ФИЛИГРАНСКИ ПОГЛЕД У ПРОШЛОСТ

<<< Садржај

Сребро и злато, племенити метали, због својих особина представљају идеалне материјале за израду употребних и декоративних предмета. Високо их ценећи, људи су их од давнина користили. Руско сребрнарство и златарство представљају једну од најлепших и најоригиналнијих грана светске примењене уметности.

Израда сребрних и златних предмета у Русији потиче из далеке прошлости, и та грана примењене уметности називана је сребрни и златни рад.Огромна природна богатства у сребру и злату омогућила су од најранијих времена израду предмета најразличитијих облика и намена. Развитак и дуго трајање руске империје утицали су на то да у сребрном и златном раду до потпуног израза дође стваралачка ингениозност руског човека.

Сребрни и златни предмети руске примењене уметности веома су разноврсни, и током векова, са променом економских услова и животних потреба, настајали су и ширили се нови предмети од драгоцених метала, који су понекад замењивали и потискивали старе. У древној Русији сребрни и златни предмети израђивани су само за одабране: за царске и великокнежевске дворове, за високе црквене достојнике, престоничке храмове и богате манастире. Комплексан дворски церемонијал захтевао је много сребрних и златних предмета: посуђе, ковчежиће за накит, кутијице за белило и руменило, рамове за огледала, која су због сујеверја затварана сребрним поклопцима, сребрне кавезе за папагаје, који су служили за забаву царице и царских кћери, разне играчке и прстенчиће за дечје колевке, сребрне мастионице, седла, коњске амове. За дворски церемонијал царски мајстори су израђивали предмете коришћене приликом крунисања царева, свечаних појављивања и дипломатских пријема. Најбољи царски сребрнари и златари израђивали су скупоцене предмете за сакралну употребу: окове за иконе и црквене књиге, кандила, крстове и многе друге предмете.

Током векова у Русији је постојао обичај награђивања сребрним посуђем у царево име. Сребрне посуде биле су награда за заслуге и верну службу бојарима, војницима, племићима, уметницима, и били су замена за новчану награду. Са променом економских прилика, у каснијем добу, мајстори су почели да израђују предмете за нову елиту – трговце, племићке кругове и градско становништво.

У XVII веку сребрно и златно посуђе имало је посебну улогу у домовима високог руског друштва. Историчар Иван Забелин (1820–1908) писао је да је такво посуђе било после икона најважнији детаљ ентеријера. Имало је значајно место у домовима богатих; чували су га у посебним орманима, наслеђивало се с колена на колено, представљало понос власника и доказ његове економске моћи и детаљно се описивало у инвентарима имовине.

Потреба за израдом сребрних и златних сервиса јавља се у XVIII веку. Први сервис је 1711. године израђен је по поруџбини Петра I. У том веку чај је постао распрострањен и модеран напитак, који је имао посебно место у свакодневном животу и више није био само лек, као у претходном веку. Сребрнари и златари почели су да израђују самоваре, чајнике, шећернице (сахарнице), штипаљке за шећер. До промене асортимана долази у XIX веку, са доминацијом предмета који уз утилитарну имају и декоративну намену: прибори за писање, за тоалету, канделабри, свећњаци, вазе и други.

Руски историцизам

На уметничку обраду сребра утицали су западноевропски уметнички стилови и било је одређених подударања, али је она у Русији имала свој специфичан пут. У другој половини XIX и почетком XX века створен је руски национални стил и то време се назива златним добом руског сребра. Руски национални стил, који је у литератури познат и као руски историцизам, постао је водећа уметничка снага у Русији. Тај стил је достигао свој врхунац 1882. године, на изложби у Москви, када је цар Александар III званично благословио историјски стил.

Занимање за староруску уметност, тежња за оживљавањем руске историје и традиције, одређују јављање и понављање националних облика у изради сребрних и златних предмета у свакодневном животу, а то су: ковш, чарка, братина и други староруски предмети. У XIX веку ови предмети су били веома популарни, јер је оживљавање старих облика из протеклих епоха и тражење посебног стила са основом у средњовековној уметности одговарало тежњама и укусу грађанског друштва, које је доживело јак економски успон.

За руске сребрнаре и златаре својствено је коришћење достигнућа народне уметности у облику и у орнаментици. Тако да је у руској примењеној уметности, у сребрном и златном раду, најснажнија и најоригиналнија народна уметност.

Вештина израде уметничких предмета од племенитих метала у Русији потиче из давних времена. Посебно место заузимају предмети древне руске културе израђени у Кијевској Русији, која је преко Византије прихватила утицаје старе културе. Коришћене су старе технике израде и украшавања сребрних и златних предмета, и настала су многа дела префињеног мајсторства изведена: емајлом, преградним и прозрачним емајлом, искуцаваним, резаним, филигранским и ниело орнаментима. Напредак уметности старе Русије био је прекинут најездом Монгола између 1237. и 1240. године, када је дошло до пустошења руских земаља и уништавања центара руске културе.

Између XI и XVII века Новгород је био велики занатски центар и имао трговачке везе са Западом. Срећном околношћу није био потпуно уништен у монголској најезди и постао је велики центар уметничке обраде сребра и злата у руској држави. У развоју сребрнарства и златарства велики значај имала је Владимиро-суздаљска кнежевина. У XVII веку велики центри била су насељена места на трговачком путу од Астрахана до Великог Устјуга: Јарослав, Казањ, Кострома, Велики Устјуг. Солвичегодск, северни руски град у коме су господарили веома утицајни индустријалци Строганов, био је у XVII веку значајан уметнички центар руског сребрнарства и златарства. До краја XVIII века град Псков је један од водећих центара занатске производње и трговине. Велики Устјуг, град на северу Русије, заузима важно место у историји руске примењене уметности. У другој половини XVIII и током XIX века сребрнарство и златарство достижу свој процват; сребрни предмети су израђивани у најбољој традицији народне уметности, заснованој на древној руској графици, а одликују се складношћу форме и орнамената изведених ниелом.

Московска стилска варијанта

Посебан значај у развоју сребрнарства и златарства у Русији имала је Москва, око које су се окупљале руске земље и која је била средиште руске уметности. Московска уметничка школа веома је утицала на руско сребрнарство и златарство. Већ у XVI веку имала је водећи значај, а највећи успон доживела је у XVI и XVII веку отварањем кремаљских уметничких радионица – Оружејне, Пастелне и Сребрне палате. У кремаљској Оружејној радионици, која је била подређена царском двору, радило је удружење занатлија под управом изузетно угледног бојара Матвејевич Китрова, који је у Москву привукао многе сребрнаре и златаре. Ти мајстори примењивали су старе традиционалне уметничке технике, али су створили и велики број нових техника у изради и украшавању сребрних и златних предмета. Веома богато уметничко наслеђе Москве било је „под утицајем многих руских места и области (нарочито Новгорода), али је касније настала посебна московска стилска варијанта. У XVIII и XIX веку Москва је задржала водеће место, мада у XVIII веку, са преласком престонице у Петербург, наступа време затишја. Нова престоница цара Петра I основана је 1703. године. Тада су се доселили многи немачки златари, преносећи своје уметничке и еснафске традиције. Јасна је сличност петербуршког сребра са немачким сребром. Цар Петар I је у нову престоницу позвао уметнике и занатлије из многих руских градова, и многе мајсторе из иностранства. Касније су се досељавања наставила и велики број мајстора је дошао из Финске. Статистике из 1714. и 1800. године говоре да је радило 609 страних мајстора према 39 руских. Без обзира на то, руска примењена уметност остала је руска, јер су се сви мајстори странци брзо прилагодили руској стварности и укусу клијената.

Сребро и злато, племенити метали, због својих особина представљају идеалне материјале за израду употребних и декоративних предмета. Високо их ценећи, људи су их од давнина користили. Технике којима су израђивани предмети од злата и сребра у Русији су: ковање, ливење, искуцавање, гравирање, филигран, емајл, ниело и друге. Тим техникама су израђени најлепши украсни и употребни предмети руске примењене уметности.

Руско сребрнарство и златарство представљају једну од најлепших и најоригиналнијих грана светске примењене уметности.

У Етнографском музеју у Београду чува се богата збирка предмета од сребра израђених у радионицама и фабрикама најпознатијих руских сребрнара и златара у XVIII, XIX и XX веку. Предмети су израђени до 1917. године у Москви, Петербургу, Великом Устјугу, Кијеву у радионицама Овчињикова, Грачева, Сазикова, Филандера, Варјуса, Тегелстена, Квасникова, Губкина, Горбунова, Јегорова, Попова, Жилина, Иванова, Серебреникова и других. Представљају предмете за свакодневну употребу, украсне и предмете који су поклони за разне светковине и јубилеје и сувенири као реминисценција на боравак и путовање. То су: кашике за дезерт и компот, чаше, ковш, посуда за воће, лопатице за торту, хватаљке за пециво и шпарглу, кутлаче, кашике, виљушке, ножеви, сланици, кашике за со, чиније за супу, чиније за воће, бокал за млеко, чајник, шећерница, бокал за пиво, сувенир кашике.

Можемо рећи да Етнографски музеј поседује једну од најбогатијих збирки руских сребрних и златних предмета на овим просторима.

Један од најзанимљивијих предмета је ковш израђен између 1908. и 1916. у радионици Павела Овчињикова у Москви. Тај ковш је имао декоративну намену.

Ковш је староруски предмет и предмет народне уметности. Био је дрвена посуда у облику чамца, који је подсећао на птицу која плива, и из њега се пило. Настао је на крајњем северу Русије. Сличне посуде су израђиване и у Скандинавији (у Шведској, Норвешкој). У Русији су, зависно од величине, ковши имали различиту намену: кутлаче, посуде, пехари. Из најмањих је испијана медовина, док се вино пило из пехара. Од X века, од доба принца Владимира, историјски извори наводе медовину као обавезно пиће на столу великог војводе. Постојале су две врсте медовине: бела и црвена. Обе су служене у ковшима. Од XVI века традиционална здравица за добродошлицу, која је раније служена у чарки или братини, сада је испијана из ковша. Метални ковш се појавио у Русији средином XV века и од тада је познат са тим именом. Најранији ковши од метала били су из Новгорода. Најстарији познати сребрни ковш је из прве половине XV века, и био је израђен за Григорија Кириловича Посачноа – градоначелника Новгорода. Током XVI, XVII и XVIII века, као скупоцено посуђе, израђиван је од сребра и злата, и био је наградна посуда и поклон за различите заслуге који су руски цареви даривали заслужним војницима, уметницима, бојарима, племићима. Величина ковша зависила је од ранга и значаја заслуга. У доба руског националног стила, у другој половини XIX и почетком XX века сребрнари и златари израђивали су ковше као украсне предмете.

Корифеј уметничког сребрнарства и златарства

Павел Акимов Овчињиков (1820/1830–1888) био је корифеј уметничког сребрнарства и златарства у Русији и један од оснивача руског националног стила. Један је од најдаровитијих руских мајстора и, поред Фабержеа, најпознатији и најважнији јувелир у Русији. Својим радовима обележио је целокупну руску, а самим тим и светску примењену уметност.

Животни пут Павела Овчињикова био је врло необичан. У младости је био кмет кнежева Волконских. Још док је био дете послали су га у Москву на школовање и обучавање у јувелирску радионицу која је припадала његовом брату А. А. Овчињикову. Дугогодишњим учењем, вредноћом, предузимљивошћу, усмереношћу и природном надареношћу успео је да стекне слободу и да се ослободи кметства. Главни корак у свом животу направио је 1851. године, уложивши сав мираз своје жене у организовање сопствене производње.

Пословношћу и даровитошћу Павел Овчињиков је стекао велико поштовање и уважавање у средини опрезних московских мајстора и трговаца и то је навело његовог старијег брата да му преда своју радионицу. То је Овчињикову омогућило, не само да прошири своју производњу већ и да 1853. године отвори фабрику за израду предмета од сребра и злата. Након његове смрти, породични посао наставили су његови наследници Михаило, Александар, Павел и Николај Павлович. Његова фабрика радила је до револуције, 1917. године.

Промет предузећа се сваке године вртоглаво повећавао; њихови радови од сребра и злата постали су препознатљиви и тражени, појавили су се стални клијенти и створене одређене уметничке склоности. Правилан избор материјала, умеће мајстора и педантна израда створили су висок технички и уметнички ниво предмета. Вештину мајстора подржавала је и организација фабричке производње, која је формирана од ускоспецијализованих радионица: цртачких, сликарских, вајарских, ковачких, монтирних, гравирних, токарских, радионица за позлату, за галванизацијуи других.

Првих година је у фабрици било запослено 90 мајстора и 50 ученика. Фабрика је 1870. године имала годишњи обрт од 250.000 рубаља а 1881. године било је запослено 300 људи. Павел Овчињиков је 1875. године отворио фабрику и у Петербургу.

Велики успех доживео је 1865. године, на Московској изложби мануфактуре, где су његови производи добили златну медаљу, а он као власник фабрике добио почасно звање добављача за двор Александра Николаевича.

Године 1867. на међународној изложби у Паризу био је изложен прибор за писање израђен у фабрици Овчињикова који је сматран за изузетни споменик посвећен делима за ослобађање кметова. Био је украшен фигуром сељака који се крсти пре започињања прве сетве земље и рељефом који представља људе док читају Проглас о ослобађању кметова и разним догађајима везаним за владавину Александра Николаевича (Александра II). На тој изложби прибор за писање добио је сребрну медаљу, а Павел Овчињиков највеће француско одликовање – Легију части.

Године 1873, на Светској изложби у Бечу, био је награђен Гвозденим крстом. На руском одељењу те изложбе налазила се посуда украшена приказима крунисања Михаила Романова и гласницима војводе Пожарског из Нижњег Новгорода. Та посуда направљена је по замисли Овчињикова, цртежу Д. Чикагова и моделу А. Опекушина, и изазвала је опште дивљење. На истој изложби приказана је и изузетна сребрна ваза форме и орнаментике у руском националном стилу, са бојарима и бојаркама у игри слепог миша, направљена вешто и верно са карактеристичним изразима лица, по моделу и цртежу А. Жуковског и Д. Чикагова.

Прве занатске и уметничке школе

Павел Овчињиков био је оснивач прве занатске и уметничке школе у Русији. На изложби занатских добара 1882. године у Москви његова школа добила је почасно место и била награђена сребрном медаљом. А он је 1881. године написао књигу са темом о свакодневном животу мајстора сребрнара и њиховом учењу и шегртовању у радионицама и фабрикама.

Године 1893, на изложби у Чикагу, били су приказани радови из те фабрике. На Светској изложби у Паризу 1900. године био је изложен сребрни ковани иконостас украшен емајлом, који је урађен према цртежу сликара В. Васњецова. На тој изложби огромну пажњу привукло је сребрно посуђе због јединственог квалитета изложених дела радионице који су рађени у техници сликаног емајла и због техничких тешкоћа повезаних са стварањем ових дела.

Високе међународне и руске награде и почасна звања учврстили су положај Овчињикова у средини руског трговачког и занатског сталежа, нарочито међу колегама јувелирима, који су се бавили производњом предмета од сребра и злата. Награде које је добијао Овчињиков постале су међународна оцена високих професионалних и уметничких достигнућа руске јувелирске школе.

Павел Овчињиков стекао је изузетан углед, добио звање почасног грађанина Москве, градског посланика московске Думе и Трговачке управе, те Московског берзанског комитета.

Фабрика и занатска школа Овчињикова одликују се савршеном организацијом и у њима је изузетна пажња посвећивана како општем образовању тако и и професионалној обуци ученика и мајстора.

Занатска школа Овчињикова налазила се у Москви и била је смештена у две одвојене зграде повезане пасарелом. У њиховом саставу биле су спаваће собе за ученике, дневна соба, кухиња, хол за слуге, скулпторски студио, болница и апотека. Сваки ученик имао је свој одвојен кревет у спаваћим собама, које су се налазиле на спрату. У приземљу су били смештени израђени предмети. Школа је имала око 130 ученика шегрта, који су били примљени на пет или шест година. Прво су морали да прођу одређени пробни рад, након чега је о њиховом примању одлучивао директор. Обавеза рођака тих ученика била је да им помажу у одећи, а деца без родитеља и рођака издржавана су у потпуности. Након неког времена проведеног у школи, ученици су добијали плату од 20 до 40 рубаља. Школа није могла да пошаље кући непослушног ученика, нити су родитељи могли да узму дете пре краја школовања. У школи нису примењивали телесне казне, имали су друге дисциплинске методе, као што је било остављање без вечере или одузимање награда и одмора.

Школа је била подељена на два одсека. На првом се предавало опште и техничко цртање, моделовање у глини и воску и калиграфија, а на другом, општем, учили су хришћанску религију, руски језик, геометрију и географију. Часови општег одсека били су обавезни. Постојао је у саставу школе Овчињикова и приватни интернат за професионалну обуку.

Његова школа имала је изузетну библиотеку, башту и двориште за играње разноврсних игара у слободно време. Доста пажње посвећивали су и физичком развијању дечака. Часови ригорозног гимнастичког програма били су обавезни. Ученици су своје слободно време проводили одвојени од одраслих људи, уз надзор специјалног тутора, који је бринуо о њиховој дисциплини, а запослене слуге су радиле теже послове.

Сама фабрика Овчињикова састојала се од неколико одсека: за дизајн, који је имао пододсеке за опште и техничко цртање, вајарство, одсек за гравирање, рад у емајлу, рад са галванизацијом и друге. Имала је ковачницу и канцеларију. Мајстори у фабрици потписивали су уговор којим су се обавезивали на рад од 7 ујутру до 9 увече, уз двочасовну паузу. За време празника били су плаћени дупло за сваки сат рада или за готов комад, а новчано су били награђивани за израду савршених комада. Пензионисани мајстори имали су гарантовану доживотну пензију само ако после пензионисања нису радили. Одељење за позајмице и пензиони фонд водили су сами мајстори и у томе фабричка администрација није имала удела.

Велики повратак емајла

Многи сликари, вајари и архитекте тога времена учествовали су у стварању изузетних сребрних и златних предмета, тематских дела чак и серијских асортимана. Препознатљива су дела фабрике Овчињикова као оснивача руског стила, у чијем раду су се спајале националне и вековне традиције православне културе. Једна од старих техника израде и украшавања била је емајл, који је у Русију дошао из Византије. Током најезде Монгола та техника била је изгубљена и њено поновно откриће руска и европска примењена уметност дугују Павелу Овчињикову.

Оформљени руски национални стил понекад у литератури називан и руско-византијским стилом, добио је свој уметнички израз.

Интерпретирање руско-византијског стила израде и украшавања предмета и високи уметнички и занатски стандарди Овчињикова условили су да је његова фабрика добила наруџбину да изради оков за Јеванђеље за олтарски сто Храма Христа Спаситеља у Москви, у чијој изградњи је учествовало читаво руско становништво, прикупљајући прилоге за градњу. Тај оков са јеванђелистима и пророцима урађеним у емајлу са филиграном приказан је на изложби у Петрограду и савременици су га сматрали најбољим са уметничке тачке гледишта.

У многим руским и светским музејима налазе се сребрни и златни предмети израђени у фабрици Павела Овчињикова. У збиркама Ермитажа чувају се предмети украшени карактеристичним техникама радионице Овчињикова: прозрачним емајлом, емајлом са лаком и другим техникама. У Државно-историјском музеју у Москви налазе се оквири за иконе, прибори за писање, табакере, кутије за албуме и углавном су сви украшени емајлом. У Сверуском музеју декоративно-примењене и народне уметности у Москви чува се сребрни чајни сервис израђен 1887. године у московској фабрици и украшен гравирањем, ниелом и позлатом. У том музеју налази се и репрезентативни прибор за писање од сребра, оникса и седефа израђен ливењем и гравирањем, са богатом позлатом у петербуршкој фабрици 1896. године.

У Hillwood Museums and Gardens у Вашингтону налазе се два изузетна предмета из те радионице: икона у окову Иверска Богородица и суд за хлеб и со. Икона је урађена темпером на дрвету, а сребрни оков израђен у фабрици Овчињикова између 1896. и 1908. године украшен је разнобојним и раскошним емајлом, филиграном и бисерима. То је копија иконе која је била у Иверском манастиру на Атосу. У Москву су је донели први пут 1648. године и смештена је у посебну градску капелу. Била је чудотворна и често су је носили из капеле улицама до кућа болесних. Сребрни суд за хлеб и со израђен је у московској фабрици 1883. године. На њему се налазе три минијатуре у емајлу са приказима: цара Александра III, царице Марије Федоровне и будућег цара Николаја II. Тај суд са хлебом и сољу, традиционалним понудама добродошлице, коришћен је на крунисању Александра III 1883. године у Кремљу.

У Етнографском музеју у Београду, који поседује изузетну збирку сребрних и златних предмета израђених у Русији, посебношћу форме и орнаментике, знаменитошћу, лепотом и виртуозношћу израде издвајају се предмети из фабрике Овчињиков. Сребрне кашике са позлатом украшене уметнутим флоралним орнаментима урађеним прозрачним емајлом у љубичастој, белој, жутој, црвеној, зеленој, ултрамарин, аквамарин, наранџастој, плавој – израђене су од 1880. до 1916. године у московској фабрици. Чаша – чарка од сребра са позлатом има дршку у облику цвета и украшена је меандром и розетама. Израђена је у Москви између 1880. и 1890. године. Ковш – украсна посуда од сребра са позлатом, са главом руског витеза на прамцу, израђен је у Москви између 1908. и 1916. године. Сви предмети су репрезентативни; по облику, орнаментици и техникама којима су израђени и украшени представљају својеврсне радове руског националног стила стваране угледу на староруске форме и руску народну уметност.

Радови Павела Овчињикова истичу се оригиналношћу и изузетним мајсторством. Оживљавањем и унапређивањем класичних јувелирских поступака и старих техника израде, подигао их је на савремени ниво. Створио је савршен систем образовања у производњи сребрних и златних предмета и утемељио је високоуметничке и занатске стандарде у сребрном и златном раду у Русији. Сви ти предмети нам омогућавају да погледамо у прошлост, и представљају драгоцен извор информација о животу руског народа у то време и о њиховој изузетној култури становања.

Ирена Гвозденовић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.