Rusija Danas

ЕВРОПСКА БЕЗБЕДНОСТ : ПОГЛЕД ИЗ РУСИЈЕ

<<< Садржај

Врло често долази до замене тема безбедности разговорима о вредностима: „ако сте против НАТО-а, значи да не делите општељудске вредности“, „ко је против приближивања инфраструктири НАТО-а, тај је против приближавања демократије његовим границама“... Нашу забринутост уопште не изазивају вредности, већ, управо, наоружање. Као што је говорио Виктор Иго: „За рат има мноштво изговора, а узрок је увек исти – армија“.

За мање од месец дана је један од најзначајнијих европских празника ове године – 65 година од завршетка Другог светског рата. Његова главна лекција је да је рат могућ тамо и онда, где и кад нема заједничког механизма који обезбеђује суздржавање. Крајем тридесетих и почетком четрдесетих година прошлог века западне државе, СССР и Пољска нису могле да пронађу заједнички језик. Jедни су покушавали да „умире“ Хитлера тако што су му дали Чехословачку, други су покушавали да се с њим сами договоре, али за све је разултат био исти - агресија. Било је потребно време да водеће земље најзад учине то што је требало да учине пре рата: да формирају антихитлеровску коалицију.

Многи данас говоре да је сад друго време, да у Европи нема агресивних режима који прете другим народима, нема ни „хладног рата“ који је био опасан због вероватноће да прерасте у „врућ“.

Па ипак, управо је нама и вама – Русима и Србима – посебно тешко да поверујемо како је време ратних претњи, тобож, прошло и да су европски народи наводно сто посто заштићени од конфликата и рата постојећим механизмима у безбедносној сфери. Ни 1999. године, ни 2008. године није се нашао ни један механизам који би могао да спречи крвопролиће.

Игнорисале су се резолуције Савета безбедности ОУН. Нису тражене санкције за примену силе. ОЕБС је самовољно напустио проблеме безбедности у потпуности се концентришући на трећу, хуманитарну „корпу“. А НАТО није иступао у улози посредника, већ, у суштини, у својству „групе подршке“ једној од страна у конфликту.

Шта више, сусрели смо се са елементарним недостатком објективних информација о ономе што се догађа у зонама конфликта, кад су људи у Европи и читавом свету били приморани да се задовоље пристрасним оценама заинтересованих политичара и мас медија.

Иста и недељива безбедност за све

Данас имамо очигледан дефицит права, дефицит структура и дефицит информација по питањима која се дотичу најважнијег - безбедности људи.

Ето зашто Русија тако упорно гура идеју о заједничком Споразуму о европској безбедности. Потребу за њим диктирају објективни разлози, а не специфичне претензије Русије. Суштина нашег предлога је крајње једноставна.

Члан 1 Пројекта Споразума, објављеног 29. новембра прошле године, каже: „У складу с овим Споразумом његови Учесници сарађују на основу принципа недељиве и једнаке безбедности и ненаношења штете међусобној безбедности. Било које мере у области безбедности реализују (Учесници Споразума) узимајући у обзир интересе безбедности свих осталих Учесника...“

На тај начин, основни принцип је иста и недељива безбедност за све. Понекад се каже да се саобраћајни прописи „пишу крвљу“. Тако исто је потреба да се постави питање безбедности за све и не за ма чији рачун искрсла као последица горког (мислим на Косово) и, на жалост, још једног, ништа мање горког и врло свежег искуства – Јужна Осетија. С првом грузијском паљбом по становницима Цхинвала и миротворцима у зони конфликта, још једном су нестале илузије да је, с одласком системске супротности Запада и Истока, свет у безбедносном плану постао сам себи довољан.

Наши западни партнери често сматрају да је тема „hard security“ затворена постојањем и даљим ширењем НАТО. То је, по нашем мишљењу, заблуда. Не зато што се нама НАТО не допада – то није случај када може да се расуђује у категоријама „свиђа“ – „не свиђа“. Не зато што савез наставља да размишља у категоријама интереса само својих чланица. Није случајно што је ширење НАТО-а и претензије Савеза на посебну улогу ван сопствених граница, Д. Медведев, председник Русије, у новој Војној доктрини коју је недавно ратификовао, истакао као проблем број један за нашу земљу. Подвлачим – не сам Савез (како сада покушавају да интерпретирају ову Доктрину на Западу), већ његове претензије на глобалну улогу у безбедносној сфери.

Ми, у безбедносној сфери, треба да дођемо до споразума који функционишу. Али за то је, пре свега, потребно да се разјасни читав комплекс међусобних односа НАТО-а, као војнополитичке структуре, с осталим субјектима европске (па чак и евроазијске) безбедности који имају своје интересе и, што није мање важно, права.

То је важно и зато што наши партнери на Западу, сматрајући изузетно важним, чак и оправдавајућим за спољно мешање у кризним ситуацијама, права и интересе појединих људи или групе људи (на пример, националних или других мањина), понекад, у суштини, то исто не признају појединим државама. Али као што особа и њена слобода имају право на загарантовану заштиту, тако и посебне државе треба да буду сигурне да их нико споља неће напасти. Јер, ако то тако не буде, онда, на пример, никакво преговарање, па чак ни лични пример Русије и САД-а неће натерати поједине државе да одустану од разраде сопственог оружја за масовно истребљење, ако оне не могу да рачунају на гаранције светске заједнице.

Безбедност од себе

Говорећи о НАТО-у треба да пођемо од објективних чињеница:

НАТО гарантује безбедност својим члановима, унутар себе и од спољне агресије. Али савез не гарантује безбедност онима који нису чланови и на простору ОЕБС-а у целини, о коме је, у ствари, и реч. Дакле НАТО гарантује безбедност за себе, али не и од себе. Тај проблем се не решава само објашњењем „ми смо добри, не морате да нас се плашите“, зато што НАТО није Европска заједница, већ војна организација и било која земља ван НАТО-а не може да не реагује на такво суседство. Не из пакости, већ једноставно полазећи од природне функције сваке државе – самоодбране. Самом чињеницом ширења и померања војне инфраструктуре, а такође и активним деловањем ван својих граница, евроатлантски савез постаје факор који врши притисак на безбедност, а не доприноси њеном јачању.

НАТО – није неутралан терен, и није заједнички отворени форум на коме се договара о заједничким правилима понашања. Како је савез по својој природи блок, онда то ствара природне граничнике НАТО-а. Он у себе не може да уврсти све, зато што га то чини бесмисленим као блоком.

Никакав модел безбедности у Европи неће функционисати како без НАТО-а, тако и само искључиво на основу НАТО-а. Обавезни елементи европског система колективне безбедности који ће функционисати треба да буду и НАТО, и земље ван блока, укључујући и Русију. Од тога како ће се они међусобно договорити зависи коначни резултат наших напора у безбедносној сфери.

Ми уопште нисмо против договарања. Иницијатива о Споразуму о европској безбедности и јесте наш предлог о формату оваквог споразума. Он није усмерен против НАТО-а, већ, напротив, у корист укључивања НАТО-а у заједничке оквире безбедности без изузетака.

Основно је да у НАТО-у, такође, схвате да без Русије и искључиво на основу НАТО-а, претње и конфликти никуд неће нестати. И да учешће Русије у заједничком безбедносном моделу није наш хир или пројекат уперен против НАТО-а, већ насушна потреба самог савеза, читаве Европе.

Било како било, за постизање споразума потребно је постићи одређени ниво међусобног поверења. То је јасно многима у Европи (Француска, Немачка), томе у многоме доприноси „ресетовање“ у односима Русија-САД, које је већ донело конкретне плодове (стратешко офанзивно наоружање). Политичари у земљама НАТО-а су по први пут са Русијом почели да разматрају тему будуће реформе савеза.

Данас на односе Русије и НАТО-а утичу два фактора: објективни (неслагање с грешкама НАТО-а током последњих година) и субјективни – (како НАТО доживљава становништво). И то треба узети у обзир – на пример, у Русији се сад води врло оштра полемика о томе да ли „натовце“ треба пустити на Параду Победе, иако, наравно, није реч о натовцима, већ о савезницима у Другом светском рату. А, на пример, Украјину управо питање чланства у НАТО-у замало није „преполовило“. Не бих волео да видим Србију (мада је то ваше, унутрашње питање) као још једног таоца пренагљених и политизованих одлука које се доносе пре него што се по овом питању не постигне макар релативно јединство српског друштва.

Погрешан пут

Својевремено је очита грешка била то што НАТО није распуштен, као што је то био случај с Организацијом Варшавског пакта. За НАТО су тад постојала два пута – потпуно преформатирање односа са Русијом или ширење као облик утврђивања разултата „хладног рата“. Ми сматрамо да је концептуално био изабран погрешан пут.

На почетку процеса ширења западних структура на Исток направљена је следећа системска грешка: требало је почети од Русије, а не од њених бивших савезника. Не да би се Русија пуновредно интегрисала у Запад, већ како би заједно потражили нека практична решења и перспективе, попут оних које постоје у Турској, која се у цивилизацијском смислу више разликује од Европе, него ли Русија.

Једна реална шанса за превазилажење наследства „хладног рата“ била је пропуштена почетком деведесетих. Друга варијанта није искоришћена после 11. септембра 2009, кад је Русија подржала акције САД-а против тероризма. Данас имамо трећу шансу за „ресетовање“. Русија је дала своје предлоге. Ако они нису задовољавајући, чекамо противпредлоге.

Али треба схватити најважније: „ово као сад“ није одговарајуће, не функционише. Не може се без промена. Није у питању Русија којој нешто не одговара, већ реалне претње које могу да коштају живота хиљаде европејаца.

Често немогућност тешње интеграције НАТО-а и Русије, с натовске стране оправдавају тиме што Русија проповеда другачије вредности; а с руске стране – што је НАТО антируски блок и, наводно, постоји само ради ње.

Наравно, и једно и друго је нетачно, па ипак, ове међусобне сумње и претензије су врло карактеристичне. Оне показују да проблеми нису толико војно-техничког или политичког карактера. Они су у главама људи.

А управо у сфери вредности не постоји никаква основа за међусобни конфликт. Напротив, присутна је заједничка идејна платформа за будући општеевропски систем колективне безбедности. Русија се залаже за вишеполарност савременог света, а, притом, није један од његових политичких полова. У свом недавном интервјуу за амерички ТВ канал Еј-Би-Си Њуз председник Медведев је намерно подвукао тај моменат: „...Русија је нормална савремена земља као и Америка. ...То значи да имамо сличан спектар вредности, да људи који живе у Русији желе приближно исто што и просечни Американци“.

Међутим, треба подвући да се поједини проблеми вештачки генеришу. Посебно врло често долази до замене тема безбедности разговорима о вредностима („ако сте против НАТО-а, значи да не делите општељудске вредности“, „ко је против приближивања инфраструктири НАТО-а, тај је против приближавања демократије његовим границама“...). Нашу забринутост уопште не изазивају вредности, већ, управо, наоружање. Као што је говорио Виктор Иго: „За рат има мноштво изговора, а узрок је увек исти – армија“.

Знамо да многи у НАТО-у потпуно искрено сматрају да све то, као и само ширење, није усмерено против Русије. Али ми, такође, знамо да постоје и они који су свесно ушли у НАТО, видећи Савез управо као антируски пројекат. На крају микробима русофобије понекад буде инфициран читав организам.

Дела а не речи

Било како било, само уверавање о мирољубивости и неуперености против Русије није довољно. Био сам у авиону са руским премијером Примаковим који се окренуо изнад Атлантика оног дана кад су снаге НАТО-а почеле да гађају Београд. Наравно, ситуација се у многоме променила – и у Београду, и у НАТО-у. Остаје чињеница да се догодило бомбардовање без санкција СБ ОУН, и она тек тако не може да се избрише из сећања. На претходна дела треба да се слажу нова дела, а не нове речи. Најбоља потврда добрих намера била би спремност да се иде на чврсте договоре о европској безбедности, зато што ономе ко ништа лоше не мисли није тешко да преузме на себе обавезе. А одбијање да се поделе принципи једнаке и недељиве безбедности само по себи рађа сумњу у искреност уверавања.

За нас није најважније да „НАТО буде мањи“ у принципу. Напротив, постоје питања у којима нам је лакше да имамо посла управо с НАТО-ом. Сетимо се приче са противракетним штитом у Чешкој и Пољској. Питања која се тичу стратешке безбедности у Европи не треба да се решавају на билатералан начин.

Али не ни само у оквирима Савеза, зато што се то тиче баланса снага, система уздржавања и противтеже у читавој Европи. Тај систем је врло осетљив на било какво мешање у њега, на било какво додавање тегова на тас. И зато предлажемо да све проблеме решавамо заједнички, било да је реч о манифестацији нових система наоружања, европског противракетног штита или међунационалним конфликтима.

Тема ширења Европске Заједнице, за разлику од ширења НАТО-а, у Русији уопште не изазива такву „алергију“, чак и кад је реч о блиским, па чак и сродним за нас народима, попут српског. А овде је реч о много озбиљнијој интеграцији и приметнијим последицама по суверенитет сваке од држава приступница.

Различита реакција Русије на два ширења (НАТО-а и ЕУ) и јесте најупечатљивија потврда да нашу забринутост не изазивају вредности поред наших граница које се, тобож, разликују од наших, него, управо, наоружање.

Ми сматрамо да ширење НАТО-а само по себи негативно утиче на стабилност у Европи, а ширење ЕУ, напротив, има, у целини, позитиван утицај на општеевропску климу. Можемо само да жалимо што Европска заједница, у суштини, није формулисала самостални дневни ред по питањима безбедности, већ је пренела пуномоћје на НАТО где, бићемо искрени, доминира држава која није европска.

Па ипак, то уопште не значи да је Европска унија сасвим искључена из процеса у сфери европске безбедности. За разлику од специфичних функција и задатака војног савеза, у случају ширења ЕУ стварно може да се говори о томе да се повећава простор демократије и заједничких вредности, заједничких хуманитарних, социјалних и економских стандарда. И то само по себи отклања терен за потенцијалне конфликте и ствара предуслове за лечење застарелих рана и историјских увреда (пример Француске и Немачке).

Руски поглед се састоји у томе да безбедност треба да буде заједничка, нико не сме да се осећа ограниченим, нико своју безбедност не треба да гради за рачун других, нико спорне ситуације не треба да решава по принципу „ми смо јачи, значи – ми смо у праву“, зато што све то сеје семе будућих сукоба и ратова. На Међународном суду правде у Хагу пише: „Желиш мир – поштуј правичност“. Сигуран сам да је то најтачнија формула за европску безбедност.

Управо тако је схвата савремена Русија.

Константин Јосифович Косачов

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.