Rusija Danas

ЗНАМЕЊА СЛАВЕ

<<< Садржај

Установљењем ордена Светог Андреја Првозваног, 1698. године, Петар Велики поставио је темеље наградног система Русије, у који је, временом, укључено још осам ордена. У Статуту ордена, у чијој је изради учествовао лично цар, стајало је да се орден додељује „... као похвала и награда, једнима за верност, храброст и различите Нама и Отаџбини пружене заслуге, а другима као ободрење за различита племенита и јуначка дела. Јер ништа толико не охрабрује и не распламсава људску амбицију и жељу за славом као приметни знакови и видљиве награде за врлине“.

Наградни систем Руске Империје

У почетку, орден Светог Андреја био је једини, а касније је постао највиши у хијерархији ордена царске Русије. Првобитно, знак ордена представљао је коси крст (на коме је светац, према предању био распет) са три двоглава орла и круном међу крстом; 1706. године за цара је израђен нови орден са двоглавим орлом са Андрејевским крстом на грудима (ова варијанта ордена коначно је усвојена 1709. године). Звезда ордена била је осмокрака, сребрна, са Андрејевским крстом у средини, а од 1800. године – са двоглавим орлом. Орден је ношен око врата, на ланцу са представама двоглавог орла, плава лента ордена – преко десног рамена, а звезда на левој страни груди. На звезди су биле угравиране девиза ордена на руском – „За веру и верност“ и абревитура на латинском „SAPR“ (Sanctus Andreas Patronus Russiae – Свети Андреј, заштитник Русије).

Орден Светог Андреја имао је један степен, а изглед ордена допуњен је 1797. године брилијантима. Од исте године носиоци овог ордена постајали су носиоци и одликовања нижих у рангу – Светог Александра Невског и Свете Ане првог степена, а касније и ордена Белог Орла и Светог Станислава првог степена. Осим тога, носиоци ордена постајали су сви велики кнежеви (императорови синови) после крштења, а остали кнежеви императорске крви после навршеног пунолетства.

У току владавине Петра Великог, орден је додељен четрдесеторици људи (према првобитном правилу, могло је бити дванаест руских и дванаест страних носилаца ордена истовремено, али касније се од тога одустало). Сам установитељ ордена, цар Петар Велики, постао је носилац ордена 1703. године – због заслуга у бици приликом заробљавања шведских бродова на ушћу Неве. Знамење ордена цар је примио из руку првог носиоца – генерал фелдмаршала Фјодора Головина. У ХVIII веку, до почетка владавине императора Павла, орденом Светог Андреја награђена је 231 особа, а од 1801. до 1916. године, овим орденом награђено је око 600 људи.

После Фебруарске револуције, Привремена влада оставила је наградни систем неизмењен, осим изгледа награда – са њих су биле уклоњене ознаке царске власти. Са ордена Светог Андреја уклоњена је круна, а царски орао на звезди замењен је републиканским – без круне, жезла и скиптара.

Развој наградног система

Рат против Турске, који је Петар Велики повео 1711. године претворио се у пораз. Руске трупе, заједно са царском породицом биле су опкољене на реци Прут, и само је потез царице Катарине, будуће Петрове наследнице, спасао руску војску и царску породицу отоманског ропства – она је својим накитом подмитила турске преговараче. Као успомену на овај догађај, Петар Велики установио је први женски орден у Русији – орден Свете Катарине. Први носилац овог ордена била је његова супруга. Она је остала једини његов носилац за време Петровог живота, а касније су њиме одликоване и Петрове кћери Ана и Јелисавета. Царица Катарина I овим орденом одликовала је још седам дама. За време њене владавине у наградни систем укључен је орден Светог Александра Невског, који је имао један степен.

За време владавине царице Катарине Велике, наградни систем царске Русије обогаћен је за још два одликовања – орден Светог Георгија (који се додељивао искључиво за војне заслуге) и орден Светог кнеза Владимира.

Крајем ХVIII века, у наградни систем Русије укључена су два страна одликовања. Орден свете Ане успоставио је војвода од Холштајна у спомен на своју рано преминулу супругу Ану, кћер Петра Великог. Њихов син, руски цар Петар III постао је носилац тог ордена још као дечак и пренео орден у наградни систем Русије. Син Петра III и Катарине Велике, император Павле постао је 1798. године Велики мајстор витешког реда Светог Јована Јерусалимског (Малтешки витезови). После његове смрти, цар Александар I одрекао се титуле Великог мајстора, али је орден Светог Јована Јерусалимског остао инкорпориран у наградни систем Русије. Када је, 1815. године, руски император постао и цар Пољске, у наградни систем Руске империје укључена су и три пољска ордена – орден Светог Станислава, орден Белог Орла и „Виртути милитари“. Овај последњи избачен је из наградног система 1831. године.

До средине XIX века утврђена је хијерархија руских ордена.

На дан свог крунисања, 5. априла 1797. године, император Павле донео је закон којим је утврђена хијерархија руских одликовања. По њему су све орденске корпорације биле обједињене у „витешку заједницу Сверуске империје“. Године 1798. основан је Капитол руског ордења (од 1832. године Капитол руских императорских и царских одликовања), као институција која је обједињавала сва одликовања која су додељивана у држави. На челу Капитола налазио се канцелар, а од 1842, министар императорског двора.

Од 1855, све ознаке ордења које је додељивано за војне заслуге имале су на себи укрштене мачеве, а од исте године до 1870, одликовања нижих степена додељивана за војне заслуге имала су укрштене мачеве на врху. Од 1845. године, са одликовања која су додељивана особама које нису биле хришћанске вере, уклоњене су слике светитеља и замењене су царским инсигнијама. Због учешћа у церемонијама поводом орденских празника, на двору су од 1797. носиоци ордена Св. Андреја, Св. Катарине, Св. Александра Невског и Св. Ане имали своје посебне одаје, одељења, а од 1833. године, одељење су добили и носиоци ордена Св. Георгија.

Носиоци одликовања имали су посебне почасти. Носиоци одликовања првог степена добијали су право наследног дворјанства, док су носиоци одликовања свих степена имали и припадајућу пензију.

Орден Светог Георгија Победоносца

Једно од најпрепознатљивијих и најцењенијих руских одликовања, орден Светог Великомученика и Победоносца Георгија, установила је царица Катарина Велика 26. новембра 1769. године. Овим ордено могао је бити награђен официр или генерал искључиво за војне подвиге на копну или мору или за најмање 25 година службе у копненој војсци или 18 година службе у морнарици. Орден је имао четири степена. Од 1807. године установљена је и Медаља за заслуге која је додељивана војницима, подофицирима и морнарима.

Орден Светог Георгија (Георгијевски крст), у зависности од степена, састојао се од златног или сребрног крста, који је у средини имао представу светог Георгија на коњу како копљем пробада аждају, звезде (1. степен) и црно – наранџасте ленте, Георгијевске траке, која је и данас симбол победе руског оружја. Први официр одликован овим орденом био је потпуковник 1. гренадирског пука Ф. И. Фабрицијан, за храброст приликом освајања Галаца.

За све време постојања ордена, до 1917. године, свега четири официра била су награђена орденом Св. Георгија сва четири степена: кнез М. И. Голенишчев – Кутузов, гроф М. Б. Барклај де Толи, гроф И. Ф. Паскевич – Јеревански и гроф И. И. Дибич – Забалкански. У историји трајања ордена до 1917. године, Георгијевским крстом 1. степена одликовано је 25 људи.

У руској армији „Георгијевским одличјем“ награђиване су и војне јединице. Тако су, у војној кампањи 1799. године Георгијевска одличја добили Архангелогородски, Московски, Смоленски и Таврически пук, а у кампањи 1810. и у руско – турском рату 1806. – 1810. године одличја су добили Московски гренадирски и Стародубски драгонски пук. Они су били награђени Георгијевским трубама – златном трубом око које је била увезана георгијевска лента. Касније су Георгијевским знамењем биле одликоване и пуковске заставе, а војници награђених пукова на капама су носили георгијевска знамења – црну и наранџасту боју. Године 1916. десила се јединствена епизода у светској историји одликовања – Георгијевским знамењем одликована је француска тврђава Верден.

Једно од најцењенијих одликовања у руској војсци било је и официрско Златно оружје. Наградно оружје састојало се од златног мача на коме је угравиран натпис „За храброст“. Од 1855. године на дршци мача Златног оружја налази се и Георгијевска лента.

Носиоци највишег, првог, степена Георгијевског крста имали су право на наследно дворјанство, а од 1849. године имена носилаца свих степена ордена била су записана на мраморној плочи у Георгијевској сали Великог кремаљског дворца у Москви. Осим тога, све војне школе у Русији имале су обавезу да истакну портрете својих бивших кадета, носилаца ордена.

Наградни систем Совјетског савеза

После преузимања власти од стране бољшевика, у октобру 1917, наградни систем царске Русије био је укинут. Одмах се поставило питање како наградити најхрабрије црвеноармејце. У почетку, уместо одликовања, истакнути борци за револуцију добијали су златне сатове, табакере, оружје и друге предмете са угравираним посветама, али то није било решење проблема. Први совјетски орден – Орден Црвеног знамења, уведен је 1918. године. Убрзо потом, совјети република уводе своја одликовања – ордени црвеног полумесеца, Сребрне звезде, Црвене звезде и други додељивали су се војним и цивилним лицима за исказану храброст на бојном пољу и за изузетна достигнућа у грађанској служби. Касније се републичка одликовања избацују из употребе, а право на доделу одликовања и награда припада Врховном совјету СССР – а.

Нова власт имала је амбицију да преобрази, не само земљу у којој је настала, већ и читав свет. Зато је спровела и промене у систему одликовања. У Совјетском Савезу постојале су три врсте одликовања: војна одликовања, цивилна одликовања и одликовања за допринос револуционарној борби. Процес утврђивања одликовања трајао је све време постојања Совјетског савеза – последњи орден, „За личну храброст“ уведен је 1988. године.

До почетка II светског рата, у Совјетском савезу утврђена су три ордена: Орден Лењина, Орден Црвене звезде и орден „Знак части“. Орден Лењина постао је највише одликовање СССР – а, а додељиван је за „изузетне заслуге у револуционарној борби, радној делатности, развоју пријатељства и сарадње међу народима, учвршћивању мира и друге заслуге пред совјетском државом и грађанима“. Орден Црвене звезде додељиван је за заслуге на пословима безбедности (цивилне и војне), а орден „Знак части“ за достигнућа у научном, индустријском, културном и спортском раду.

Током II светског рата, уводе се бројна војничка одликовања. Совјетске власти постају свесне нераскидиве везе руског народа и раније традиције и одлучују да се неки њени делови врате у живот. Тако се поново уводи орден Александра Невског, а Орден Славе установљен је по аналогији са Орденом светог Георгија. У Другом светском рату уводе се бројна војничка одликовања; многа од њих носе имена славних руских војсковођа и бораца за слободу (Суворова, Кутузова, Богдана Хмељницког...). Као највише војно одликовање утврђен је орден „Победа“. Овим орденом одликовани су команданти армија и фронтова за резултате који су из корена изменили ток рата у корист савезника. Орден „Победа“ био је по димензијама највећи и најлепше украшен орден у Совјетском Савезу. Састојао се од црвене звезде опточене платином, рубинима и брилијантима. У средини ордена налазио се плави, емајлирани круг у коме су златом осликани Лењинов маузолеј, кремаљска Спаска кула и зграда Сената оивичени ловоровим и храстовим венцем. У дну круга писало је „Победа“, а на врху „СССР“. Венац је такође био украшен брилијантима.

Током рата уведен је још један орден – орден „Материнска слава“ који се додељивао мајкама са великим бројем деце.

После окончања рата, наградни систем СССР – а није се мењао двадесетак година, уз незнатне измене статута постојећих одликовања. Нова одликовања уводе се од 1967. године. Пет нових одликовања уведено је у послератном периоду: Орден Октобарске револуције, орден Пријатељства међу народима, орден Радничке славе, орден „За службу Отаџбини у Оружаним снагама СССР – а“ и већ поменути орден „За личну храброст“.

Звање Хероја

Посебно место у наградном систему СССР – а заузимало је звање Хероја совјетског савеза и Хероја социјалистичког рада. Звање хероја, највише звање у СССР – у, било је прво такве врсте у свету. Оно је у наградни систем уведено одлуком Централног извршног комитета СССР 1934. године. Медаља „Златна звезда“ у облику златне петокраке звезде на црвеној траци уведена је у употребу 1939. године. Првобитно је једна особа овим звањем могла бити награђена само једном, али касније је статут измењен. Први који су понели звање Хероја Совјетског савеза били су чланови поларне експедиције, авијатичари и чланови посаде ледоломца „Челјоксин“ М. В. Водјанов, И. В. Дороњин, Н. П. Камањин, С. А. Леваневски, А. В. Љапидевски, В. С. Молоков и М. Т. Слепњев. До почетка II светског рата у звање Хероја Совјетског Савеза уведено је 626 људи, а 22. јуна 1941. године, поларни истраживач И. Д. Папањин и четворица војних пилота постали су први двоструки носиоци овог звања.

Током II светског рата у звање Хероја уведено је 11 635 људи. Током рата 101 лице постало је двоструки носилац, а маршал Жуков и пилоти – ловци И. Н. Кожедуб и А. И. Покришкин - постали су троструки носиоци звања Хероја Совјетског Савеза. После окончања рата, до 1956. године нико није уведен у ово звање, а први послератни Хероји Совјетског Савеза били су космонаути.

У историји трајања овог одликовања, 12 754 лица одликовано је овим орденом, од тога 154 особе биле су двоструки носилац ордена. Троструки носиоци ордена били су већ поменути пилоти Кожедуб и Покришкин, а уз њих и маршал Буђони. Четвороструки носиоци звања Хероја Совјетског Савеза били су маршал Жуков и генерални секретар КП СССР – а Леонид Брежњев.

Термин „Херој рада“ појавио се већ 1921. године. Године 1927. установљена је медаља „Херој рада“, а 1938. године Президијум врховног Совјета СССР – а утврђује одликовање Херој социјалистичког рада. Ову медаљу први је понео Ј. В. Стаљин. За време постојања СССР – а, 19000 људи били су носиоци овог признања, од тога 160 двоструких и 16 троструких.

Наградни систем Руске Федерације

Почетак успостављања наградног система Руске Федерације везује се за време распада СССР – а и успостављања независне Русије као његовог пуноправног наследника. За основу новог наградног система послужиле су две традиције, из два историјска периода – СССР – а и дореволуционарне Русије. Елементи оба историјска периода трајања руске државе синтетизовани су и инкорпорирани у наградни систем нове руске државе.

Формирање наградног система Руске Федерације процес је који још траје – утврђују се статути ордена и нове награде. Појава првих одликовања у Руској федерацији везује се за 1992. годину – 20. марта уведено је звање Хероја Руске Федерације. То је највише звање које може бити додељено грађанину Русије за заслуге пред народом и отаџбином. При додели овог звања уручује се „Златна звезда“ са траком у бојама руске тробојке.

Истог дана утврђено је и највише војно одликовање Русије – орден Светог Георгија. Истовремено су усвојена и одликовања бившег СССР – а, орден Суворова, Кутузова, Нахимова, Ушакова и Александра Невског.

Читав низ указа који су практично устројили наградни систем Руске Федерације донет је 2. марта 1994. године. Тога дана уведен је орден „За заслуге за Отаџбину“, једно од најважнијих и највиших руских одликовања које се додељује за заслуге за развој државе, достигнућа на пољима привреде и културе, учвршћивање мира, пријатељства и сарадње међу народима. Орденом Храбрости награђују се грађани Русије за изузетне заслуге за самопожртвовање, храброст и одважност показану у ванредним ситуацијама, у борби са криминалом или приликом одбране земље.

Орден „За војне заслуге“ додељује се припадницима војске за исказану пожртвованост у служењу у војсци у рату и миру. Орден Части наследник је совјетског ордена „Знамење Части“ и њиме се награђују грађани Русије за висока достигнућа у државној, производној, научноистраживачкој, социо – културној, друштвеној и хуманитарној делатности.

Орден Пријатељства – одликовање које је уведено по аналогији на слично совјетско одликовање, додељује се за заслуге у ширењу сарадње међу народима, приближавању различитих култура, унапређивању мира и сарадње међу нацијама.

На педесетогодишњицу победе над фашизмом, 9. маја 1995. године, успостављен је орден Жукова, у част најславнијег војсковође из II светског рата. Њиме се награђују високи официри Руске Федерације (и бивши високи официри СССР – а ) за заслуге у разради и спровођењу планова војних операција у периоду војних дејстава.

Највише одликовање царске Русије – орден Светог Андреја Првозваног поново је успостављено 1998. године и постало је највише одликовање Руске Федерације. Орден Св. Андреја успостављен је у истом облику који је имао и у време руских императора. Њиме могу бити награђени грађани Руске Федерације за изузетне заслуге и поглавари страних држава.

Последње одликовање које је до сада утврђено у наградном систему Руске Федерације је орден „За поморске заслуге“ – 27. фебруара 2002. године и додељује се грађанима Руске Федерације за дела у области изучавања и освајања светског Океана; за заслуге на раду у унапређивању руске ратне морнарице, поморске безбедности и унапређивању поморског потенцијала Русије.

 

ХИЈЕРАРХИЈА РУСКИХ ОДЛИКОВАЊА

Орден Св. Андреја Првозваног
Орден Св. Владимира 1. степена
Орден Св. Александра Невског
Орден Белог Орла 
Орден Св. Владимира 2. степена
Орден Св. Ане
Орден Св. Станислава 1. степена
Орден Св. Владимира 3. степена
Орден Св. Ане 2. степена
Орден Св. Станислава 2. степена
Орден Св. Владимира 4. степена
Орден Св. Ане 3. степена
Орден Св. Станислава 3. степена

У хијерархију нису били укључени ордени Свете Катарине и Светог Георгија.

 

ГЕОРГИЈЕВСКИ КРСТ ПРВОГ СТЕПЕНА

Георгијевским крстом 1. степена за све време његовог постојања одликовано је 25 људи за заслуге на бојном пољу. Међу њима и начелници Генералштаба руске царске армије:

Гроф П. А. Румјанцев – Задунајски (1770);
Гроф А. Г. Орлов – Чесменски (1770);
Гроф П. И. Панин (1770.);
Кнез В. М. Долгоруков – Кримски (1771);
Кнез Г. А. Потемкин – Таврически (1788);
Гроф А. В. Суворов – Римникски (1789)
В. Ј. Чичагов (1790.);
Кнез Н. В. Репнин (1791);
Гроф Л. Л. Бенигсен (1814);
Велики кнез Михаил Николајевич (1877);
Велики кнез Николај Николајевич (1877).

 

ОРДЕН „ПОБЕДА“

За све време постојања ордена „Победа“, њиме је било награђено 11 главнокомандујућих совјетске армије, од којих су тројица били двоструки носиоци:

Маршал Г. К. Жуков (10. априла 1944. и 31. маја 1945);
Маршал А. М. Василевски (10. априла 1944. и 31. маја 1945);
Маршал Ј. В. Стаљин (10. априла 1944. и 26. јуна 1945);
Маршал К. К. Рокосовски (30. марта 1945);
Маршал И. С. Коњев (30. марта 1945);
Маршал Р. Ј. Малиновски (26. априла 1945);
Маршал Ф. И. Толбухин (26. априла 1945);
Маршал Л. А. Говоров (31. маја 1945);
Маршал С. Н. Тимошенко (4. јуна 1945);
Генерал армије А. И. Антонов (4. јуна 1945);
Маршал К. А. Мерецков (8. септембра 1945);

Осим њих, носиоци ордена „Победа“ постали су и петорица страних држављана:

Врховни командант НОВ Југославије, маршал Ј. Б. Тито;
Врховни командант Војске Пољске, маршал Пољске Михал Рол – Жимерски;
Врховни командант савезничких експедиционих снага у Западној Европи, генерал Двајт Дејвид Ајзенхауер;
Командант групе савезничких армија у Западној Европи, фелдмаршал Бернард Лоу Монтгомери;
Краљ Румуније Михај I

Никола Јоксимовић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.