Rusija Danas

РУСКИ ДОБРОВОЉЦИ У СРПСКОЈ АВИЈАТИЦИ

<<< Садржај

Заједничко порекло и религија, блискост језика и урођене симпатије ка географски удаљеном али духовно блиском народу наводили су кроз историју бројне руске поданике на дуг, опасан и неизвестан пут, да своја ратничка знања и животе несебично понуде својој српској сабраћи. Неки од њих, попут Николаја Рајевског, ушли су у легенду, па ипак, дела и жртве велике већине су, на жалост, данас готово непознати. То је случај и са малом групом руских ваздухопловаца која се током Великог рата нашла у Српској авијатици.

Револуционарна превирања у Русији 1917. судбоносно су се одразила на хиљаде припадника царске војске који су се затекли на Западном и Солунском фронту. До краја 1917. већина њих вратила се у домовину, али један део, неспреман да прихвати Брест-Литовски споразум и љагу њиме бачену на руску војничку част, добровољно се пријавио за службу у савезничким армијама, међу којима и у српску. Руски добровољци у Српској војсци на Солунском фронту добили су посебан правни статус: полагали су заклетву српском краљу, али је експлицитно наглашено да се тиме не дира у раније дату заклетву руском цару те су задржавали статус припадника Руске царске војске и право на ношење руских униформи.

Међу бројним руским добровољцима било је и пилота и ваздухопловних извиђача. Први међу њима, поручници Павле Јанковски и Константин Русијан су преведени из II пешачке дивизије руске војске на Солунском фронту у Српску авијатику 5. августа 1917. и распоређени у ескадрилу Ф.524. Убрзо су прешли у ескадрилу Н.523 где се Јанковски истакао у даљним извиђањима, а на борбеном лету 11. октобра 1917. био је и рањен. Обојица су остали на служби у овој јединици до краја рата.

Нова група руских авијатичара стигла је из Француске, где је завршила летачку обуку, на Солунски фронт почетком 1918. У њој су били пилоти поручници Сергеј Урвачев, Ерик Бергбом (по националности Финац) и Димитриј Оношко, потпоручник Исидор Какиашвили (по националности Грузин), и извиђач поручник Александар Уљски. Недуго за њима на Солунски фронт дошли су и пилоти поручник Јосиф Богдановић и потпоручници Владимир Стеценко и Михаило Деркачев, као и извиђачи капетани Гљаб Сахаров и Николај Мљадов, поручник Михаило Кудинов и потпоручник Шчербаков. Сви они одмах су се укључили у рад ескадрила Српске авијатике, а са српским и француским колегама успоставили су изузетно срдачне односе.

Лето 1918. на Солунском фронту је протекло у знаку последњих припрема за коначну савезничку офанзиву. Јединице Српске авијатике интензивирале су своје задатке, од тренаже преко извиђања током којих су детаљно снимане фортификације и распоред непријатељских трупа, до ловачких патрола у циљу гоњења непријатељских апарата.

Прва жртва међу руским добровољцима пала је 26. јула. Приликом пробног лета над аердоромом Вертекоп, главном базом Српске авијатике, на висини од 150 метара аероплан Доран АР 1 потпоручника Исидора Димитријевича Какиашвилија и механичара резервног поднаредника Божидара Божића из 1. српске ескадриле пао је у ковит, ударио у земљу и изгорео; оба авијатичара су погинула. У истој јединици догодила су се убрзо још два слична инцидента, али срећом без теђих последица. Док су снимали бугарске траншеје на Соколу и Добром Пољу 16. августа, мотор на Дорану АР 1 поручника Сергеја Урвачева и потпоручника Јована Пламенца је отказао те су били принуђени да слете у Суботско. Следећег јутра Урвачев је са руским добровољцем, механичаром Чиченком, покушао да пребаци, у међувремену поправљени Доран на Вертекоп, али је мотор опет стао. Ново принудно слетање завршило се краксом у којој су поломљени стајни трап и оштећене доње површине аероплана. Сличне потешкоће имали су поподне 6. септембра поручник Ерик Аксељевич Бергбом и потпоручник Милош Живановић када се током задатка коректуре артиљеријске ватре у долини Пороје запалио њихов Доран АР 2. Упутили су се ка Суботском, где им се апарат на слетању срушио, при чему су обојица лакше повређени.

После целодневне артиљеријске припреме, у зору 15. септембра 1918. отпочела је велика савезничка офанзива на македонском ратишту. Две српске армије, носиоци напада на централном делу фронта, су до краја дана направиле брешу у бугарској одбрани и створиле услове за продор у дубину непријатељске територије. На другим секторима ситуација није била тако повољна: француска источна војска напредовала је много спорије а покушај Британаца да се пробију код Дојрана 18. септембра завршио се фијаском. Без обзир на то, српска Врховна команда је наставила са гоњењем непријатеља свом силином. Заузимањем Кавадара 20. септембра раздвојене су немачка 11. армија од бугарске 1. и 2. армије, што је непријатеља присилило на повлачење и са линија које је до тада успешно држао.

Током пробоја фронта француски, српски и руски ваздухопловци извршили су велики број задатака, 90 у првом дану офанзиве, али је након 24. септембра дошло је до наглог пада активности Српске авијатике. Као што је на неким деловима фронта српска пешадија напредовала брже од појединих савезничких коњичких јединица, тако је и авијатика избачена из борбе будући да њени аероплани нису имали довољан долет да са постојећих аеродрома у северној Грчкој испрате свакодневно померање линије фронта. Током једног од ретких успешних летова 26. септембра, приликом напада на бугарске трупе на путу Велес – Свети Никола рањен је у десну руку пушчаном ватром поручник Михаило Кудинов. О томе није ни обавестио пилота наредника Јосифа Антуновића, већ је наставио са задатком као да се ништа није десило.

13. октобра погинуо је још један руски добровољац: приликом полетања из Градског отказао је мотор на авиону Спад VII поручника Јосифа Богдановића, родом из Сибира, на служби у ескадрили Спа.523. Како је у продужетку летелишта била железничка ложионица, Богдановић је скренуо у страну како би избегао вагоне и локомотиву испред себе, апарат је изгубио брзину и пао, одневши га у смрт.

25. октобра 1918. Врховна команда је одобрила да сви руски добровољци под њеном заставом буду примљени у Српску војску. Kако се ближио крај рата, а пошто је било крајње неизвесно да ли ће ти људи икада моћи да се врате у домовину и да ли то уопште желе, на овај начин омогућено им је да остану у Србији са регулисаним статусом. Упркос томе, у Српској авијатици није остао ни један. Већ марта 1919. на властити захтев почели су да се враћају у отаџбину, углавном да би се придружили Белој Гарди ђенерала Антона Ивановича Деникиња у текућем грађанском рату против бољшевика. Након слома „белих“ од целе групе у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца су се вратили само Сергеј Урвачев и Михаило Кудинов.

Борис Циглић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.