ВЕЛИКА ДИВЈЕЈЕВСКА ТАЈНА

<<< Садржај

Символ духовног препорода Русије је обнова Светог Серафимо-Дивјејевског манастира и ново обретење моштију Преподобног Серафима! По одлуци пензенског комесаријата 5. априла 1927. мошти су одузете Саровској пустињи. У депоу лењинградског Музеја атеизма (некад Казанског храма) чекале су патријарха Алексија Другог, који их је 11. јануара 1991. званично добио од државе. Из северне престонице мошти светог Серафима пренете су у Москву, а онда златним прстеном великокнежевских градова, Владимира, Суздаља и Мурома, у величанственој литији до обновљеног Серафимо-Дивјејевског манастира, 600 км источно од Москве! Тако се остварило баћушкино пророчанство: Уснућу у Сарову, а пробудити (васкрснути) се у Дивјејеву!

Прво свеноћно бденије у Дивјејеву, кад су дочекане мошти светог Серафима, патријарх Алексије служио је са воштаницама и тамјаном, које је отац Серафим предао дивјејевским монахињама, рекавши:

- Са овим ћете ме дочекати кад дођем код вас.

Велики старац, пророк и исцелитељ свете Русије, рођен је 1754. године у Курску, крштен као Прохор, по благослову старца Китајевске пустиње, Досифеја, подвизавао се у Саровском манастиру и шуми, као отшелник, спремајући се за велико послушање: харизматично старчество. Удостојен посете саме Царице Небеске, која му је дала молитвено правило за дивјејевске сиротице (како их је звао), баћушка је завештао велику дивјејевску тајну (пророчанство о великом рату, страдању царске породице, револуцији, прогону цркве, али и великој духовној обнови) свом духовном чеду Николају Мотовилову. Преселио се у вечност 1833, а прослављен 1903. За живота је говорио:

- Цар који прослави убогог Серафима, од Бога ће бити прослављен као мученик. После саровских свечаности, Николај Други стигао је у Дивјејево, где му је удовица Мотовилова предала баћушкино пророчко писмо. Кад га је прочитао испред игуманског конака цар је заплакао.

- И свети могу да погреше - рекла му је игуманија, а цар је одговорио:

- Ја знам да нисам случајно рођен на дан када света црква слави многострадалног Јова.

Удовица Агафја Мељгунова, примивши тајни постриг у кијевском Флоровом манастиру, (као Александра) упутила се са трогодишњом кћерком, по благослову стараца, на север. На путу за Саров, одмарала се крај Светониколајевске цркве у селу Дивјејеву.Ту јој се јавила Пресвета Богородица и означила ово место као своје четврто имање у васељени, после Грузије, Свете Горе и Кијево-Печерске Лавре. Саровски старци су потврдили истинитост њеног виђења и благословили оснивање дивјејевске обитељи. Испуњавајући строго саровско правило, подвигом нелицемерне љубави, тиха путница ка вечности, саградила је храм Казанске иконе Пресвете Богородице. Велико богатство поклонила је Саровској пустињи и уградила у Дивјејевски манастир. Не марећи за своје светско образовање и племићко порекло, радила је најтеже сеоске послове, помажући свештенику, као вероучитељица. Саградила је манастирски конак и на самрти замолила младог јеромонаха Серафима да брине о сестрама.

- Ниједан камен у Дивјејеву није постављен без благослова Царице Небеске - говорио је после баћушка.

Између Сарова и Дивјејева је дивна шума, речица и извори, место молитвеног подвига оца Серафима. Своје брдашце назвао је Света Гора, ту је имао свој Јерусалим, Назарет, Тавор, Јордан, поток Кедарски, Голготу, Јелеонску гору. Сва његова пажња беше усмерена на спасење, везано за Свету земљу, у којој је Спаситељ рођен, где је проповедао, исцељивао, страдао и васкрсао.

Снић у Дивјејеву

Победио је расејаност, ум и срце венчао у молитви, у души саградио храм, за Божију благодат, отварајући духовним чедима својим примером пут ка вечном спасењу. Хлеб је делио са нашом млађом браћом, животињама. Сам је узгајао поврће, а зими, кад понестане залиха, јео је само траву снић, сушену и кувану. Драги читаоци, ако икада посетите Дивјејево, послужиће вас у манастиру снићем, у спомен на првог духовника! Усамљеност, молитва, љубав, духовни и телесни пост воде нас на небо - поучавао је дивјејевске сестре.

Баћушка је према свима неговао љубав и поштовање: свима је целивао руку, све је благословио, свима се поклањао до земље. Разобличавао је грехове, али смирено, није никога кудио, тежећи да у грешнику пробуди глас савести и покаже пут спасења. Сила његових речи, осољена благодаћу, преображавала је богате, сиромашне, учене, велможе, простаке... Последње године живота посветио је изградњи Дивјејевског манастира. Млинске девице су се подвизавале одвојено од удовица, по узору на суздаљски Богородичин манастир. То је воља Пресвете Богородице. Несрећне у браку, жене могу да оцрне у очима девица божанствену установу брака. Кроз молитвено обраћање Господу и Царици Небеској, отац Серафим је добијао послушања, како и где да гради храмове, млин и остало. Сачуван је старчев цртеж Свете Канавке, манастирске ограде, коју су сестре почеле да копају после празника Свете Тројице, 1827. године. Баћушка је говорио да је Пресвета Богородица својим стопама означила границу манастира, свог последњег имања у васељени, и да је сваког дана ту!

- Овде вам је све, Јерусалим, Кијево - Печерска Лавра и Света Гора - учио је своја духовна чеда. Многе сестре долазиле су у манастир после исцељења код баћушке, или са мајкама још као деца. Он их је упућивао у духовни живот. Дивјејевску обитељ у старчево време чиниле су казанска монашка општина, где су се спасавале удовице по строгом уставу Саровске пустиње, и млинска, где су биле девице, којима је старац благословио главне дужности, највиша ангелска послушања, за певницом, у ризници и олтару. Сестре су се исповедале и причешћивале за свих 12 великих празника. У манастиру се строго одвијао цео циклус богослужења, и даноноћно читање светог Псалтира.

У Дивјејевском манастиру саграђено је девет храмова, са петнаест олтара: Свето-Тројицки храм, са четири олтара, посвећен икони Пресвете Богородице Умиљење, и Преподобном Серафиму, а на спрату, Владимирској икони Пресвете Богородице и Обретењу главе св. Јована Крститеља, затим храм посвећен Свим светим и Светом Архангелу Михајлу. Овај дрвени храм је изградио послушник Иван Тихонов, који се незаконито наметнуо обитељи после старчеве смрти, затим храм посвећен икони Утоли моју печал, изгорео 1928. На грoбљу је саграђена Преображенска црква. У болници је био храм посвећен икони Всјех скорбјашчих радост. У игуманском конаку до данас је сачувана црква св. равноапостолне Марије Магдалене, у којој су после саровских свечаности 1903, били царски мученици. Трапезни храм св. Александра Невског сада је обновљен, уз прву Казанску цркву саграђене су још две: Рождества Христовог и Пресвете Богородице.

У совјетско време Саровски манастир је опљачкан, цркве порушене, монаштво протерано и побијено, претворен је у војну фабрику за производњу славне каћуше, а затим научно-истраживачки центар, где је 1950. године направљена прва совјетска нуклеарна бомба. Избрисан из статистике и мапа, тајанствени Кремљов 300 или Арзамас 16, је „последњи штит и одбрана Русије“ по пророчанству саровског чудотворца Серафима. Једини преостали храм, посвећен Преподобном, саграђен око његове келије, освештан 1903, у присутству будућих Царских мученика, претворен је у позориште за становнике затвореног града. Током 2003. године, поводом стогодишњице прослављења, овај храм је враћен Цркви. По други пут су га освештали Патријарх Алексеј Други и наш Патријарх Павле. Иста судбина задесила је и Дивјејево: рушење, пљачка и прогон монахиња, уништавање Канавке и затирање спомена на Преподобног.

Богослужење и послушања, некад и сада

Рана литургија почиње у пет, позна у шест. Недељом се служи Параклис Пресветој Богородици, у пола шест вечерње, и мало повечерје са каноном. Пре службе чита се правило пред причешће, јутарње молитве и акатист. Полуноћница се чита увече по келијама. Увече се држи правило баћушке Серафима: 12 псалама, помјаник, 100 земних поклона Господу, Пресветој Богородици и Преподобном, правилце и молитва за добротворе. Вечерње молитве читају се у конацима. Десни хор пева позне, а леви (млађи) ране службе. Живело се по послушању, у молитви и раду. Сада се обнављају штампарија, иконописање, стари занати, шивење, везење. Сестре су саме млеле жито, месиле хлеб, правиле просфоре, свеће, квас, гајиле воће и бавиле се сточарством. Манастир је још у 19. веку имао болницу, зубарску амбуланту и апотеку, циглану, столарску и браварску радионицу, сауну - руску бању... Под покровитељством Царске породице било је сиротиште, за децу од две до четрнаест година. Деца су похађала школу, а у слободно време учила да певају, свирају и везу. Дивјејевска монашка обитељ била је неспавајућа, где се дан и ноћ чита псалтир. Од 1991. године описани поредак се полако обнавља, као и скитови, везани за манастир. Већ су оживели Сивуха, Сатис и Полки. Овде је све подређено спасењу, уклања се све што смета задобијању смирења и благодати. Послови се обављају спокојно, без журбе, роптања, јер је изградња унутрашњег храма душе на првом месту. Некад су се у манастиру подвизавале читаве породице... Било је блажених, јуродивих, Христа ради, које су носиле тежак крст, и суровим подвигом добровољног мучеништва, трпљења глади, жеђи, зиме и људске злобе, задобијале дар прозорљивости и духовног руковођења. Московска патријаршија је канонизовала свете жене дивјејевске, мати Александру, Марту, по баћушкиним речима игуманију небеског Дивјејева, и Елену, која је умрла по послушању, уместо брата Михајла Мантурова, и блажене: Пелагију, Марију Ивановну и Пашењку, која је 1903. цару Николају прорекла рођење царевића, али и крај династије, кроз мучеништво.., у вихору револуције.

- Ваистину су дивна дела Господња. Ово благо нашег народа чинило се заувек изгубљеним. Оно за чим су жалили православни све ове тешке године сада је поново са нама. Преподобни Серафим је сада са нама не само духом већ и телесно. За нас је то симбол наде и помирења. Преподобни Серафим учио је својом кроткошћу и смирењем о стицању Светог Духа као циљу нашег живота - рекао је патријарх московски и целе Русије, Алексеј Други, приликом преузимања светих моштију.

На Светој Канавки, обновљеној поводом стогодишњице канонизације Преподобног, моле се у анђеоској тишини, млади и стари, десет пута Богородице Дјево, па једном Оче Наш, и тако 150 пута... Близу манастира спасава се и наш земљак Велимир, чији је дом мало Српско подворје тамо далеко, у матушки Русији, отаџбини свих боготражитеља. Још је Рилке написао:

- Русија је једина држава која се граничи са Богом!

Радмила Војновић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.