БУЊИН – ПРЕ СВЕГА ПЕСНИК

<<< Садржај

Код Буњина природа је у боји, у звуцима, у мирисима: „Кад не бих имао ни руке ни ноге, кад бих могао једино седети на клупици и посматрати залазак сунца“ – говорио је пријатељу – „ја бих и у том случају био срећан. Једно је најважније: видети и дисати.“

„... У последње време ужасно се осећам као 'поета'...“ „Све – и весело и тужно – у мојој души постаје музика неких неиспеваних, али добрих стихова, после чега почињем осећати снажну креативну енергију, кадру да створи нешто ваљано.“ Ово пише син осиротелог велепоседника, двадесетогодишњи Иван Буњин – наглашавајући наводницама иронијску интонацију речи „поета“. Без обзира на то што су до те, 1891. године стихови и приче млађаног аутора већ запажени и у московским и у губернијским књижевним гласилима.

Проћи ће деценије. Русију ће потрести три револуције. Након треће, Октобарске, не прихвативши је, Иван Алексејевич ће засвагда напустити отаџбину и остати у иностранству, тачније у Француској, до последњег свога дана – 8. новембра 1953. године.

За свога века, који ће потрајати 83 године, Буњину је било суђено да доживи славу знаменитог писца, лауреата Нобелове награде. Свеједно, највећи део печалног емигрантског живота протицао је у тешкој материјалној оскудици, у састављању краја с крајем, углавном захваљујући позајмицама од имућнијих познаника. „Толико сам сиромашан да не смем о томе ни размишљати“, признаје пријатељу у једном од писама.

Али ни у данима највеће беспарице и болести није га напуштала она енергија из младости, „кадра да створи нешто ваљано“. Није испуштао перо из руку такорећи до последњег часа.

Далеко од отаџбине провео је безмало 34 године.

– Може ли руски писац живети и писати изван Русије? – једном приликом питала га је познаница сликарка.

– Тешко – одговорио је – и, углавном, не могу они који нису дубоким, нераскидивим спонама везани са прошлошћу, односно крвљу, са Русијом. Значи, неки могу.

Иван Алексејевич Буњин био је међу онима који могу.

Нутрином осећам

– Све своје корене, срасле са руским темељима, осећам до најтање жилице... Да, у себи осећам све своје претке – и даље, још даље, осећам своју везу са „зверињем“, са „зверима“ – и мој њух, и очи, и слух – на све и према свему – при том, не на људски, него на „животињски“ начин – нутрином осећам. Због тога, „животињски“ волим и сам живот. Увек, у свим његовим испољавањима, у спрези сам са природом, са земљом, са свиме што је у њој, под њом и над њом – већ у поодмаклим годинама говорио је песник.

Буњин је увек, од првих до последњих стихова и прича, био веран истини живота, потврђујући то као уметник реалиста. У истини откривала се и његова душа, дотад, чинило се, скривена иза некакве завесе. Приврженост ка тој истини била је неодвојива од његове љубави ка свему светлом и добром у свету, од љубави према природи, према родној земљи, према човеку. Одатле се, као темељно естетско упориште, код њега развио осећај за чистоту сопственог литерарног израза, односно за неприхватање литературе оптерећене (деформисане, сматрао је), свакојаком бижутеријом и керефекама, које, због тежње ка оригиналности, у ствари, служе сензационализму. Није прихватао књижевност која „руши веру у снагу разума, која врви од вулгарности, од паметовања, лукавства, хвалисавости, од извештачености, књижевност чији лош тон неминовно резултира надменошћу и обманом“.

У том духу давао је и савете младим писцима: „Пишите себе, своје, обично, оно што више од свега живите – у кући, на улици, у сновиђењима о књизи, у љубавним маштаријама“... Онако како је сам, једноставно и јасно, писао оно што је живео, оно што је ушло у његову плот и крв.

А отпочео је стиховима, и они су га држали целог живота. Упоредо с њима текла је проза – природна, мудра, музикална и колоритна, живог језика, дубоко психолошка – проза Ивана Буњина. Његове приче „Јабуке Антоновке“, „Весело двориште“, „Захар Воробјев“, „Господин из Сан Франциска“, „Лако дисање“, његове приповетке „Село“, „Суводол“, у емиграцији написане „Митина љубав“, прича, односно књига новела „Тамне алеје“, роман „Живот Арсењева“ и многа друга дела – значајне појаве у руској и светској литератури, представљају један од недостижних врхова књижевне уметности.

Одредницу „Буњинова проза“ намеће њена најдоминантнија особина, а то је поетичност: „На огромној утрини гумна, врапци се у пљусковима пресипају од једног до другог густиша“, „Јутарње сунце блистало је њеном младошћу, свежина врта одисала њеном свежином“... Живим поетским дисањем прожети су ови примери узети насумце, из две приче, а могли смо их са лакоћом пронаћи у било ком Буњиновом прозном делу, нарочито у онима из најзрелијег стваралачког доба. Нимало случајно, дакле, овај аутор у многим књигама заједно и равноправно објављује стихове и приче.

Поезија Ивана Алексејевича мање од свега има амбицију да читаоца задиви екстравагантном метафором, наглашеним поређењем, компликованим епитетом. Изражајна средства његовог језика су једноставна, прецизна и јасна. Песник је веран духу руске класичне поезије, у првом реду Пушкинове. Вечно је оно што представља основу Буњиновог промишљања: Русија, њена природа, живот људи – у свакидашњици, о празницима, са свим тежњама и надама. Овај аутор је изрекао своју, препознатљиву реч о осећању према отаџбини, о човековом постојању на земљи:

Како је укруг све сурово, снежно,
Како згушњава ноћ и како леди!
Кроз мразно иње црвене се нежно
Сеоска окца на избама бедним.

Почетак дуге зимске ноћи у селу. Осећај непредусретљивости, отуђености, сиромаштва. Али то што прозорчићи бедних сеоских уџерица „црвене се нежно“, открива и друго песниково осећање; оно је везано са онима иза „окаца“, који, промрзли и гладни, стрпљиво носе свој крст, не губећи веру и наду у добро и праведност.

Ах, волим ја простор живота

Бол унесрећених, њихово сиромаштво и немоћ, у песнику изазивају истинско саосећање. Било да тугују, било да се радују, увек су му блиски и значајни ти душевни, благородни људи. Због тога, свако испољавање неуважавања према обичним, „малим“ људима Буњин доживљава као недостојан поступак. Дубину осуде његове душе и свести најпримереније одражава песма „Отаџбини“ (из 1891. године) :

Они те киње и срамоте,
На тебе сикћу пуни пизме –
Крива си, тобож, због простоте
И због убоге, црне избе:

Ко кад син сити и охоли
Мајке рођене што се стиди
Од градског друштва – Бога моли –
Да у јадници ко не види

Његову мајку, па се смеши
Сажаљив на ту беду стару.
А она стигла ходом тешким
Носећи сину задњу пару.

Русија се песнику откривала не само и не једино преко убоге забити, одбачености, оскудице... Он огромни родни простор сагледава и види као степски спектар пролећних боја, као пурпур вечерњег неба, као венуће тајанство јесењих шума. Буњинове песме воде кроз врт старог, спахијског имања, пењу се стрмим степеницама напуштеног светионика, доводе на руб провалије у коју је некада давно братска рука гурнула кнеза Всеслава... Његови стихови су и неукротива страст сеоске девојке према веселом рибару, вреле маштарије богате лепотице, кротки глас мајке изнад колевке, шкрипа снега под точковима корете са Невског проспекта...

„Ах, волим ја простор живота“, клицао је Буњин – „волим живот, волим љубав, још како волим!“ Љубави је и посветио мноштво интимних песама. И не увек ведрих, радосних, већ, напротив, чешће је у тим строфама суза, патње, крваве трагедије – па ипак:

Треба и печал, и зао час
И мрачну зиму заборавити:
За све је једна срећа и спас –
Свом душом божји свет љубити.

Нежна осећања према вољеној жени, поштовање према људима (без обзира на њихову друштвену припадност) код Буњина су неодвојиви од доживљаја природе – њене велике животворне снаге, њене исцелитељске лепоте. Дубину суштинског односа песника према природи, испољаваног целог стваралачког века, можда понајбоље одражава завршна строфа ненасловљене песме из 1891. године :

Не, пејзаж није, нису боје
То што заноси и што сањам,
Већ тај из спектра сјај, а то је
Љубав и радост постојања.

Код Буњина природа је у боји, у звуцима, у мирисима: „Кад не бих имао ни руке ни ноге, кад бих могао једино седети на клупици и посматрати залазак сунца“ – говорио је пријатељу – „ја бих и у том случају био срећан. Једно је најважније: видети и дисати. Ништа не доноси толико насладе колико боје... Знам да гледам. Тој уметности сам се од сликара учио... Песници не умеју да опишу јесен зато што не описују боје неба.“

Јесен и пролеће, зима и лето – сва годишња доба оживљавају у стиховима Ивана Алексејевича. Свако од тих доба дише на свој начин, има своје боје, и на земљи и на небу. Зимска ноћ. На земљи: „Бели се снега постеља – одар, / У смету мрзне спровод јела“; у висини: „Небо је ниско, црно, и само / Млечни пут блеска негде дубље – / У дну тајанства са густом тамом / Боре се хладних звезда зубље“.

Песников поглед „зумира“ колорит и земље и неба у потпуној његовој реалности. А иза сваке од боја, попут звезда Млечног пута, блеска наговештај људске емоције, мисли, расположења. Буњинов свет узнесен је до космичких висина, али тамо се не расплињава него опстаје као целина, што песнику доцније омогућава да у звезди „која трепери усред васељене“ види човекову суштину, наднесену над земљом, односно да каже како, негде иза луне „такође сам ја“.

Мирис грмљавине

Поетски свет овог аутора, осим боја, препун је и свакојаких звукова. Песник ослушкује шуштање шумског лишћа, њему мирише грмљавина која најављује невреме на небесима, чује „напев цврчака, обичног тајанства“, и „подразумевајућу музику планета“ – подједнако јасно као што чује женски смех на језеру, или грохот урагана који се обрушава из црних висина. Њему је знано и како „кристални звон сажима небо и њиву“, и како је он, „тај звон саткан од звукова живота“.

Такође, попут боја и звукова, песниковој пажњи не промичу ни мириси. Тако, рецимо, лирски јунак повести „Живот Арсењева“ разликује „мирис орошеног чичка од мириса росне траве“. То исто може да се односи и на самог Буњина; нико, осим њега, није могао написати да је „поље мирисало на раж и кишу“. Речју, у светској литератури јединствен је његов ароматориј како прозног тако и поетског израза:

Ниједне птице. Све је тише
Венуће шуме једва живе.
Гљиве су прошле, тек мирише
Влагом јаруга влага гљиве.

За ову строфу (из ненасловљене песме деветнаестогодишњег аутора), према казивању Максима Горког, изговоривши је „наизуст“, велики Лав Толстој је, не суздржавајући емоције, рекао: „Очењ хорошо, очењ верно!“

Природа као доминантна тема – одлика је Буњинове поезије – и оне писане до напуштања Русије, и оне настале у емиграцији. Међутим, у његовом опусу, не мање значајне су и песме о људима, градовима, далеким земљама, или оне чија су тема стари историјски догађаји... „Зимски дан у Оберланду“, „Ноћ Ал-Кадра“, „Стамбол“, „Црни камен Ћабе“, „Руже Шираза“, „Каиро“, „Долина Јосафата“ – само су неки од наслова без којих је незамислива релевантна антологија руске и европске поезије ХХ века... Где год да би боравио (са изузетком града Јелца у гимназијском узрасту, односно Србије, у зрелом, емигрантском добу живота), настајале су песме – као резултат ауторовог проницања у тамошњи менталитет, у душу народа, као рефлексија новооткривеног света, као ауторски прилог вечитим питањима о човековом постојању.

У најкраћем, својим поетским опусом Буњин је људима пожелео што више најобичније, свакидашње среће. Као мало ко, Иван Алексејевич је знао колико је тешко онима који то нису искусили. Срца препуног бола пише већ на почетку свог емигрантског живота:

Птицу чека гнездо, а звер сваку – рупа;
Како моје срце откуцава плачно
Кад год у дом туђи, изнајмљени ступам
И крстим се, спутан старом упртњачом.

Ивану Алексејевичу судбина није дала прилику да напусти „туђи, изнајмљени дом“ и врати се у свој, онај на родној руској земљи. Вратио му се једино као стваралац: пишући далеко од очинског крова, на сваку страницу дела падала је иста светлост која је обасјавала и родни кров – светлост Русије, светлост његове „Родине“.Стога и нема смисла делити Буњиново стваралаштво на два раздобља – на „доемигрантски“ и „емигрантски“. Он је створио монолитно књижевно дело, јединствено по својој лирско-филозофској суштини, дело у славу Русије, на част и славу руског народа.

У отаџбини дела овог аутора последњих деценија ХХ столећа издају се у огромним тиражима. Истина, испрва много читанији као прозни писац, некако с почетком новог века Буњинова проза и Буњинова поезија равноправне су у срцу сународника.

А сам Иван Алексејевич умео је да каже:

„... Ипак, мислим да сам ја... пре свега песник. Песник! А тек онда прозни писац.“

БИОГРАФИЈА

Иван Алексејевич Буњин – рођен је 1870. у Вороњежу, умро 1953. године у Паризу; песник, прозни писац, књижевни преводилац и публициста. Потомак је старе земљопоседничке лозе. Похађао је гимназију у Јелцу, из које је, због неплаћене школарине, искључен 1886. године. Од 1920. године – емигрант, испрва, на краће време, у Србији, затим, дуже од три деценије у Француској. Нобелову награду за књижевност, први од руских писаца, добија 1933. године. Спремајући се да тим поводом отпутује у Шведску, у Паризу је окупљеним новинарима прочитао кратку изјаву, написану на француском језику: „Веома сам срећан – и због себе и, нарочито, због руске литературе. Надам се, лично ћу отпутовати у Штокхолм да примим Нобелову награду, и да захвалим Шведској академији за високо признање, којим је оцењено све оно што сам досад писао...“ Нобелова награда скоро да ни најмање није побољшала положај Ивана Алексејевича, ни у стваралачком, ни у (незавидном) егзистенцијалном смислу. Напротив: разбуктавао се Други светски рат и, у окупираном Паризу, Буњину је немачки окупатор предложио високо место у квислиншкој хијерархији, а одбијањем понуде, писац је довео у питање голи живот, и свој и своје животне сапутнице...

А са свестраном Вером Муромцевом, иначе братаницом С. А. Муромцева – председника првог сазива Државне думе Руске империје – песник је живео од 1906. године, испрва у невенчаном, а од 1922. у грађанском браку, све до 8. новембра 1953, када је, управо супруга, око два часа после поноћи, открила да је њен муж издахнуо, и то читајући „Васкрсење“ Л. Н. Толстоја – нешто као најаву повратка у други живот, славан и вечан у који ступају само творци трајног дела, какво је и оно Ивана Алексејевича Буњина – великог песника и прозног писца.

А поезију је почео писати још у седмој, осмој години живота; прве стихове објавио је 1887, док је 1891. године у граду Орелу, као поклон-књига уз јубиларни број „Орелског весника“, изашла и прва Буњинова збирка песама са насловом „Песме. 1887 – 1891“.

Често, углавном због естетских побуда, поезију и прозу објављује заједно како у појединачним издањима тако и доцније, у томовима изабраних дела. Поред прве, већ поменуте књиге, Иван Буњин је аутор и дела: „Стихови и приче“ (Москва, 1900), „Листопад“ (стихови, Москва, 1901), „Песме“ (Петроград, 1906), „Приче и песме 1907 – 1910“ (Москва, 1912), САБРАНА ДЕЛА (шест томова, Петроград, 1915), „Господин из Сан Франциска“ (Москва, 1916), „Митина љубав“ (Лион, 1926 ), САБРАНА ДЕЛА (12 томова, Берлин, 1934 – 1939), „Песме“ (Лењинград, 1956), ИЗАБРАНА ДЕЛА (пет томова, Москва, 1956), ИЗАБРАНА ДЕЛА (9 томова, Москва, 1965 – 1967), ДЕЛА (3 тома, Москва, 1982), „Приповетке и приче“ (Москва, 1984).

Текст и преводи свих стихова – Зоран Костић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.