Rusija Danas

ВЛАДАЛАЦ НЕЗАМУЋЕНИХ СТИХИЈА СЛОВЕНСКИХ ВРХОВА

<<< Садржај

ТАЈ ПЕСНИК ВАСЕЉЕНСКОГ ОСЕЋАЈА, ТАЈ ГЕНИЈАЛНИ, ВЕЛИЧАНСТВЕНИ СТАРАЦ-ДЕЧАК

Умом Русију не докучи,
Нити аршином општим схвати:
Русија сија сјајем друкчим – 
У њу се може само веровати.

Недуго по напуштању отаџбине, у неком софијском ресторану 1921. године група писаца-емиграната разговара о великанима своје, националне поезије. Андреј Ливен, тек кроз шест деценија познат као врстан литерата, а тада само млади кнез бескућник, у својим записима сведочи да је прилично стереотипној дискусији смисао дао елоквентни, доскорашњи главни уредник „Руске мисли“ Пјотр Б. Струве, постављајући питања и сам на њих одговарајући:

„И, шта бих урадио пред бег, да нисам веровао у брзи повратак? Понео бих стихове пет песника који представљају магистралну линију руске поезије? Која су то петорица,занима вас? Набројаћу их: Непознати аутор „Слова о пуку Игоровом“, Пушкин, Љермонтов, Тјутчев, Блок. А зашто баш они? Знате, ако би се отворила Алеја славе руске поезије и ако би дуж ње у мраморне плоче почеле да се уклесују искључиво песме достојне вечности, на том мрамору би се, по мом уверењу, одржали стихови само ове петорице...А пре свих, Умом Русију не докучи...“

Свакако, Струвеу се може замерити што свој избор није повећао макар за још пет имена, али не и на именима за која се одлучио. Исто тако, мало је оних који се неће сложити да у Алеји славе руске поезије нема, пре свега, места за ту афористичну, ненасловљену песму, од које ни једна није више и чешће цитирана! Несумњиво,увереност у мисију руског народа у људској историји и цивилизацији, заслужна што је надахнула Фјодора Ивановича Тјутчева оног 28. новембра 1866. године, да је напише, не само да је заслужна што песма век и по не губи на актуелности него,управо том актуелношћу, потврђује оправданост ауторове, али и вере многих поколења у Русију. И не само Руса, у своје мисионарство, него веру великог броја народа – у руски. Она је, свакако, знатно старија од ових стихова, судећи барем по изреци „Бог на небу, Русија на земљи“, у Срба познатој од појаве Посланице Петра Великог 1711. године, али Тјутчев је за ову свевременску немерљивост пронашао величанствену епиграмску формулу. У њој је сажето цело учење. А, можда, шире и више: целовито осећање света. И при том, веома динамично, веома живо осећање.

Крвна веза Тјутчева са Русијом увек је била интензивна, нераскидива, а основа тога јединства заложена је још у породичном наслеђу, рођењем у централној, традиционалној и руралној Русији, у одгоју и васпитању под брижним оком учитеља Раича, у школовању у Москви, а потом у честим, пословним путовањима у отаџбину, отуда, из иностранства, где је као врло млад отпочео своју дугогодишњу, дипломатску делатност.

Али, у тој спрези пресудна је била руска реч. Нема поете, па ни осредњег, да може стварати без вере у свој језик, а истински песник не може писати ако није уверен да то ради на језику који је од Бога подарен његовом народу, због чега је тај народ Изабран. За великог песника то је аксиом, несумњив и убедљив колико што је математички аксиом за математичара или физички закон за физичара... Тјутчев се показао као чувар, вртлар, али и власник-владалац незамућених стихија словенских врхова, што му је и омогућило пребивање у космичким висинама. У томе му је, вероватно, помагала и сама удаљеност од Русије. То што песник, стицајем околности, није био приморан да се свакодневно служи „клишеом“ књижевног руског језика, увелико је изоштравало његов слух, нарочито у односу на народну реч, како је за Тјутчева рекао Лав Николајевић Толстој, називајући га „генијалним и величанственим старцем-дечаком“. Све то придонело је настанку препознатљивог Тјучевљевог језика – својеврсне магије, о чему пише већина оних који су се посветили изучавању дела овог по свему јединственог аутора, посебно указујући на узвишено, необично, такорећи мудрачко слово које песник уистину обавија језиком богова и на тај начин, цео тај поетизовани ток чува у целом његовом трајању – од античког многобоштва до једног, хришћанског Бога.

Песников шурак, барон Карл Пфефел, сматрајући Тјутчева једним од најблиставијих умова, вероватно не без основа, примећује у својим дневничким белешкама: „Да се родио и да је живео у Француској, нема сумње, он би иза себе оставио монументално дело, које би га овековечило“. Међутим, родивши се и добар део живота живећи у Русији, Тјутчев је иза себе оставио само књигу стихова, али она се, овековечујући га, показала неупоредиво тежом од иних монументалних томова литерарног мноштва. За разумевање и доношење поузданих закључака о било чијем стваралачком опусу, најнезахвалнији је, чини се, простор између оствареног и могућег, а барон Пфефел управо пренебрегава оно главно: незаинтересованост песника према личним литерарним успесима и слави стихотворца, на шта тешко да је могло утицати било које културолошко окружење. Иако су се, на наговор пријатеља, почетком тридесетих његови стихови најзад појавили у престижним руским часописима, иако му је 1836. године Пушкин у свом „Савременику“ објавио циклус од шеснаест песама, Фјодор Иванович још увек у Русији није био познат као песник. Уосталом, његова прва књига стихова светло дана угледала је тек 1854. године, а и тада понајвише захваљујући још једном великану руске књижевности – И. С. Тургењеву. Рекли бисмо, „умом Тјутчева не докучи“, уколико занемаримо да је преко две и по деценије живео у западној Европи, углавном посвећен политичким збивањима, беседама по салонима, на вечеринкама и дружењу са дипломатама, министрима, престолонаследницима, песницима, филозофима, научницима и, свакако, светским женама. Тјутчев је имао своју, сопствену филозофију историје и свој, прилично комплексан поглед на живот. То што се у њему тако спорадично односио према судбини сопственог књижевног дела, нипошто не одражава и његово схватање стваралачког процеса, а још мање говори о односу према језику. О томе сведочи његова велика поезија.

Руска реч пружила је песнику могућност некад концентричног, некад згуснутог представљања општечовечанског духовног бића у његовим највишим сферама. А поштењем врхунског поете, Тјутчев је одлично знао коме због тога дугује захвалност: „Сада идем у Кремљ“ – пише једном приликом свом зету, потом биографу Ивану Сергејевичу Аксакову – „идем да се поклоним руском народу, томе, у тренуцима његовог надахнућа, великом, несвесном песнику.“

Велики се великом поклонио.

Једино тако и могли су настати стихови „Умом Русију не докучи/...У њу се може само веровати.“

Песников савременик Висарион Бјелински записао је да „вера у идеју спасава, док вера у факта убија“, а у суштини то исто је и Тјујтчев рекао, али полушаљиво и не једном: „У Русији нема ничег озбиљног, осим саме Русије.“

Према породичном предању, зачетник племићке лозе Тјутчева био је Италијан, при том дужд, сапутник знаменитог Марка Пола. По свему судећи, крајем 13. века, тај Венецијанац се из неких разлога одвојио од Полове експедиције, стигао до Русије и ту остао. У Никоновом „Летопису“ помиње се извесни Тјутчев – дипломата на двору Димитрија Донског. Међутим, нису се сачували историјски трагови значајније присутности лозе Тјутчева у владајућим круговима. Њихови главни племићки поседи налазили су се у Орловској губернији. Тамо, у Брјанској области, 23. новембра 1803. године, у селу Овстугу родио се Фјодор Иванович Тјутчев – од оца Ивана Николајевича, гардијског официра, и мајке Јекатерине Лавовне, рођене Толстој.

По свом имовном стању и по образовању, свакако, породица Тијутчев је припадала вишем племићком сталежу. Међутим, скоро да се ништа не зна о песниковом детињству. Када је као четрдесетогодишњак, после вишедеценијског одсуствовања ипак посетио родни Овстуг, Тјутчев је у писму својој жени између осталог написао: „При том сам у току тих неколико минута осетио оно што су пре мене, хиљаде сличних ми осећале у истим околностима, што ће многи осећати после мене и што, најзад, има значаја само за оног који све то доживљава као чаролију. Али, ти, свакако, можеш предпоставити да у мом случају та чаролија није била довољно интензивна да би деловала на моју равнодушност која је ускоро прерасла у нелагодност, а недуго потом у праву досаду.“

Фјодор Иванович је имао девет година кад је Наполеон прешао Њемен и запутио се ка Москви. Заиста, „на овај свет дође у његовим судбоносним тренуцима“, сам песник ће након две деценије написати. Његова породица ће се, бежећи испред француске најезде, преселити у Јарослављ. Васпитавање и образовање малог Фјодора родитељи поверавају Семјону Јегоровичу Раичу. Тај скромни песник и душевни човек код свог ученика развија истинско интересовање према поезији. Преводилац Вергилија, Таса, Ариоста – Раич је Тјутчева увео у тајну стихотворства. Учитељ ће у аутобиографији записати: „Пошло ми је за руком да свог ученика припремим за универзитет... Заједно смо одлазили на изванредна предавања А. Ф. Мерзљакова и других професора филолошког („словесного“) факултета. Био је то најлепши период мог живота. Са несмањеним задовољством увек се сећам оних јединствених тренутака када смо, пролеће и лето проводећи у Подмосковљу, Фјодор Иванович и ја излазили из куће са књигама Хорација, Вергилија или неког од домаћих писаца и, скривени у шипражју нашег омиљеног узвишења, предавали се читању и истинској наслади уживања у ненадмашним поетским остварењима“.

У то време Тјутчев већ пише прве стихове. Хорације и Державин били су његови узори и инспирација. Неколико раних песама Фјодор Иванович је прочитао на трибини Удружења љубитеља руске литературе, његов сарадник постао је у пролеће 1818. године, а на јесен – студент Московског универзитета. Песник је већ увелико био посвећен изучавању историје и филозофије, али није много држао до школског градива. На предавањима је радије писао епиграме на рачун универзитетских професора и јавних личности или је, према сведочењима његових студентских колега, био занет читањем Русоа, Лесинга, Шилера, Паскала... Ипак,дипломирао је у јесен 1821. године и одмах наставио постдипломске студије. Почетком следеће године Тјутчев постаје службеник Министарства иностраних послова и, преко Петербурга, одакле, понајвише захваљујући покровитељству моћног рођака, грофа А. И. Остерман-Толстоја, одлази у Минхен где му, као службенику амбасаде Русије, отпочиње дипломатска каријера.

Међутим, отпочиње и најзагонетнији песников животни период, о коме ни његов биограф Иван С. Аксаков скоро да ништа није записао. Осим тога, никада није објављена ни преписка Ф. И. Тјутчева из тог времена, а у писмима родитељима, јединим познатим јавности – ни речи о духовном животу и преокупацијама. Тамо се могу сусрести имена и титуле званичника разних земаља, али то је недовољно, с обзиром да се он тада интензивно дружи са Шелингом о чему филозоф, са наглашеним поштовањем према песнику, сведочи у својим записима. Тјутчев се тада упознао и са Хајнеом и, шта више, према мишљењу неких историчара књижевности, у том периоду је имао приличног утицаја на немачког лиричара, нарочито у његовом односу према Русији.

Тјутчев је у Минхену живео по највећим стандардима европског живота. За њега никако не може да важи оно што је он говорио о већини својих сународника-западњака: њему идеја европске цивилизације није била страна, али он јој никада није робовао. Песников шурак, барон Пфефел, у својим записима указује на неке, по његовом мишљењу значајне утицаје, који су имали удела у формирању погледа на свет Фјодора Ивановича. Тако, осим већ споменутих, Пфефел говори о филозофима Жозефу де Местру, Хегелу, о Гетеу, тачније његовом „Фаусту“ – делу које ће Тјутчев преводити на руски језик, а онда, из само њему знаних разлога, већ завршен превод уништити. „Мене су у Европу призвали звуци Веберовог Чаробног стрелца“, волео је да каже сам Тјутчев, што је било сасвим у духу епохе: ова романтчарска опера је, од свог настанка 1821, неколико наредних година целу Немачку држала у одушевљењу. Романтизам у литератури, уопште у уметности тог времена, није могао мимоићи песника, али Пфефел посебно указује на утицај Хегела чија је мисао тада представљала парадигму не само за ствараоце у Немачкој. Исто тако, зна се да је филозоф Шелинг, по духу веома близак Тјутчеву, нашао у песнику – не само оданог ученика или следбеника – већ равноправног, изузетног саговорника, врло утемељеног и оригиналног погледа на свет.

Крајем двадесетих година Фјодор Иванович у више наврата по неколико месеци борави у Паризу, где усрдно прати предавања Кузена и Вилмена, а највише времена проводи у друштву Роје-Колара, некадашњег блиског Дантоновог друга, блиставог интелектуалца који је преживео револуцију, Конвент и друге крупне политичке потресе, перјанице либералне доктрине и гипког политичког реалисте, ерудите који ће на крају, када Тјутчев већ буде у Русији, свој животни пут завршити као активни католик и адвокат језуита. Највише њему захваљујући али и Франсои Вилмену, песник је до те мере овладао француским језиком да се њиме подједнако успешно служио како у разговору тако и у писању, не само писама, него и неких стихова.

Међутим, Тјутчев се није бавио само поезијом и филозофијом. Био је и дипломата – врло аутентичан, атипичан, скоро сасвим незаинтересован за дипломатску каријеру, не показујући ни најмању склоност ка компромису или уступцима у односу на политичку власт било своје, било државе у којој је радио. Она бриткост и подсмешљивост на рачун руске државне канцеларије по којима је био познат у старости, према телеграму којим се, за време одмора проведеног у Москви 1826. године осврнуо на обрачун власти са „декабристима“, очигледно је красила и младог Фјодора Ивановича: „У Русији је канцеларија истовремено и касарна. Све се врти око чина и кнута“; међутим,тај испољени либерализам уопште није одраз песниковог односа према револуцији, јер колико му је страно самодржавље, толико не прихвата ни улични метеж као облик политичке борбе.

Према писању И. С. Аксакова, интимни живот поете био је прилично садржајан, иако се зна за име само једне његове љубави из тог времена – шеснаестогодишње лепотице, грофице Амалије Максимилијановне Лерхенфелд (доцније, Круднер у првом, потом Адлерберг у другом браку), по свему, оне исте г-ђе Круднер која се и Пушкину веома допадала. У младости, Тјутчев јој пише стихове „Ја памтим оно доба златно...“, а 1870. године он, сед, болестан, шездесотогодишњој Амалији посвећује песму „Ја сретох вас“, чија два последња стиха („То није само успомена,/То проговара живот опет“), осим што сведоче о неуобичајеној виталности остарелог песника, указују и на значај ове прве љубави у његовом животу.

По повратку у Минхен са одмора проведеног у Москви почетком 1826. године, Тјутчев отпочиње нову животну фазу: заљубљује се у лепу, паметну удовицу Елеонору Петерсон (рођену, грофицу Ботмер), и жени се њоме. Песник је имао двадесет три а његова невеста, мајка троје деце из претходног брака, четири године више. У току наредне деценије породица ће се увећати за још три кћери – Ану, Дарју и Јекатерину. Фјодор Иванович ће у том периоду напредовати у служби, тако да ће, као државни саветник – камергер, бројну децу и супругу 1837. године повести на одмор у Русију. Међутим, остављајући породицу у Петрограду, пред повратак у Немачку, Тјутчев својим родитељима шаље писмо где, између осталог, пише: „Признајем, некад сам тако тужан због своје жене. Осим мене, нико на свету не зна како јој мора бити тешко на срцу...“ Ове речи као да најављују бурне догађаје у песниковом животу, од тада па до краја пуном судбинских, тешко, па ипак помирљивих преплета. Наиме, маја месеца следеће године, скупа са децом, Елеонора се мужу враћала парабродом „Николај I“, који је сагорео у изненадном, катастрофалном пожару. Како се на истој палуби налазио и тада млади Иван С. Тургењев, на основу његовог сведочења у дневничкој цртици „Пожар на мору“, И. С. Аксаков пише: „Без претеривања можемо рећи да је децу мајка родила по други пут... Очевици причају како је госпођа Тјутчев у тим драматичним тренуцима испољила висок степен одважности и прибраности, чак је међу последњима напустила брод који тоне. На жалост, што силан душевни стрес, што жестока прехлада за свагда и кобно нарушили су њено здравље, тако да је, средином септембра исте године, издахнула на рукама свог мужа“.

„Вероватно, у сваком људском животу постоји најстрашнија година...“, у октобру месецу Тјутчев пише Жуковском, спремајући се да му се придружи на пропутовању кроз Италију. У свом дневнику из тог времена Жуковски на неколико места говори о Тјутчеву са наклоношћу и поштовањем, али, не и на страници од 14/26. октобра 1838.године: „Он тугује за женом која је умрла мученичком смрћу, а истовремено говори о својој новој минхенској љубави“. Само кроз десет месеци ове речи Жуковског показаће се као истините, с обзиром да ће се Фјодор Иванович по други пут оженити; у лето 1839. године, он ће, без дозволе и објашњења, ни на тренутак се не колебајући, закључати врата амбасаде и отпутовати у Швајцарску. Тамо га је чекала заносна двадесетдеветогодишња удовица, г-ђа Дернберг, по рођењу баронеса Пфефел, и они ће исте јесени склопити брак. Ернестина Фјодоровна Дернберг и Тјутчев били су блиски познаници још за живота његове прве жене.

Због самовољног напуштања амбасаде уследио је отказ и то уз одузимање агремана и лишавање звања. Тјутчеви, све једно, живе у Минхену на истом нивоу као и раније, припадајући највишим друштвеним круговима. У лето 1843. године Фјодор Иванович организује путовање у Русију, тачније у Петербург, где његове утицајне везе успевају да га измире са државним врхом и самим императором Николајем I. У јесен 1844. године, након лета проведеног у иностранству код својих, Тјутчев, се заједно са женом сели у Петербург.К нез П. А. Вјаземски га у једном из својих писама назива „лавом сезоне“, алудирајући на песников ванредно велики успех у салонима. Марта месеца 1845. године Фјодор Иванович се враћа у Министарство иностраних послова. Тако је отпочео последњи,петербуршки период његовог живота.

Ернестина Фјодоровна Тјутчева, друга песникова супруга, на половину Францускиња, на половину Немица, потицала је из алзашке, прилично познате лозе барона Пфефел. Из писама које јој је слао, види се да је Тјутчев са њом не само размењивао мисли о породичним, егзистенцијалним проблемима, него је делио и своје политичке ставове. Ернестина је била морално постојана, строга жена, завидне памети и хладног темперамента. Ипак, у једном из каснијих писама, песник се кћери Ани жали на тежак карактер своје супруге, указујући на њену деликатност којом негативно делује на цело окружење.

Почетком 1840. године, још док су живели у Минхену, Тјутчеви су добили кћер Марију, а наредне године и сина Димитрија. Млађи син, Иван Фјодорович, родио се у Петербургу маја месеца 1846. године, а недуго потом песнику умире отац. Тјутчев се припремао за дефинитивно пресељење у Русију, након двадесет и више година живота у иностранству... Он, коме је кроз цео тај дуги период од свега била важнија судбина отаџбине, најзад јој се, ето, вратио...

Посао старијег цензора Специјалне канцеларије Министарства иностраних послова, Тјутчеву није одузимао много енергије и времена, тако да је са особитом пажњом пратио бурне политичке промене у Европи. Прво се, већ фебруара 1848. године, Француска разочарала у свог „буржоаског“ краља.За само два дана на неславан начин срушена је монархија Луја Филипа, што и није нарочито изненадило Фјодора Ивановича. Он је то предосећао, не скривајући презир према „узурпаторима“. У априлу је написао други део свог публицистичког огледа „Русија и Револуција“. Из његове биографије аутора И. С. Аксакова, сазнајемо да је у то време Тјутчев радио на књизи „Русија и Запад“, међутим, од ње су сачувани тек поједини фрагменти, јер, по свему судећи, никада није довршена. Само једна глава – „Папство и римско питање“ – на француском језику, као самостална публикација, објављена је у иностранству 1850. године, изазивајући примерену пажњу и у европским и у домаћим интелектуалним круговима. Међутим, нападајући Запад и бранећи Русију, Тјутчев није затварао очи пред ужасом и срамотом кроз које је педесетих година пролазила његова отаџбина. Тада је и настао афоризам – „У Русији нема ничег озбиљног,осим саме Русије.“

Све до почетка Кримског рата 1854. године и, након једанаест месеци жестоких окршаја, окупације Севастопоља од стране антируске коалиције (Француска, Енглеска, Италија и Турска), некако су и биле схватљиве илузије у односу на режим, унутрашњу и спољну политику земље. Чак је и Тјутчев, још увек верујући императору и његовој стратегији, директним обраћањем 1. марта 1850. године, своје наде испољио чувеном песмом Пророчанство:

Не живи залуд у народу,
Мада не наста у нашем роду – 
Тај древни глас, тај вишњи глас:
„Четврти век је на исходу – 
Проћиће он, грануће час!

 

И опет свети свод Софије,
Сред обновљене Византије
Има да крили Христов олтар.“
О, клекни преда њ као цар Русије,
Устани као свесловенски цар!

Стихом „четврти век је на исходу“, аутор подсећа да ће се 1853. године навршити четири столећа од пада Византије, а песма је одраз његових очекивања, која су, иначе, сасвим у духу панславистичких надања и тежњи за обновом Византијске империје. При том, то може остварити само Русија, што је, најзад, и циљ њене земаљске мисије... Међутим, са песником и словенофилским идејама није била сагласна званична Русија, а цар Николај I јавно је испољио своје неслагање са појавом ове песме, нарочито због њена два последња стиха. Његово величанство и његова влада не да нису размишљали о обнови Византијске, они су чак опстанак сопствене царевине довели у питање, својом политиком озбиљно угрожавајући и лични мир народа и сва фундаметална државна начела која су, до севапостољске трагедије, деловала неприкосновено. У време окупације Севастопоља, Тјутчев је о императору Николају I писао – „Да би се тако нешто догодило, била је неопходна чудовишна тупост тог злосрећног човека“ – а после цареве смрти (1855), испратио га је епитафом у форми епиграма: „Ни Богу, ни Русији ти служио ниси.“

У периоду ратних збивања око Крима и Севастопоља, Ернестина Фјодоровна Тјутчева боравила је у Минхену. Пишући јој о томе како је у свим црквама био прочитан манифест о рату, њен супруг каже: „Начин на који је до сад третирано Источно питање, код мене изазива гнушање“, а онда се осврће на антируску кампању у Европи: „Таква ујдурма је морала да се деси, то ми је јасно, али тешко њеном зачетнику.../...А што се тиче нас овде, на које се сва та лавина сручује, не преостаје нам ништа друго него да се, упркос нашој вери у Провиђење, спустимо на земљу и на њој сведемо рачуне, макар колико нас то коштало.../...Криза ће бити још ужаснија, много дужа него што сам претпостављао. Има да траје до краја овог века, али, из ње ће, ја то знам, Русија изаћи слављенички, иако ће изгубити пуно тога што јој је драгоцено.“ Песник је сматрао да се свет налази пред догађајима каквих није било у историји. Више у питањну није само Русија, већ нешто неизмерно велико: рађа се нови свет, међутим, да би тај нови свет тријумфовао, „он, пре свега, мора повратити изгубљену савест“, пише Тјутчев, објашњавајући да је то и у својим ранијим публицистичким текстовима истицао: „Ја сам увек указивао на огромну важност Источног питања, из уверења да оно мора, буде ли на ваљан начин покренуто, резултирати моралним превратом унутар земље...“

Али, на песникову жалост, изневерена су и његова и вишедеценијска очекивања веома бројног и по целом словенском простору распрострањеног словенофилског определења.

Упоредо са патриотским и мирским преокупацијама,у том периоду Тјутчев на личном плану доживљава нешто што ће итекако утицати на његову судбину, али и на судбину његове поезије. У својој зрелости он почиње да гори пламеном љубављу према Јелени Александровној Денисјевој. У песниковој биографији И. С. Аксаков о томе ништа не пише, мада је засигурно до у танчине знао историју ове четрнаестогодишње везе, с обзиром да је не само био зет Фјодора Ивановича, него је у својој кући подизао његовог и Јелениног ванбрачног сина, после њене преране смрти 1864. године.

Јелена Александровна Денисјевна била је једина Рускиња од свих жена које су волеле Тјутчева. Али, њену љубав све време су оптерећивали огорчење и разочараност – не у песника кога је она, према његовим стиховима, љубила „искрено и пламено“ – већ у сами живот који јој се претворио у суровог и циничног сведока „незаконите“ љубави. И сам Фјодор Иванович осећао се недостојним тих узвишених откуцаја девојачког срца... А, вероватно, чести су били и укори драге, на рачун таквих осећања према њој, сумњивих због његовог двоструког живота. Сведочи о томе неколико песама, у којима Тјутчев безрезервно даје за право Јелени, али то никако није нарушило његове породичне односе. У рукописном одељењу „Лењинове библиотеке“ чувају се песникова писма упућена законитој супрузи Ернестини Фјодоровној, из којих се види да је он,некако, у свом срцу налазио места за обе жене.

Осврћући се на на овај део живота Фјодора Ивановича, тачније, на рефлексију догађаја у његовим стиховима из тог периода, књижевни критичар и публициста Николај Александрович Доброљубов наглашава: „Из обимног списка имена драгих срцу поете, позната су нам четири, од којих је само једно – руско! Али, за Тјутчева, то једино руско име постало је судбинско. За њега је везано све најзначајније у песниковој љубавној лирици. „Свакако, овде се мисли на стихове из „циклуса Денисјевој“, како те песме, ради једноставније идентификације, означава, прво Доброљубов, а онда и остали који су писали о овој поезији. Тај циклус у новије време све чешће називају, условно речено, романом по обиму, по вишеслојности, по дубини психологизма... Роман, трагедија, драма (некада ти стихови прелазе у сценичне фрагменте, односно у драмске дијалоге), сваки од ових епитета примерен је као њихова књижевна одредница.

...Не веруј оном који пева,
Не називај га, дево, својим,
Боље – ко ватре пуне гнева – 
Љубави такве да се бојиш...

Исцрпљена, разочарана и сломљена понижењем кроз које је пролазила љубећи „незаконито“, Јелена Денисјева умире од туберколозе, а њена смрт представља почетак краја животних радости Фјодора Ивановича. Та последња, печална деценија његовог живота, осим тематски у стваралаштву, и фактички је протицала под знаком смрти: песник је прво остао без брата Николаја, а одмах потом и без двоје деце – старијег сина Димитрија и млађе кћери Марије Фјодоровне... То су били последњи животни удари које је Тјутчев поднео на ногама, али, 4. децембра 1872. године, у постељу га је оборио први мождани удар. Парализован, проживео је још шест месеци, успевајући да и у таквом стању издиктира по који стих неком од укућана. Неколико његових предсмртних писама, напросто су запањујуће оштроумна и разборита. У лето, 11. јула 1873. године, песнику се нагло погоршало стање. Сви присутни су, пише Аксаков, помислили да је умро или да умире, али иако непокретан, Тјутчев је ипак био при свести и, једва дишући, прошаптао: „Какве су последње политичке новости?“ И то је последње што је за свог живота изговорио велики песник Фјодор Иванович Тјутчев. Рано изјутра 15. јула 1873. године, „његово лице је озарио врх последње мисли... Кроз пола сата блесак се угасио“.

А кроз три дана, на Новодевичјем гробљу у Петрограду, сахрањен је величанствени старац-дечак.

Зоран Костић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.