У ДУХУ НАРОДА

<<< Садржај

Руска опера има истакнуто место у светској културној баштини; и данас се раме уз раме са Вердијевом Травијатом или Моцартовом Фигаровом женидбом на сценама светских позоришта изводе ремек-дела руских композитора, као што су Евгеније Оњегин Чајковског, Кнез Игор Бородина, Борис Годунов Мусоргског. Међутим, не треба заборавити да је тек појавом Глинкиног дела решено питање постојања руске опере, као и руске народне музике, будући да је композитор проникао у тајне руске мелодије и узвисио је до трагичног стила, најављујући нови период у уметности – период руске музике.

Иако је опера први жанр западноевропске класичне музике који се још 1779. примио на руско тле (опера је изворно настала у Италији око 1600. године), та прва оперска искуства се сматрају подражавањем италијанске опере. Може се рећи да историја опере у Русији почиње тек са 1836. годином, када је Михаил Иванович Глинка написао прву националну оперу под називом Живот за Цара. Чак и ако немамо звучну представу разлике опера до Глинке и опера XIX века, можемо је визуално представити аналогном појавом у сликарству. Портрети племића из раног XVIII века, који изгледају као да су настали негде у Западној Европи, много се разликују од „очигледно руских“ композиција сликара из групе „Передвижњики“ (крај XIX века), и то не толико због моде и технике сликања, које су се промениле у периоду од 150 година, колико због присуства националног колорита у темама, ликовима, детаљима приказаним на сликама «Передвижњика» Васњецова, Рјепина, Сурикова.

Слично је и са руском националном опером: са доглинкинском опером, а самим тим и италијанском, она дели сцену, прокомпонованост либрета, вокални стил, сценску радњу, са француском опером заједничка јој је појава балетских нумера, а као националну карактерише је присуство стилизованих народних мелодија и романтичарска интерпретација национално-историјске теме. За разлику од других опера које користе националне теме, почетком XVIII века, Глинкина опера као централну и једину тему има догађај из руске историје, а главни лик је човек из народа – Иван Сусањин.

Веза Пушкина и Глинкиних опера огледа се у чињеници да је друга Глинкина опера – Руслан и Људмила написана према Пушкиновим стиховима. Овиме се зачела тенденција коју ће наставити Мусоргски, Чајковски и други композитори који су се за сижее обраћали управо Пушкину.

Глинкина епоха

„Глинкинска епоха“ која обухвата период од 1825–1857. године (до композиторове смрти) коинцидира са целовитим периодом у руској политичкој историји – период од 1825–1861. године означен је декабристичком револуцијом и побуном против царизма, који су резултирали прогласом Александра Другог о укидању кметства.

На чудесан начин Глинкино дело стоји на овој размеђи између старог и новог; са једне стране, указује на нове путеве којим руска национална музика треба да се креће, а са друге стране представља део старе естетике царске Русије, чији се крај приближава, због незадовољства народа.

У историји свих уметности понекад се претерује са истицањем значаја појединих уметника, јер стваралачка личност никад није per se, изолована од контекста - појава многих генија историјски је припремљена. Међутим, у Глинкиној личности сусрећемо се са сасвим специфичним феноменом; он је у толикој мери иноватор, да га можемо поредити са Пушкином. Као што је Пушкин родоначелник руског књижевног језика и може се сматрати оцем жанрова поеме, романа у стиховима, као и поезије уопште, тако је Глинка родоначелник руске националне музике, какву познајемо. Поред опера, писао је и симфонијска дела и соло-песме и поставио темеље за развој кружока „Руска Петорица“, средина XIX века. У овој групи ће још за живота Глинке почети да делују Мусоргски, Бородин, Римски-Корсаков, Балакирјев и Кјуи.

Осим што је био иноватор на пољу различитих жанрова музике (опере, симфоније, соло-песме), у оквиру саме опере поставио је темеље развоја за наредних стотину година, иако је написао само два дела која припадају оперском жанру. Наиме, једна опера припада врсти историјске, а друга фантастичне опере. То су две врсте (жанра) које су наишле на многе варијације током даљег тока музичке историје, а својом различитошћу најавиле су даљу инвентивност руских композитора. Нигде другде немамо толику маштовитост у осмишљавању поднаслова опера – наредних година у различитим операма фигурираће називи „народна трагедија“, „лирска драма“ и слично.

Сусрет са Пушкином

Глинкино детињство протекло је у окружењу налик на оно које познајемо из Чеховљевих приповедака и драма. Рођен је 1804. године у Новоспаском код Смоленска, у спахијској породици, а одрастао је на ујаковом имању. Био је окружен женама, што је обликовало његову нежну и осетљиву природу. Ту стиче и прва музичка знања. Сазревао је у окружењу које је изазивало интересовање према фолклорној традицији, јер је био у непрестаном додиру са народном песмом и игром. Ово је утицало на њега да 1824. године на Кавказу забележи неке народне мелодије. Године 1818, за време школовања у Благородном пансиону (војној установи) млади Глинка чита Пушкина, а упознаје са са њим и лично, и они одржавају преписку до краја Пушкиновог живота. Сви ови рани импулси одиграли су велику улогу у обликовању композиторове личности.

Године 1834, након повратка из Италије у којој је био три године, у Глинки се рађа мисао о писању националне опере и Василиј Жуковски, песник и ментор младог царевића Александра Другог, даје му идеју да напише оперу о Ивану Сусањину, која ће бити изведена 1836, под називом Живот за Цара. Након прве опере, Глинка пише и другу: Руслана и Људмилу (1842). Нажалост, вредност ове опере сагледали су само Глинкини пријатељи и низ страних композитора, међу којима је био и Франц Лист. Из овог периода потичу и други значајни радови, међу којима су многе соло-песме.

Живот за цара

Значај опере Живот за Цара је непорецив за историју руске музике уопште. Ако не само због њених музичких карактеристика, онда бар због чињенице да је то прва опера која користи националну тему, у време када идеја националног у Европи постаје све израженија. Још 1821. године Карл Марија фон Вебер написао је прву немачку националну оперу. А о значају појма националног говоре и речи Владимира Одојевског, писца и философа, који ће након премијере написати да је појавом Глинкиног дела решено питање постојања руске опере, као и руске народне музике, будући да је композитор проникао у тајне руске мелодије и узвисио је до трагичног стила, најављујући нови период у уметности – период руске музике. До тог периода народна мелодија коришћена је искључиво као „фолклорни декор“, а писањем ове опере и коришћењем фолклора у трагичном стилу Глинка је доказао да дело може, упркос коришћењу тековина западно-европске музичке традиције, одисати народним духом.

Тај „проблем“ споја „руског“ и „западноевропског“ у руској опери ипак у овом тренутку није изазивао несугласице код критичара, који су примећивали недвосмислено руски карактер дела. Међутим, педесетак година касније, Чајковски је композитор који ће са музичком критиком имати проблема и бити оптуживан за орјентисаност на Западну Европу, иако су његове опере често „врло руске“ и по теми, и по начину остварења, кроз цитате народних мелодија, или пак, писања у духу фолклорних мотива. Али ипак, то ће бити друго време: у време Глинке свест о националном се тек буди и он је прихваћен као национални композитор.

Ипак, утицајни кругови блиски Цару схватили су оперу као хвалоспев царској власти. Наслов радне верзије либрета био је „Иван Сусањин“, али је на премијери опера изведена под насловом „Живот за Цара“. Значење идејне стране дела је питање на које су давани различити одговори: цар и двор су били задовољни оперском химном у своју част, отмена публика је била непријатељски расположена (Фадеј Булгарин: „Ово је кочијашка музика“), док су Пушкин, Гогољ, Бјелински, Одојевски подржавали ово дело.

Многи су желели да значење опере сведу на хвалоспев круни, који је, како су сматрала Петорица, наметнут од стране Жуковског. Стасов је оперу сматрао „апотеозом руског анималног понашања московске епохе“ и у овом мишљењу тражено је оправдање за послеоктобарску ревизију либрета, тако да се после 1917. године опера јавља под називом „Иван Сусањин“, а у оквиру акције за идеолошко очишћење либрета и у новој верзији сижеа под насловом „За срп и чекић“.

Сиже опере је руски и добро познат. Радња опере одвија се у јесен и зиму 1612. године. Сељанин Иван Сусањин наводи непријатељску пољску војску на погрешан пут, и гине у том подвигу, како би спасао Русију. У опери је циљ пољске војске интензивиран у односу на реалне догађаје. Према либрету, Пољаци су ишли да убију младог шеснаестогодишњег Михаила Романова који је требало да буде изабран на царски престо, па је подвиг Ивана Сусањина усмерен директно на спасење цара. У опери се помињу грађанин Мињин и кнез Пожарски – њихове споменике налазимо испред цркве Василија Блаженог, на Црвеном тргу у Москви. Ипак, упркос помињању великих, славних личности, акценат у опери је стављен на – сељанина из села Домнино. По овоме Глинка најављује руски реализам, интересовање за обичног руског човека, што му је и замерила отмена публика - тежњу коју срећемо и код „Передвижњика“.

Карактеристике руске опере се уобличавају. Масовне сцене уоквирују радњу – на почетку опере народ дочекује руску војску која се враћа из победничке битке, а на крају опере је народно славље и сећање на Ивана Сусањина.

У првом чину се појављују ликови из Сусањинове породице: ћерка Антоњида, будући зет Собињин, који се враћа из битке. Сусањин им даје благослов за венчање. Тема свадбе је веома честа у руским операма.. Радња другог чина се одвија у Пољској – отуда мазурке и балови, којима је Глинка поставио темељ за приказивање Пољака. На исти начин ће их музички одсликати Мусоргски у Борису Годунову. У трећем чину пољска војска долази до куће Сусањина и захтева да им он покаже пут до цара. Он тешка срца напушта припреме своје кћери за венчање и одлази на „неведомый путь“ (незнани пут). У потресном и напетом четвртом чину Пољаци схватају да их Сусањин наводи на погрешан пут и убијају га. У исто време Вања, сироче из куће Сусањина, добија на значају и психолошком развоју лика, јер од детета које у трећем чину пева „Кад су убили мајку маленог птића“ он у четвртом чину узраста до будућег хероја, јавља цару да је пољска војска у потрази за њим. Иако дечак, он је храбар, протитип будућег војника.

Руслан и Људмила

Друга опера Михаила Глинке, Руслан и Људмила припада типу опере-бајке, због изузетне фантастичности догађаја и сукоба добра и зла на бајковитој равни. Међутим, иако ова опера припада типу опере-бајке (Zauberopera, постављена Моцартовом Чаробном фрулом), ипак не можемо једнозначно утврдити њен жанр, јер претходно морамо разумети Глинку у оквирима националног стила – национални еп јесте основа опере. Радња има елементе историјске опере - хероика, патриотизам. Догађаји се дешавају у Кијеву, кнез Светозар, Људмилин отац, надарен је цртама Владимира-Црвеног Сунца из руских билина - јуначких песама, епско приповедање описује авантуре Руслана, а комичне епизоде везане су за лик Фарлафа.

Опера започиње масовном сценом пира кнеза Светозара, у част његове кћерке Људмиле, која том приликом одабира Руслана као свог младожењу. Међутим, свадба која наступа бива прекинута интервенцијом натприродних сила. Овај тренутак је занимљиво музички дочаран – у квартету који следи, „Какав чудесни тренутак“, четворогласном канону у октави сви ликови понављају једну исту музичку фразу, којом се објашњава њихова запањеност догађајима. Људмила је отета и њена рука ће припасти ономе ко је врати. Тројица претендената је у другом чину траже. То су Руслан, Фарлаф и Ратмир. Њихови „савезници“ на том путу постају чаробњаци од којих Руслан сазнаје да је Људмилу заробио зли Черномор. Уз много перипетија и споредних ликова, од којих је један, чак, „Глава“ која се у једном тренутку подсмева Руслану, заљубљени се на крају проналазе.

Епски бајковити сиже Руслана и Људмиле није давао простора за оштре драмске конфликте. Низом догађаја у опери управљају не ликови, већ чаробне, фантастичне силе. Зато су ликови ове опере често пасивни и више созерцавају него что делују. Темпо догађања је смирен. Ликови се смењују, не супростављајући се непосредно.

Двема операма Глинка је поставио импулс за даљи развој руске опере. Колики је узор његово дело представљало за чланове Руске Петорице показује и чињеница да се ова група композитора дуго, у форми кружока, окупљала код Људмиле Шестакове, рођене Глинкине сестре, како би упијали и на најбољи начин остварили стремљења која је он започео.

Олга Јокић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.