Rusija Danas

БОРИС ГОДУНОВ – МУДРАЦ И ПРЕСТУПНИК

<<< Садржај

Борис Годунов сматра се ремек-делом руске оперске музике и не само руске. Та генијална опера је слојевита, вишезначна и отвара бескрајна поља могућих тумачења. Музички, вокалне деонице се ослањају на интонацију говорне речи и руководе се значењем текста, што доводи до реалистичног утиска.

Друга половина 19. века у Русији време је великих друштвено-политичких промена: Александар Други је 1861. укинуо кметство, епоха разночинаца доживела је процват, јер су људи из нижих друштвених класа могли постати делатници уметности и науке. Развија се материјалистичка философија, са представницима Бјељинским, Герценом, Чернишевским, Доброљубовим. У науци се истичу Мечњиков и Мендељејев. а у музици то је време Руске петорице, кружока младих и талентованих људи, окупљених око оснивача Милија Балакирјева.

Руска петорица су деловала као организовани кружок, са својом естетиком, програмом деловања и идеологијом. Они су припадали генерацији за време чијег школовања нису постојале музичке високошколске установе и већина их је имала друга занимања. Балакирјев, најстарији члан и оснивач кружока, био је композитор и пијаниста, али је Цезар Кјуи био инжењер, Мусоргски се школовао у војном училишту и постао официр, Римски-Корсаков је био васпитаник поморског корпуса, а Бородин научник – хемичар и лекар. Они су прва музичка знања добили или у детињству, ако је њихов статус то омогућавао, или тек за време студија, као Бородин.

Иако је симболично Глинкин Иван Сусањин опера која отвара сваку сезону Бољшог театра, управо се Борис Годунов сматра ремек-делом руске оперске музике уопште. Та генијална опера је слојевита, вишезначна и отвара бескрајна поља могућих тумачења. Музички, вокалне деонице се ослањају на интонацију говорне речи и руководе се значењем текста, што доводи до реалистичног утиска (за разлику од, рецимо, италијанских опера XVIII века, у којима су bel canto деонице људског гласа шаблонски вођене искључиво мелодијом, а значење текста било у другом плану). Драматургија опере, префињени психологизам музике и текста либрета који је писао сам композитор, сведоче о његовом изузетном таленту и истинској иновативности.

Мусоргски – официр са душом композитора

Сви преци Модеста Мусоргског били су гардејци, осим оца, који је имао проблеме са друштвеним статусом, јер је тек са десет година био признат као законити син – његов отац, племић, тада се и оженио служавком која га је родила, Модестовом баком, иако такви бракови нису били уобичајени за оно време.

Мусоргски је рођен 1839. године. Детињство је провео на имању на селу, а дадиља је у њему пробудила љубав према руским бајкама. Понекад чак није могао да спава због јаког утиска који су оне на њега оставиле. Задивљеност народним стваралаштвом била је извор инспирације за композитора.

Музику је, пак, учио од мајке. Био је талентован за свирање на клавиру и, према аутобиографским белешкама, већ са седам година је свирао Листове клавирске комаде. Али томе није придаван велики значај; на имањима у провинцији увек је постојала култура музицирања, а музика је схватана као забава, средство да се прекрати време. Породица Мусоргски се преселила у Петербург када је Модест имао десет година, а децу су уписали у најбољу, немачку Петропавловску школу. Он је био одличан ученик и стекао је добре радне навике и широко образовање, па му је одлазак у школу за официре донео велику промену; ту се пажња обраћала само на дисциплину, а ученици су читање књига сматрали понижењем за будуће официре. Иако није могао да избегне лош утицај другова, те је подлегао ленчарењу, млади Мусоргски ипак није губио занимање за науке: читао је немачке филозофе и проучавао историју и психологију. То је веома битно за причу о његовом каснијем композиторском раду, јер је опера Борис Годунов, као историјско-психолошка опера, резултат управо тих занимања.

Све време је Мусоргски настављао да свира клавир, а певао је и у црквеном хору Школе – имао је добар баритон. Управо га је склоност ка уметности приближила другим озбиљнијим младим официрима, са којима се често окупљао ради музицирања и теоретских расправа о музици.

Прави преокрет у животу Мусоргског наступа од 1856/1857. године – један официр га је упознао са Даргомишским, композитором са историјском важношћу одмах после Глинкине. То је био први професионални музичар којег је Модест у животу срео. Код њега се упознао и са Цезаром Кјуијем, студентом Војноинжењерске академије, и Милијем Балакирјевим, младим пијанистом и композитором. Они почињу да се окупљају код Балакирјева, а придружује им се и Владимир Стасов, цењени музички и ликовни критичар. Стасов је подржавао и ликовну групу „Передвижњики“ и иступао против крутог академизма; он је и творац имена кружока музичара: „Могучаја кучка“ (Моћна гомила).

Мусоргски је један од највећих боема међу композиторима, а многа своја дела није довршио. У компоновању се некад заустављао на мелодијској инвенцији, а оркестрацију (инструментални аранжман) често су радили други композитори након његове смрти. Равел је оркестрирао клавирско дело Слике са изложбе, оперу Борис Годунов (1869–8672) прерадио је Римски-Корсаков, а касније и Шостакович, дајући тим делима сопствени препознатљиви печат – верзија Римског-Корсакова се најчешће изводи. Хованшчину (1872–1880) завршио је Корсаков, након смрти композитора, а трећу, последњу оперу Сорочински вашар (1874–1880) – Кјуи. Делом је то због Модестовог недовољног познавања технике, која би му омогућила да замишљену музику добро оркестрира, али то не искључује и схватање да је Мусоргски био једноставно – немаран, те да је од њега довољно што је оставио мелодије за своје композиције које данас слушамо.

Трагедија гриже савести

Борис Годунов је најконтроверзније дело Руске петорице. Због неслагања око његове вредности кружок се распао и композитори отишли својим путевима. С друге стране, историјски Борис Годунов тајанствена је личност, а начин на који је он дошао на власт био је предмет полемика многих историчара. Али не само то. Политички услови тадашње царске Русије нису толерисале тај садржај.

Пушкин је написао историјску драму Борис Годунов, са поднасловом „Комедија о истинској несрећи Московског царства, о цару Борису и Гришки Отрпјеву“. Тај комад требало је да буде реформаторско дело – Пушкин је проучавао позоришну драматургију и историјске хронике. По драматуршкој концепцији и нарушавању јединства места и времена у драми, дело је блиско Шекспировим трагедијама – то је сличност којој је Пушкин свесно стремио. Цар Николај Први, пак, није дозволио штампање трагедије, јер је побуна декабриста против царизма била у јеку, а садржај се посредно дотицао савременог живота – централне теме јесу власт цара и узајамни односи цара и народа, а Пушкин је „решио“ трагедију у корист народа; трагедија цара била је управо у томе што није био способан да разуме народ своје епохе, а то је резултирало јазом између њих и трагичном погибијом Годунова. Закључак се наметао сам по себи: таква судбина чека све цареве узурпаторе и тиране сопственог народа. То дело је читано кришом, а године 1866. укинута је цензура дела и Мусоргски се смело заинтересовао за ту тему.

Ипак, он теми није приступио једнострано, само читајући Пушкинову трагедију, већ је проучавао и капиталну „Историју Руске Државе“ Николаја Карамзина, 11. том, који је у целини посвећен том добу „смутног времена“. Тема опере јесте властвовање цара Бориса Годунова, од 1598. до 1605; опера је историјско-психолошка, зато што прати психолошка преживљавања историјске личности Годунова, превирања савести која га изједа због нечасног начина на који је дошао на престо, убивши малог царевића Димитрија, сина и наследника Ивана Грозног. Опера је пуна психолошког набоја, и по томе се приближава Злочину и казни Достојевског. Занимљиво је да су Достојевски и Мусоргски умрли исте, 1881. године, у размаку од месец дана. Као што романи Достојевског представљају „ток свести“, тако поједине сцене опере следе истоветну драматуршку логику.

Само један син Ивана Грозног био је владар – Фјодор Први, али и он је, према речима савременика, био „више за манастирску келију, него за престо“. Остала три сина трагично су настрадала – првог је дадиља испустила у воду када је имао свега годину дана, другог сина је убио сам Грозни за време свађе, а убиство четвртог наредио је Борис Годунов – мали Димитриј је имао само осам година. Зато након смрти Фјодора Првог на власт долази дотадашњи царски намесник Борис Годунов, уверен у исправност свога поступка. Међутим, осећај кривице и појава лажног царевића Димитрија постепено га доводе до лудила и смрти.

Опера садржи опсежан пролог и четири чина. Сам њен почетак дат је in medias res, те посетиоци представе морају имати неко предзнање о догађајима који су претходили почетку радње; први лик који срећемо јесте – народ.

Пролог се састоји од две слике: у првој, испред московског Новодевичјег манастира, непосредно након убиства царевића, народ својим молитвама преклиње Бориса Годунова да се смилује и дође на царски престо и тако спасе Русију. На то људе приморавају пристави (чиновници полиције), а народ се покорава. У другој сцени видимо крунисање цара Бориса испред кремаљске Успенске цркве. Народ пева „Славу“, општенародно весеље је у току, црквена звона звоне; а Годунов за себе тихо говори:

Пати моја душа.
Некакви невољни страх
Злослутним предосећањем оковао ми је срце.
О, Праведни, Оче мој државни!
Погледај с небеса на сузе верних слуга.
И спусти на мене
Свети благослов власти:
Да будем благ и праведан, као Ти.
Да у слави водим свој народ...

Већ у том цитату видимо његову грижу савести; али и наду да ће његов злочин бити окајан верном службом народу. У литератури се често истиче „филмски ефекат“ те сцене – како у једном тренутку чујемо и видимо само Бориса и његове мисли, чини се да се он налази на неком другом месту, можда покрај прозора цркве, на спрату, далеко од народа који слави. То је немогуће приказати на позоришној сцени, али свакако говори о богатству инвенције Мусоргског.

Лудило узима маха

Први чин нас, пак, одводи далеко од царског сјаја, у мрачну манастирску келију, пред јутрење. Стари монах Пимен пише летопис свога времена. Крај њега је млади искушеник Григориј – Гришка, који снева сан о томе да му је цела Москва под ногама. Пимен га смирује, и помиње да би млади убијени царевић Димитриј сада био његових година. У Гришки се рађа идеја о самозванству, преврату и доласку на власт. У другој слици тога чина он, са још двојицом одбеглих монаха – превараната Варлаамом и Мисаилом крчи себи пут до литванске границе, како би затражио помоћ од Пољака.

У другом чину видимо Бориса Годунова као пожртвованог оца – он теши своју кћерку Ксенију која је изгубила вереника, и бодри свог малог сина Фјодора на учење, како би био достојан цар једног дана.

Међутим, дешава се још нешто: кнез Шујски доноси вест о појави лажног царевића; цар више није уверен да је убијени дечак био Димитриј. Његово лудило почиње да узима маха:

О, савести љута,
Као да чекићем куца у ушима
Прекор и проклетство...
Гуши...
И у глави ми се врати...
У очима... дете... окрвављено!
Нисам ја, нисам ја твој зликовац..
Беи, бежи, дете! Нисам ја, не ја...
Воља народа!
Господе! Ти не желиш смрти грешника,
Помилуј душу преступног
Цара Бориса

Ова сцена управо приказује поменути „ток свести“ на веран начин, а хроматика у инструменталним деоницама потцртава набој и натприродност догађаја напетим тремолима.

Радња трећег чина је у Пољској – у одајама Марине Мнишек, и Сандомирским вртовима. Самозванац Димитриј договорио се са Пољацима за помоћ.

Четврти чин је најобимнији и садржи три потресне слике. Прва слика је на тргу (данашњем Црвеном), пред сабором Василија Блаженог. Народ коментарише одлуку о анатемисању Гришке Отрпјева. Цар Борис Годунов излази из цркве, а измучени народ га, клањајући се до земље, плачно моли „Храниоче наш, дај нам, Христа ради! Оче наш, царе, Христа ради, дај нам хлеба, гладнима!“ Он остаје нем на те крике, свестан је своје слабости. У једном тренутку угледа јуродивог. Јуродиви је чест тип личности у руској литератури XIX века, налазимо га код Достојевског и других великих писаца. Јуродиви је „Божји човек“, „блажени“ (један од редова светитељства), сиромашни, једва одевени човек, који живи од милостиње, ненаметљив је, дечје простодушности, али вешто изобличава лицемерје; на први поглед бунца, али неретко говори готово пророчке вишезначне речи; његова удаљеност од овоземаљског света и потреба резултира прозорљивошћу, даром да види туђа срца и туђе намере. Иначе, јуродиви Василиј Блажени, испред чије цркве се доживљава та слика опере, историјски је био једина личност од које је Иван Грозни страховао, и за живота је творио многа чудеса. На Борисово питање зашто плаче, он одговара „Дечачићи су ми однели копејкицу... Нареди да их посеку, као што си ти посекао малог царевића...“. Цар спречава бољаре да га ухапсе и каже јуродивом: „Моли се за мене, блажени...“, и одлази. Међутим, јуродиви се супротставља и дотиче равнодушним гласом Бориса право у срце:

Не, Борисе. Не смем, не смем, Борисе.
Не сме се молити за цара Ирода!
Богородица не да.

То је фантастичан антиклимакс – редукција звука на тек покоји тон виолина и дрвених дувачких инструмента и концентрација на глас јуродивог имају потресан ефекат.

Јуродиви наставља:
Лијте се, проливајте, сузе горке,
Плачи, плачи, душо православна.
Ускоро ће непријатељ доћи,
И настаће тама,
Тама тамна, непрегледна.
Сирота, сирота Русија,
Плачи, плачи, руски човече, гладни човече.

Музички мотив који је везан за тај текст јесте нека врста лајтмотива читаве опере и указује на предодређеност догађаја; преко јуродивог, и ми наслућујемо будућа дешавања.

Дубоки психологизам опере

Друга слика тога чина приказује заседање племића, где се појављује Борис Годунов видно измучен грижом савести, који радосно бунца да „убице нема, јер је малени жив“. Међутим, сабор прекида долазак монаха Пимена, који приповеда своју причу о чуду, о слепом старцу коме се у сну јавило да ће прогледати над гробом царевића Димитрија који је „примљен међу анђеле Божје“. Борис је потпуно сломљен, жели да се постриже у схиму (замонаши) пре судњег часа, и зове сина коме даје последње очинске савете. Умире уз молбу „Опростите, опростите!“

Последња слика опере доноси народни бунт у шуми под Кромима; народ је ухватио бољаре и руга им се, певајући народне песме и карикирајући „Славу“, што је својеврсни антипод „Слави“ која је певана на почетку опере, приликом крунисања. Кад народ изговара: „Смрт Борису, цареубици смрт!“ – појављују се римокатолички свештеници, који доводе самозванца Димитрија. Бивши монаси Валаам и Мисаил им се придружују, народ их прихвата, а ту је и јуродиви, који пева песму о скорој пропасти Русије, ону исту с краја прве слике овог чина.

Дубоки психологизам ове опере без преседана је у дотадашњој оперској литератури. Такође, поставља се питање да ли је главни лик опере цар Борис Годунов, или руски народ. Занимљиво је пратити промене у царевој психологији од самоувереног владара, који оправдава злодело што га је довело на власт, до његовог потпуног психичког слома и смрти, затим промену у лику народа који од угњетене и покорне масе постаје револуционарна руља која сама спроводи свој суд на крају опере.

Према томе, Мусоргски је прави „демократски“ композитор, али ипак постоји одређена доза горчине над поступком народа, који се у тешком историјском тренутку повео за Пољацима и тиме донео несрећу Русији. Мусоргски је у опери посредно изнео своје виђење ствари из шире историјске перспективе.

Олга Јокић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.