Rusija Danas

АЛЕКСАНДАР ШИРЈАЈЕВ – ЗАБОРАВЉЕНИ ПИОНИР АНИМАЦИЈЕ

<<< Садржај

У својим мемоарима Ширјајев је записао: „Ако се такав низ цртежа постави на дугачку папирну траку, поређаних вертикално од врха према дну, тада је могуће постићи утисак кретања на апарату личне израде који ће приказати покрете и постићи јасан утисак плеса.” Уређај је случајно уништен шездесетих година двадесетог века, али су папирне траке ширине 45 милиметара сачуване и данас. Дигиталном технологијом пребачене на филмску траку, оне представљају анимацију највишег квалитета.

У најбољем добу немог филма, од 1895. до 1930. године, настало је много веома значајних филмова, у којима је уметност покретних слика без звука достигла свој врхунац изражајности, лепоте и снаге. Немогуће је набројати сва значајна дела и све пионире проналазаче технике и новог језика. Међутим, о једној скоро потпуно непознатој, али веома занимљивој и готово генијалној личности ипак вреди нешто више рећи.

Александар Ширјајев (10. 9. 1867. – 25. 4. 1941) познат је као истакнута личност Руског балета из времена царске и совјетске ере у Санкт Петербургу (Лењинграду или Петрограду). Али као балетски играч, балет-мајстор и балетски педагог, он је почетком XX века снимао филмове који су остали потпуно непознати све до почетка XXI века – сто година после њиховог настанка. Као заљубљеника у покретне слике и љубитеља филма, страст Александра Ширјајева да забележи покрете људског тела у балету довела га је до открића анимације цртежа, лутака и живих актера, годинама и деценијама пре других познатих пионира анимације. Као балетски уметник, Ширјајев је унео у филм искуство уметности стилизованих покрета балета. Његово невероватно разумевање покрета људског тела и његово незасито трагање за начинима како да забележи то кретање довели су га до експеримената који га данас сврставају у ред највећих аниматора у историји филма и који су и даље у много чему непревазиђени.

Александар Ширјајев је читавог живота био професионално везан за једно од највећих, најлепших и најспектакуларнијих руских и светских позоришта, за Царски Мариински театар у Петрограду – дом Мариинског балета, Мариинске опере и Мариинског оркестра. Отворен 1860. године, Мариински театар име је добио по царици Марији Александровној, супрузи цара Александра II. У време комунизма театар је носио назив Киров, по истакнутом лењинградском лидеру комунистичке партије Сергеју Кирову. Данас има 1.625 удобних седишта и највећи је театар такве врсте у Русији.

Театар је угостио премијерна извођења највећих руских композитора: Михаила Глинке, Модеста Мусоргског, Николаја Римског Корсакова, Александра Бородина, Сергеја Прокофјева и Петра Иљича Чајковског. Чувени руски бас Фјодор Шаљапин започео је светску каријеру у Мариинском театру. Ђузепе Верди (Giuseppe Verdi) ту је 1862. године имао светску премијеру опере Моћ судбине, а Рихард Вагнер (Richard Wagner) руске премијере циклуса Тристан и Изолда, Нибелуншки прстен и Персифал.

Балет чувеног Мариинског театра водио је Мариус Петипа (Marius Petipa), прослављени балетски педагог, велики кореограф и оснивач Царског балета у Петрограду, који је од 1871. до 1903. године створио више од 50 ремек-дела кореографије, међу којима су Успавана лепотица (1890), Крцко Орашчић (1892), Рајмонда (1898), Жизела, Дон Кихот, и дефинитивно препорођен и најпознатији балет Лабудово језеро (1895), који се и данас игра по његовој кореографији.

Балетска школа Мариинског театра изнедрила је такве мегазвезде, као што су били Олга Преображенскаја, Ана Павлова, Тамара Карсавина, Вацлав Њижински, Галина Уљанова, Рудолф Нурејев, Наталија Макарова, Михаил Баришњиков, Галина Мезенцева и многи други.

Ђак Мариуса Петипа

Отац Александра Ширјајева био је Француз, флаутиста у оркестру Царског балета у Петрограду, а мајка Рускиња, Ширјајева, једна од хористкиња балета. Било је нормално то што је млади Александар похађао и завршио Царску балетску школу. Био је ђак Мариуса Петипа. Постао је првак балета Мариинског театра, у почетку под утицајем Мариуса Петипа, заговорника традиционалног академског белог балета, са нагласком на виртуозности плеса. Од 1900. године асистент је Петипа, а од 1903. године његов помоћник и други балет-мајстор Театра. У току активног бављења плесом остварује улоге у 32 балетске представе. Обнавља представе Најад и рибар, По краљевој заповести, Црна лала, Копелија. Усавршава виртуозне соло плесове, као што је лик Луде у представи Млада. Убрзо се истиче у карактерним улогама и један је од пионира нових стандарда у балету, у којима се елементи народне игре припајају академском плесу. Његово посебно занимање за карактерни и национални плес, увек у служби етнографске аутентичности, разлог су оснивања сопствене класе карактерног плеса, прве те врсте у Русији, 1893. године, када му је било само 26 година. Од 1909. до 1917. ради као плесач и балет-мајстор у Немачкој, Енглеској и Француској. Са балетском трупом чувене петроградске балерине Ане Павлове путује по Европи. После Револуције наставља са педагошким радом. Од 1918. године до смрти, 1941. године, професор је на Лењинградској школи за кореографију. Коаутор је првог приручника „Елементи карактерног плеса” (1939), и аутор необјављене књиге „Петроградски балет: успомене на Мариински театар”.

У току бављења балетом Ширјајев је стекао огромно искуство и знање о раду мускулатуре људског тела и открио љубав према филму као најбољем методу бележења покрета и плеса. Талентовани цртач, Ширјајев је бележио кореографију у низу од више стотина цртежа, који су појединачно представљали тренутке неког кретања. Резултат је била трака са нацртаним фигурама у покрету, у облику графичких записа који су подсећали на хронофотографије Идварда Мајбриџа (Eadweard Muybridge). У својим мемоарима Ширјајев је записао: „Ако се такав низ цртежа постави на дугачку папирну траку, поређаних вертикално од врха према дну, тада је могуће постићи утисак кретања на апарату личне израде који ће приказати покрете и постићи јасан утисак плеса.” Уређај је случајно уништен шездесетих година двадесетог века, али су папирне траке ширине 45 милиметара сачуване и данас. Дигиталном технологијом пребачене на филмску траку, оне представљају анимацију највишег квалитета.

Од папирног до правог филма

Вероватно је папирни филм претходио радовима које је Ширјајев снимао филмском камером. Пре 1905. године, управи Мариинског театра предложио је да на филмској траци буду снимљени играчи и њихов балет. Тражио је средства само за камеру и филмску траку, јер је планирао да сам снима, али је предлог одлучно одбијен. Међутим, од своје идеје није одустао: у Лондону је набавио аматерску камеру на ручни погон – Ернеман Кино, са траком ширине 17,5 мм (уздуж пресечену професионалну траку од 35 мм). Већина филмова вероватно је снимљена у његовој летњој резиденцији у Украјини. Сачувано је осам игара, снимљених у једном статичном кадру, које је Ширјајев сам играо или у дуету са супругом балерином Наталијом Матвејевом. То су плесови из Мађарске, Пољске, Украјине, игра донских козака, Циганска игра, народна игра удварања итд. Испред једноставне и симпатично аранжиране сценографије у врту куће извођачи плешу и на крају нумере излазе, а затим се враћају и клањају према камери као невидљивој публици. То су једини снимци петроградског балета из времена чувеног плесног играча, педагога и кореографа Мариуса Петипа.

Истовремено Ширјајев је експериментисао са камером у току снимања породичних сцена. Иако технички несавршени, они показују јасну уметничку личност и беспрекоран уметнички приступ. Увек су маштовито компоновани, са предњим и задњим планом, и дубинским прилажењем из позадине у предњи план. Ширјајев оправдано користи крупне планове и средње крупне планове актера – чланова породице и пријатеља. Када је потребно, лагано швенкује, пратећи објекте у кретању. Са љубављу снима своју супругу, сина и ћеркицу, које ће за живота изгубити. Изнад свега, у филмовима се иза камере осећа присуство правог аутора, који је претходно осмислио садржај. У једном од филмова користи паралелну монтажу, наизменично пратећи три различите акције. Да се професионално бавио филмом, могао је постати одличан филмски приповедач и стваралац.

Очигледно је био велики љубитељ филма. У својим мемоарима написао је да је у балету користио искуства мимике филмске глуме. Вероватно је гледао и заволео трик-филмове Жоржа Мелијеса (Georges Méliès). Ипак, његови трик-филмови имају специфичан стил. Одликују се елеганцијом и осмишљеном нарацијом, без наивности и површности својствених за Мелијеса и његове следбенике. Чаробна стоп-трик замена личности и предмета у филмовима Пијеро и девојка и Дечак са врећом скоро је неприметна и има свој прави кореографски ритам.

У духовитом филму Столице, у трајању од свега 35 секунди, стоп-трик трансформација ликова и анимација столица и људи, такозвана пиксилација, више личи на филмове Нормана Макларена (Norman MacLaren), педесет година касније, него на његове савременике. Ту је заиста написана нова страница историје анимираног филма са причом.

У филму Птице у лету Ширјајев је можда први пут експериментисао са анимацијом, вероватно између 1900. и 1905. године, када је цртеже на папиру ширине 45 мм пројицирао на уређају који је сам конструисао и који је, нажалост, изгубљен. Слично је анимирао покрете змије у низу цртежа, који су тек данас дигиталном техником анимирани у трајању од пет секунди. Задивљујуће изгледа иако је мање амбициозан и савршен од осталих његових експеримената са анимацијом покрета.

Пре него што су недавно откривени његови филмови, Ширјајев је био познат као истакнути балетски играч и педагог Руског и Совјетског балета. На свој начин обновио је балетску представу Млада Мариуса Петипа. Његова иновација била је комбиновање високих скокова са карактеристичним ниским доскоцима – присјадка. Скокови су били толико опасни да је Петипа у тим тренуцима окретао главу да не би гледао Ширјајева. У Лондону 1912. године, за време гостовања трупе Ане Павлове, Ширјајев је у једном таквом скоку сломио кључну кост.

Плес лутака

Анимирани цртежи и стоп-трик филмови били су припрема његовог невероватног и неупоредивог достигнућа у анимацији са луткама. Због тога је напустио камеру од 17,5 мм и почео да снима са професионалном камером од 35 мм , која је пружала много више техничких могућности за прецизно кадрирање и снимање сличицу по сличицу у поступку анимације. Направио је мале лутке са покретљивим зглобовима и снимао их без помоћи жичаних сајли, померајући их пред камером која је снимала појединачне фазе сличицу по сличицу.

Луткарски филм Арлекинова лакрдија састоји се од пет чинова у трајању од око 13 минута, са раскошним сценским порталом у неоантичком стилу, са коринтским стубовима, богатом сценографијом и неколико главних ликова (Арлекин, Коломбина, Пијеро). У пратњи бројног балетског хора, сви су стрпљиво и пажљиво анимирани у складу са догађањем на сцени и невероватним осећањем за мелодију и ритам музике. Иако у то време нема ни говора о звучном филму, свака балетска соло нумера изведена је према лику и музици, са невероватним осећањем за ритам – правилним одбројавањем тактова толико својственим балету, и принципима анимације у филму. Дивне лутке у пируетама и скоковима и данас необјашњиво лебде у ваздуху и чаробно плешу читавим телом, рукама и ногама.

Ти филмови технички и артистички задивљују без обзира на време у којем су настали у току историје филма. По техници анимације, они најмање две или три године претходе филмовима значајног руског луткарског аниматора Владислава Старевича, који је примитивном анимацијом оживљавао мртве инсекте (1912–1913) и неупоредиво су прецизнији и дотеранији од много признатијег следбеника, што их чини заиста јединственим. Неки од ефеката Ширјајева до данас су скоро необјашњиви – као што је у филму Пјерои се играју лоптом савршено прецизно анимирана лопта која скаче и лети кроз простор, вероватно у комбинацији стоп-трик анимације лутака и анимираних цртежа, те анимација течне боје на крову нацртане куће у луткарском филму Сликари Пјерои. Изнад свега – постижући свој крајњи циљ, Ширјајев приказује покрете балета и осећање за музику са толико невероватном прецизношћу да у појединим ликовима јасно можемо препознати оригинални стил његове властите игре.

Анимиране филмове и снимљене плесове Ширјајева открио је филмски продуцент и редитељ Виктор Бочаров 1995. године. Први пут их је јавно приказао на Фестивалу архивског филма у Бјелије Столбима, у Русији 2004. године, а 2008. први пут ван Русије, у три програма на Фестивалу немог филма у Порденонеу, Италија.

Као јединствени подвиг у историји филма, дело Ширјајева заслужује да буде бесмртно. Његова анимација постигнута је индивидуалним напором и дуготрајним стрпљивим радом. Извесно је да је лично помагао у изради сценографије и изврсних костима за лутке. Сведоци су причали да је паркет у соби где је снимао био излизан у виду стазе којом је непрекидно ишао напред и назад, од лутака и сцене до камере. Вероватно је имао помоћ чланова породице и ретких пријатеља. Неко је снимао камером док је Ширјајев играо. Вишеструко је био обдарен и оно што је сам урадио данас би вероватно био посао читавог студија за анимацију. Изгледа да нико осим пријатеља који су му помагали и касније његових ученика, није видео те филмове. Највероватније је да је то дело једног великог мајстора, веома стрпљивог, маштовитог и надареног уметника, направљено за његово лично задовољство и потребу да што боље забележи и открије сву лепоту људског покрета и да својим ученицима на оригиналан и атрактиван начин покаже сву лепоту и тајну балета.

Марко Бабац

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.