баштини архив и експонате свеколике јелецке историје, културе и духовности. Истовремено, у Музеју, управо у одељењу „Нина Попова“ основано је Удружење „Јелецко земљачество“, а у његовом окриљу отворен је и „Центар планетарног мира“; у њему, како то за живота говораше Нина Васиљевна, свој дом имају сви људи света који се „према човечансву и Русији односе као што се Русија према њима односи“. Целе 2008. године Јелец је и званично био престоница светског мира, а да је онај летописац из 14. столећа, којим случајем, могао присуствовати тој свечаности, у чуду би чуо беседе, говоре, песме на мноштву светских језика (од којих су се неки, али са другачијим порукама, огласили и у оном биваку самаркандског завојевача), а такође у чуду, осим Руса и моје маленкости као представника српског, препознао би народе Америке, Немачке, Енглеске, Словачке, Француске, Кине, Монголије, Индије, Чилеа, Шпаније, Пољске, Грчке, Италије...

Ренита Андрејевна Григорјева, почасни грађанин Јелца и председник „Јелецког земљачества“, сваком од нас, после наступа, уручује чланску књижицу Удружења, обраћајући се на језику новопримљеног:

„Ви сте од данас грађанин овог града.“

Свете, добродошао у Јелец!

Том реченицом летописац би завршио и овај текст, гледајући како са блиставог храма Господњег Вознесења узлеће бели голуб и, као за празник Вере, Наде и Љубави, кроз бистро јелецко небо одлеће у свет.

ЛЕТОПИС У КАМЕНУ

Историјски део Јелца представља својеврсну баштину неимарства. Град је један од оних ретких, у свеколикој Русији, где је могуће заборавити 21. век – сатима шетајући улицама са душевним, топлим домовима предака савремениих Јелчана, дивити се здањима грађеним да би се у њима живело благочастиво и срећно а на радост оних који разгледају те изузетне фасаде са резбаријама и рељефима, рађеним у камену или у вечном кедровом дрвету, те тако наглашене прозоре и врата које кућама дају израз лица њихових укућана, те дрвене тремове – бисере тесарског умећа, оне мезанине на домовима богатих трговаца, балконе и капије од кованог и ливеног железа – дивити се целој композицији историјског језгра која се доживљава као јединствени музеј архитектуре... Од оних форми средњовековне Русије, до класичних стамбених блокова са здањима у стилу „модерне“ и совјетског конструктивизма првих деценија 20. столећа. Очигледно, планска урбанизација Јелца отпочета пре 250 година у епохи класицизма (са изузетком неколико новијих соц-реалистичких вишеспратница), омогућила је мајсторима различитих периода и стилова да се својим новинама уклапају у већ постојећи архитектонски ансамбл. За ову меру грађевинског континуитета свакако је најзаслужније преношење, уз стално усавршавање неимарског умећа од поколења до поколења; на тај начин су народни мајстори установили, ако не јелецку архитектурно-грађевинску школу, онда засигурно – аутентични народни израз у каменом и дрвеном неимарству („зодчеству“), због чега су грађевине Јелца препознатљиве и разликују се од оних у осталим градовима Русије, чак и кад су историјски, односно стилски сродне. Стога, са пуним правом, можемо говорити о особености архитетурно-грађевинске технике Јелецког региона.

САБОР ВОЗНЕСЕЊА (УСПЕЊА) ГОСПОДЊЕГ

Уздиже се на месту где је 1745. године саграђен храм Св. Николаја Чудотворца и Св. Димитрија Ростовског, који је већ крајем тог века био претесан за све бројније посете верника-грађана Јелца и околине. Тада се и почело размишљати о новом, много већем храму, али његова градња, која је трајала безмало четири и по деценије, отпочела је тек 22. августа 1845. године. Пројекат је урадио архитекта Констатин Андрејевич Тон (1794-1881), онај исти, славни пројектант Великог Кремаљског дворца, Оружне палате Московског Кремља, више монументалних здања московских, односно петроградсих железничких станица и, свакако, најрепрезентативнијег дела руске архитектуре 19.века – храма Христа Спаситеља у Москви.

Јелецки сабор Вознесења Господњег завршен је и освештан 22. августа 1889. године. Дочекао га је бурни период историје Русије, преживљавао је све што и она, тако да је, одлуком совјетских власти, 1934. године био затворен... Након ломаче, распаљене на сред порте, где су сагореле све иконе, на згаришту светиња уприличен је лабораториј за одвајање злата са богатог иконостаса, са мноштва раскошних рамова, икона и сакралних предмета, свакако у духу максиме – „и најмања кап драгоценог метала мора бити сачувана“. Пошто је тако из њега све почишћено, Храм је био претворен у силос за складиштење жита, а у њега су, директно са улице, увожени и растоварани теретни камиони.

Сабор Вознесења Господњег поново је постао 1947. године.

Зоран Костић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.