Rusija Danas

СОВЈЕТСКИ И РУСКИ АНИМИРАНИ ФИЛМ

<<< Садржај

ЛЕПОТА ИМАГИНАЦИЈЕ – MAGIA RUSSICA

Упркос мишљењу већине, пушке и интерконтиненталне ракете нису једине тековине совјетске епохе. Било је то и време анимираних филмова светске класе. Истини за вољу, за разлику од инжењера и привредника, за совјетске ауторе анимираног филма није важила Хрушчовљева крилатица „стићи и престићи Америку!“. Они су радили за потребе своје публике – совјетских грађана. То их није спречило да стекну међународно признање и славу. Особеним стилом и методама анимације, снимања и монтаже, те нарацијом заснованом на темељима руске народне традиције, уносили су нови живот у свет анимираног филма и утицали на многе ауторе и националне школе.

Данашњи аутори анимираног филма у Русији суочавају се са вечитим питањем које руску нацију прати током историје: „Шта да се ради?“ Треба ли наставити путем продукције некомерцијалних филмова или поћи путем комерцијализације и индустријализације? Њихов избор одредиће будућност руске анимације – производња филмова који ће се приказивати на фестивалима уском кругу упућених или масовна продукција за широки круг гледалаца.

Иако су Александар Ширјајев и Владислав Старевич поставили темеље руске анимације још на почетку 20. века, постреволуционарно доба двадесетих година прошлог века пратила је стагнација ове форме, све до 1933. године. У то време снимани су само експериментални и пропагандни анимирани филмови. Ток историје совјетске анимације промењен је у лето 1933. године, када су Московљани имали прилике да виде остварења Волта Дизнија. Публика, укључујући и самог Стаљина, била је одушевљена; одлучено је да се формира посебан филмски студио, који би се бавио анимацијом. До тада, у оквиру великих филмских студија постојала су само одељења за анимацију која нису задовољавала потребе аутора. Многи од њих окренули су се другом послу, који им је доносио већу уметничку сатисфакцију – илустровању књига. Године 1936. формиран је Сојуздетмултфилм (који је наредне године преименован у Сојузмултфилм), студио у коме ће настати ремек-дела совјетске анимације.

Сојузмултфилм био је организован по угледу на Дизнијев студио у свим процесима производње, али, за разлику од америчких студија, није био комерцијална компанија, којој су трошкови на првом месту. Његов задатак био је да окупи талентоване ауторе који ће стварати квалитетне филмове, без обзира на цену. Усвојивши Дизнијев начин рада, совјетски аниматори оплеменили су анимацију скоро до савршенства. Влада није жалила средства и аутори су уживали у луксузу стварања, користећи много више цртежа него што је то било уобичајено на Западу – док су тамо, услед комерцијализације и сталног резања трошкова, аутори уобичајили да користе пет цртежа по секунди филма, дотле су совјетски аутори користили дванаест, а често и двадесет четири цртежа по секунди филма. Тако су Совјети постигли квалитет који је за друге постао само недостижни идеал.

Битна разлика у односу на америчку продукцију јесте та што није било насиља. Филмови попут „Тома и Џерија“, у којима се јунаци туку и користе подлим триковима како би надмудрили један другог, овде никада нису били популарни – каже Сергеј Меринов, уметнички директор студија Пилот. У нашим филмовима насиље је сведено на најмању меру. Концентрисали смо се не само на радњу већ и на психологију, хумор и дијалог са гледаоцима. Идеологија у томе није играла никакву улогу, то је у вези са традицијом руских народних бајки.

Најбољи совјетски филмови из времена када су ствараоци радили под Дизнијевим утицајем – Златна антилопа (1954) и Снежна краљица (1957) представљају врхунска дела анимиране уметности. Истакнути јапански редитељ анимираних филмова Хајао Мијазаки признао је једном приликом да је у тешким тренуцима, када је помишљао да напусти посао аниматора, гледао Снежну краљицу и схватио да висококвалитетна анимација, стварана мукотрпним радом, може да досегне до самих дубина љуске душе.

Уметничка револуција

Са изласком на сцену млађе генерације аутора, шездесетих година двадесетог века, совјетска анимација ослободила се Дизнијевог утицаја. Појава Фјодора Хитрука, аутора руске верзије Вини Пуа, умногоме је одредила даљи ток догађаја. Његов први филм Историја једног злочина био је потпуно изненађење – унео је новитете како у нарацији тако и са занатске стране. Тај филм награђен је Сребрним лавом у Венецији 1962. године.

Технику раслојавања, коју је употребио Хитрук, усавршио је Јуриј Норштајн. Ту технику првобитно су користили совјетски аниматори током двадесетих година. Она се састојала од изрезивања одређених делова фигуре и њеног померања пред камером, а потом се монтажом добијао утисак кретања. Испоставило се да уметник развијене имагинације од ње може начинити чудо! Норштајн се њоме није служио онако како је то било уобичајено да дочара кретње крупних делова фигуре, већ ју је користио како би добио детаљну слику. Прво би прецртао скицу на парчад фолије или целулоида, а потом би фигуре организовао на хоризонталним стакленим плочама, на различитим растојањима, како би добио тродимензионалну слику. Тако су настали Бајка над бајкама (1979) и Јеж у магли (1975), филм који је на међународном фестивалу у Токију 2003. године, 140 аутора анимираног филма прогласило за најбољи анимирани филм свих времена. Технику раслојавања Норштајн користи и у свом најновијем пројекту заснованом на Гогољевом Шињелу. На њему ради последњих двадесет година, јер недостатак новца је кључан проблем за његово окончање.

Златно доба совјетске анимације завршено је са доласком перестројке, када се гломазни Сојузмултфилм распао на мање приватне студије. Већ тада постављено је питање које совјетске и руске аниматоре прати све до данас: Поћи путем стварања филмова за фестивале и посвећену мањину или се бавити комерцијалним пројектима? Према Александру Герасимову, директору Отвореног фестивала анимације у Суздаљу, већина аутора тога времена определила се да пође путем ауторског филма. Почели су да праве филмове за које су се надали да ће се наћи на фестивалским програмима. Били су то филозофски филмови о смислу живота и човековој судбини. Нико није желео да прави филмове за децу. Многи од тих филмова постигли су успехе на фестивалима. Руски филмови били су радо виђени на бројним међународним фестивалима, али шира публика није имала прилике да их види.

Повратак на велика врата

Нови покушај да руски анимирани филм поново освоји руску публику, сада већ инфицирану утицајем Запада, десио се почетком новог миленијума, када је влада обновила фондове за подршку анимираном филму. Први такав успешан покушај – Планина драгуља – остварио је Пилот студио. Сврха тог серијала (од планираних сто епизода урађене су педесет и две) јесте да руској деци на занимљив начин пружи знања о земљи у којој живе. Свака епизода почиње са кратком причом о неком крају Русије, људима и традицији. У епизоди заснованој на Мордовским народним бајкама, на пример, редитељ Сергеј Меринов пропутовао је Мордовију (република Мордовија део је Руске Федерације), проучавајући народну ношњу, обичаје и свакодневни живот. Резултат је био прва награда за најбољи филм и најбољу сценографију на кинеском фестивалу Златни панда. Меринов је потом позван да учествује на фестивалу који организује угледни амерички часопис Национална географија. Малобројни су они који знају колико народа заправо живи у Русији, каже Меринов. У процесу стварања тог серијала и ми сами научили смо много тога.

И док је Планина драгуља пројекат у потпуности зависан од владине потпоре, Смешарики, пак, представљају његову супротност – први руски успешни комерцијални пројекат. Настали су у Петроградском студију компјутерске анимације. У почетку је идеја за креирање руског бренда заснованог на компјутерској анимацији наишла на велики скептицизам, прича о почецима пројекта копродуцент серијала Александар Герасимов. Сви су сматрали да су ту нишу већ попунили страни брендови. Испоставило се да је, међутим, идеја о свету без насиља веома добра. Главни јунаци серијала су буцмаста бића, од којих ниједно није зло.

Серију смо практично поклонили телевизији, сматрајући да неће зарадити готово ништа, каже Герасимов. Данас јунаке серије Смешарики препознаје готово сто одсто испитаних гледалаца. Смешарики су 2008. године имали деби на америчкој телевизији CW, где се приказују под именом Гогорики. За кратко време они су прерасли у бренд под чијим именом се продаје широк дијапазон производа: ДВД филмови, сликовнице, бојанке, лутке, аудио књиге, месечни часопис, компјутерске и интерактивне игрице. Ти производи донели су у 2008. години приход од сто шездесет милиона долара.

Још један успешан пројекат је Трилогија о богатирима, прослављеног руског продуцента Сергеја Сељанова. Тај серијал испричао је причу о три руска народна јунака из давнине – Иљи Муромецу, Добрињи Никитичу и Аљоши Поповичу. Трећи филм из серијала Иља Муромец и Славуј разбојник премијерно је приказан 2008. године и донео је зараду од десет милиона долара.

Охрабрују и идеје независне продукције, која неометано ради упркос недостатку средстава услед глобалне економске и финансијске кризе. Иван Максимов, аутор неоспорног талента, марљиво ствара кратке филмове, дирљиве и апсурдне вињете. Иако његови Ветар дуж обале (2003) и Киша са неба (2007) нису освојили Оскара, постали су популарни међу руском публиком исто колико и Норштајнова остварења.

Мали студио Метрономфилм такође прави сличне филмове. Иако основан пре свега четири године, већ је произвео два серијала. Први од њих Успаванке света, Јелисавете Скворцове, састоји се од четрдесетак троминутних клипова заснованих на успаванкама са свих страна света.

Александар Герасимов сматра да се стари мајстори анимације и они који желе да иду њиховим стопама пре опредељују за ауторска остварења, док се остали, већином припадници млађе генерације, више боре за улазак у индустрију. Да је руски анимирани филм доживео препород, види се по количини пријављених филмова за суздаљски фестивал: Године 1997. имали смо свега двадесет пријављених филмова, а прошле године сто тридесет, од чега је осамдесет филмова ушло у такмичарски део фестивала. Такође је убеђен да, упркос компјутерској анимацији, цртани филм неће нестати, јер је он животнији. Цртана техника била је и остала најбоља страна руске анимација, закључује Герасимов.

Континуитет у стварању ремек-дела

Ото Адлер налази се на челу Међународне академије за анимацију, са седиштем у Луцерну. Он је 1998. године режирао документарни филм Дух генија, посвећен Фјодору Хитруку: Руска анимација има дугу историју, богату традицију и озбиљну школу. Њене основе поставили су људи попут Владислава Старевича, оца луткарске анимације, експериманталисте Николаја Ходатајева и талентованог уметника Ивана Иванова Ваноа. После те блиставе епохе, дошла су времена ремек- дела, која су стварана у Сојузмултфилму, а потом уметничка револуција (не може се другачије назвати), којој је на челу стајао Фјодор Хитрук.

Данас, као што је то, уосталом, случај у целој Источној Европи, руска анимација пролази кроз тежак период, али и даље су присутни одлични уметници и редитељи, припадници и старије (Јуриј Норштајн, Едуард Назаров) и млађе генерације (Иван Максимов, Михаил Алдашин)...

Највише од свега запањује начин нарације – како прича коју аутори бирају да испричају средствима анимације тако и начин на који је прича испричана. Претпостављам да тип приче испричан на карактеристичан начин највише и издваја руску школу у односу на остале. Руска анимација повезана је са руском народном традицијом, пре свега са руским народним бајкама. У данашње време, руски аутори све чешће се одлучују за бајке као мотиве за своја остварења. Резултат тога је да је савремена руска анимација у велико етнографског карактера (што се не може рећи за, на пример, швајцарску или канадску анимацију). Тешко је замисливо да би пројекат попут „Планине драгуља“ био остварив у некој другој држави.

Материјал какав представљају народне бајке, наравно, диктира и наративну интонацију. Стога су и руски анимирани филмови нежни, искрени и пријатни за гледање. Бар ја уживам гледајући их.

ЧЕБРУШКА

Један од најпопуларнијих анимираних ликова аутора Романа Качанова и Леонида Шварцмана настао је по мотивима бајке Едуарда Успенског. Чебурашка је мала, симпатична животиња, непозната науци, која живи у тропским шумама. У Русију стиже у сандуку са поморанџама, у коме је заспала. Проналази је пиљар који јој и даје име (од руског глагола котрљати се). Са својим пријатељима крокодилом Геном, који у зоолошком врту ради као крокодил, носи одело и свира хармонику, и несташном бакицом госпођом Шапокљак, пролази кроз разне авантуре и необичне ситуације.

Без обзира на поплаву западних цртаних ликова у доба транзиције, Чебурашкина популарност, заснована на најбољој традицији руских бајки, његов симпатични изглед, умилни говор и нежан поглед остали су у срцима руских гледалаца. Популаран и у земљама бившег совјетског блока, Чебурашка је у новом миленијуму кренуо у поход на свет преко Јапана – између лета 2001. и пролећа 2002. године, 700.000 Јапанаца погледало је филмове о Чебурашки, који су приказивани у биоскопима широм те земље. Лутке са његовим ликом популарне су међу колекционарима, а један од најпознатијих је амерички шампион у уметничком клизању Џони Вир.

Чебурашка је 2004. године постао званична маскота зимског и летњег олимпијског тима Русије.

ФЈОДОР ХИТРУК

Фјодор Савељевич Хитрук (1917) спада међу најутицајније руске аниматоре и редитеље. Рођен је у Тверу, а у Москву је дошао на студије графичког дизајна. Дипломирао је 1936. године, а две године касније постао је аниматор у студијима Сојузмултфилма. Као редитељ ради од 1962. године.

Његов први филм Историја једног злочина представља прекретницу у историји совјетске анимације. Одустајући од дотадашњих натуралистичких, дизнијевских канона, створио је оригинални стил, лаконски, вишедимензионалан, оштрих линија. Режирао је изванредне кратке анимиране филмове, као што су Урамљени човек, социјална сатира уперена против бирократизованог система, Острво, филозофска парабола о усамљености човека у модерном друштву, Млади Фридрих Енгелс, биографски филм заснован на писмима младог Фридриха Енгелса, пародију Филм, филм, филм! и антиратни филм Лав и бик.

Током дуге каријере његови филмови побрали су награде на свим великим светским фестивалима. Са Јуријем Норштајном, Андрејем Хржановским и Едуардом Назаровим, у априлу 1993. године створио је СХАР, анимацијски студио и школу анимације. Године 2008. издао је двотомну књигу Професија – аниматор.

ЈУРИЈ НОРШТАЈН

Јуриј Норштајн (1941) рођен је у селу Андрејевка у области Пензе, одакле је евакуисан заједно са родитељима током Другог светског рата. После рата, детињство проводи у московском предграђу, а после завршетка уметничке школе, ради у фабрици намештаја.

У Сојузмултфилму је од 1961. године, пошто је завршио двогодишњу школу анимације. Како је као аниматор радио на више од педесет анимираних филмова, 1968. добио је прву шансу да се искаже као редитељ. Заједно са Аркадијем Тјурином режира 25. октобар, Први дан. Схватајући каквим талентом Норштајн располаже, „патријарх руске анимације“ Иван Иванов Вано узима га за коредитеља и копродуцента у неколико остварења. Током каријере добио је око двадесет награда на светским фестивалима, међу којима и три награде на загребачком Светском фестивалу анимираног филма, на фестивалу у Карловим Варима, Њујорку, Лос Анђелесу и многим другима. Аутор је бројних уџбеника анимације. Због перфекционизма познат је као „златни пуж“. Последњих двадесет година ради на адаптацији Гогољевог Шињела.

ЧЕКАЈ САМО! – ВУК И ЗЕЦ

Прва епизода тог популарног серијала аутора Вјачеслава Котјоночкина емитована је 1969. године. Серијал спада у дуговечније у Русији – последња епизода емитована је 2006. године.

Серијал прати комичне авантуре злог вука који покушава да ухвати (и поједе) зеца. Котјоночкин није био љубитељ подтекста и креирао је једноставан и непосредан сценарио. Главна идеја серијала је веома јасна – они који покушавају да повреде слабијег од себе увек на крају испадну смешни.

СМЕШАРИКИ – ГЛОБАЛНИ ФЕНОМЕН

Разнобојни, буцмасти и у потпуности ненасилни – Смешарики су постали пример глобалног успеха руске анимације. Постали су омиљени цртани филм нове генерације деце. У Америци су познати са именом Гогорики, у Немачкој као Кикорики, али ма са којим именом се појавили, освајају дечја срца.

Књиге, ДВД, играчке и игрице са Смешарикима успели су да победе страну конкуренцију и међу најпродаванијима су на руском тржишту. Име Гогорики идеја је наших америчких партнера. Веровали су да је оно ближе америчкој публици, а наставак „рики“ оставили смо како би их подсетили на руско порекло јунака. У верзији за европско тржиште сви ликови имају енглеска имена, каже Владимир Димитријев, извршни директор Фан Гејм Медиа.

Мото серијала је забава без насиља. Свет без насиља уграђен је у филозофију цртаног филма. То је поготово важно данас када је на тржишту тек неколицина таквих производа. Уз то, свака епизода је едукативног карактера, закључује Димитријев.

Наредни пројекти везани за Смешарике су 3Д филм и тематски парк.

Никола Јоксимовић

 

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.