СИМБОЛИКА ДАНА ПОБЕДЕ

<<< Садржај

Ослобађање Србије и Београда од немачких окупатора било би, у војно-стратешком погледу, неоствариво искључиво снагама НОВЈ. Једноставно, снаге Вермахта у Србији и Југославији (укључујући и усташке снаге и колаборационисте) биле су не само бројније, већ и технички неупоредиво опремљеније од снага НОВЈ. У том погледу војно-техничка супериорност Црвене армије била је пресудна. Да не говоримо о искуству бораца Црвене армије у градским борбама, опсади и ослобађању градова, од Стаљинграда, Орела и Белгорода, преко Харкова, Кијева и Севастопоља до Београда, и потом до Будимпеште, Прага и Берлина...

Са др Мирославом Јовановићем, професором на катедри за историју Филозофског факултета у Београду разговарали смо поводом Дана победе о симболици овог – за Русију и Србију значајног датума. А та симболика, како се испоставља, има своју историјску и политичку диманзију

* Министар спољних послова Вук Јеремић нагласио је уочи посете руског председника Дмитрија Медведева да пријатељство Русије и Србије траје вековима, и да је посета руског председника историјска, поготово јер се поклапа са обележавањем 65 година ослобођења Београд – датума који симболизује јединство два наша народа у победничкој борби против фашизма. Како се приближава 9. мај, Дан победе, шта нам можете рећи о историјском контексту садејства две армије који је свему томе претходио?

- Када се данас говори о историјским догађајима какав је представљало Ослобођење Београда 20. октобра 1944. године, неопходно је имати у виду да постоје најмање две димензије могућих савремених тумачења. Прва је везана за сагледавање и чињеничну реконструкцију онога што се догодило тих октобарских дана 1944. године. Друга димензија је много комплекснија, али данас и много контроверзнија, и везана је за потоња тумачења ових догађаја. Она је утолико сложенија што је сам догађај (у политичким реалностима протеклих 65 година) био уздигнут на ниво политичког симбола, неретко исказаног у потпуним, чак контрадикторним крајностима.

Да поједноставим и покушам сликовито да објасним. Када је реч о историографској реконструкцији самог догађаја, односно онога што се догодило тих октобарских дана пре 65 година, она је прилично недвосмислена. Током августа и септембра 1944. године јединице Другог и Трећег украјинског фронта Црвене армије су (развијајући успешно наступање на јужном сектору Источног фронта, започето након великог тријумфа под Стаљинградом у јануару 1943. године) избиле на предратне границе Краљевине Југославије. Даљи ток војно-стратешких офанзивних операције јужног крила Црвене армије био је усмерен против немачке групе армија Е, стационираних у Југославији и Грчкој. Основни циљ тих операција била је припрема наредне важне стратешке операције – продора у Мађарску и заузећа Будимпеште, са циљем даљег потискивања Вермахта и формирања коначних претпоставки за форсирано наступање, и са јужног крила, на Немачку и Берлин и потпуни војни пораз и капитулацију Трећег рајха. Што је представљало најважнији ратни циљ како СССР, тако и западних савезника САД и Велике Британије. Те офанзивне операције на територији Југославије, јединице Другог и Трећег украјинског фронта реализовале су уз садејство јединица НОВЈ и Бугарске армије. Заједничком акцијом ослобођен је источни део земље, 20. октобра 1944. године ослобођена је престоница, Београд, немачке јединице потиснуте ка Мађарској и Хрватској и пресечена комуникација са трупама Вермахта у Грчкој. Јединице Црвене армије су, након још једне велике битке, Батинске битке, која је у војно-стратешком погледу омогућила даље напредовање ка Мађарској, напустиле територију Југославије.

Ослобађање Србије и Београда од немачких окупатора било би, у војно-стратешком погледу, неоствариво искључиво снагама НОВЈ. Једноставно, снаге Вермахта у Србији и Југославији (укључујући и усташке снаге и колаборационисте) биле су не само бројније, већ и технички неупоредиво опремљеније од снага НОВЈ (више од 2.000 артиљеријских оруђа, 125 тенкова и оклопних возила, 350 авиона, 70 бродова). У том погледу војно-техничка супериорност Црвене армије била је пресудна (више од 3.500 артиљеријских оруђа, 520 тенкова и „каћуша“, 1.400 авиона, 80 бродова). Да не говоримо о искуству бораца Црвене армије у градским борбама, опсади и ослобађању градова, од Стаљинграда, Орела и Белгорода, преко Харкова, Кијева и Севастопоља до Београда, и потом до Будимпеште, Прага и Берлина... Уосталом, савременици, попут Милована Ђиласа (за кога се тешко може рећи да је био „проруски“ настројен у својим послератним опсервацијама о рату, Стљину и Црвеној армији), недвосмислено су истицали да без совјетског ангажовања Београд не би могао бити ослобођен у октобру 1944. године.

Но, када је реч о другој димензији ових догађаја – питању њиховог потоњег тумачења, јасно је уочљиво да их је снажно обележио процес идеолошке реисторизације. Наиме, сам догађај Ослобођења Београда је још током последњих месеци рата, и одмах након њега, почео да се користи као снажан политички симбол. И управо као такав – као политички симбол – доживео је, од 1944 до данас, свеобухватну, неретко и драстичну и контрадикторну трансформацију.

Најпре је, одмах после рата слављен као заједнички симбол борбе Црвене армије и НОВЈ. Чак су и борци (наши и руски) који су погинули приликом ослобођења града, сахрањивани у заједничке гробнице, од којих је једна била на Теразијама, испред споменика Кнезу Михајлу. Потом је 1948. године дошло до резолуције ИБ, раскида КПЈ и КПСС, Тита и Стаљина, и однос према самом догађају – у равни политичког и идеолошког симбола – доживео је прве трансформације. Истина, 20. октобар је и даље прослављан као празник града Београда и као важан симболички датум нове Југославије, али су споменици совјетским борцима уклоњени из центра града, а остали мање или више препуштени забораву, док је у колективном памћењу дошло до потискивања и минимизовања значаја и улоге који је Црвена армија имала приликом ослобођења Београда и Србије. Почело је да се инсистира на доминантној улози НОВЈ приликом ослобођења, на генијалној војној стратегији „маршала Тита“ и партизанских јединица, на томе да је Стаљин тражио од Броза „дозволу“ да јединице Црвене армије пређу преко територије Југославије (иначе беневолентном дипломатском маневру Стаљина и СССР усмереног пре свега ка западним савезницима), при чему се „заборављало“ да су се совјетске јединице у том тренутку већ налазиле на територији Југославије и водиле борбе против Немаца, у нашој науци се инсистирало на Ослобођењу Београда, а у совјетској на Београдској операцији...

Најзад, дошло је до радикланих политичких промена 1991. године, пада комунизма и распада СССР и СФРЈ. У новим околностима дошло је до свеобухватне промене и генералне ревизије односа према прошлости. Наиме, и Србија спада у оне источноевропске државе које су, након распада комунистичког режима, извршиле дубоку ревизију односа према традицијама Другог светског рата. Дискурс „слављења“ историје померен је са комунистичког на грађански покрет отпора (Равногорски покрет / четници), који је поражен у Грађанском рату вођеном у оквирима Другог светског рата. Извршена је инверзија „хероја“ и „издајника“ и сва делатност комуниста, комунистичког покрета отпора и у том контексту сва делатност јединица Црвене армије – пребачена је у негативни дискурс. Дотадашњи „негативци“, „издајници“, „слуге окупатора“..., рехабилитовани су временом на овај или онај начин. Читав низ улица у Београду и другим местима по Србији, које су носиле имена совјетских генерала који су руководили операцијама – Жданова, Толбухина... – добио је нова/стара имена, а совјетски заповедници су потиснути из сећања. А сам 20. октобар – осим што је укинут као празник Београда – од доброг дела јавности, па и великог броја стручњака, проглашен је за дан окупације... Но, да се парадокс и контрадикторности у односу према 20. октобру, као симболу, не завршавају на постхладноратовској ревизији прошлости, показали су догађаји из 2008. и 2009. године. Најпре је 2008. године, председник Тадић посетом Гробљу ослободилаца Београда 20. октобра, након више од десет година, самом датуму поново дао карактер званичног државног симбола (истина, у јавности је остало недоречено да ли је до нагле промене дошло самоиницијативно, промишљањем историјског наслеђа, или под утицајем зближавања са Русијом, везаног за подршку око Косова и касније потписивања нафтногасног аранжмана са Гаспромом). А потом је, 2009. Године, прва званична посета председника Дмитрија Медведева уприличена, на предлог председника Тадића, управо 20. октобра.

Зато када се данас говори о 20. октобру, као догађају (Ослобођење Београда), или пак комплексу догађаја (Београдска операција) – мора се имати у виду неколико важних чињеница које сведоче о његовој комплексности. Прво, мора се имати у виду сам историјски догађај и његово место у контексту догађаја везаних за крај Другог светског рата и пораз нацистичке Немачке. Друго, никако не би требало губити из вида чињеницу да и само тумачење догађаја има своју историју и да је веома често, може се рећи и пречесто, било јасно обележено идеолошким и политичким захтевима тренутка. Најзад, догађаји из октобра 1944. године представљају и елементе сећања на део заједничке прошлости у најмање две средине, српској и руској. И стога је неопходно трудити се да данас изградимо уравнотежен и рационалан однос према садржајима прошлости.

* Симболике има и у избору 20. октобра за дан када је руски председник први пут дошао у Србију.

- Ту сте потпуно у праву. Употреба симболике у политици и дипломатији није ретка појава. Но у овом случају реч је о изузетно наглашеној симболици. Поготово имајући у виду до које је мере сам 20. октобар комплексан као политички симбол, о чему сам говорио. А до које је мере реч о сложеној, па и конрадикторној симболици, када је реч о српској средини, показује и чињеница да је чак и прва информација о томе да је управо председник Тадић, приликом телефонског разговора са председником Медведевим, изразио иницијативу „да заједно обележе 65 година ослобођења Београда“ – стигла не, као што би се могло очекивати, са српске стране која је позив упутила, већ са руске стране (српска страна је информацију објавила са даном закашњења у односу на руску страну). Но, када се говори о 20. октобру у контексту контрадикторности везаних за обележавање и слављење прошлости у српском друштву, њу још боље осветљава једна друга чињеница. Довољно је сетити се да се обележавање 65. годишњице ослобођења Београда 20. октобра 2009, и прва званична посета председника Медведева Србији, готово поклапило са крешчендом рада Државне комисије која се бави проналажењем посмртних остатака генерала Драгољуба Михаиловића, предводника четничке, равногорске традиције Другог светског рата (и у коју улази низ високих државних функционера и функционера владајуће ДС). Тако да се посета председника Медведева заправо одиграла на фону свакодневног засипања српског медијског простора, током лета и јесени 2009, вестима и насловима у готово свим медијима, о злочинима комунистичких власти током 1944-1945. године, о стрељању генерала Михаиловића, потрагама за сведоцима који би открили где је сахрањен...

Ситуација у најмању руку крајње контрадикторна и сложена. Посматрано из тог угла – чини се да је читав догађај симболички био прилично некохерентно осмишљен.

* Иако прилично у противречностима непојмљивим човеку Запад, Русија која је расчистила са својом комунистичком прослошћу, са великим уважавањем прославља Дан победе у Другом светском рату. Како Ви то објашњавате?

Ако се анализира понашање савремене руске политике и дипломатије лако се може уочити да је реторичко наглашавање значаја Другог светског рата и Победе СССР у рату против фашизма, посебно наглашено и уочљиво у комуникацији са државама трансатлантских интеграција, тј. са САД и европским државама, посебно оним чланицама ЕУ које су стекле самосталност распадом СССР, односно улазиле у Источни, комунистички блок (1945-1991). Насупрот томе, инсистирање на симболичком значају Другог светског рата упадљиво изостаје када је реч о контактима руских званичника са лидерима азијских и афричких држава.

Са друге стране, анализа политичке реторике западних држава и посебно чланица ЕУ, показује да и оне такође великој мери инсистирају на симболици Другог светског рата и улози СССР-а. Истина на потпуно супротан начин. А тај начин, можда најјасније и најсликовитије, показује Декларација ОЕБС-а, донета на заседању у Виљнусу, у Литванији, у јулу 2009. године – којом се потпуно изједначавају и осуђују два „главна тоталитарна режима“ двадесетог века, нацизам и стаљинизам. (Што је, наравно у руској јавности, одмах схваћено као пребацивање кривице за избијање Другог светског рата на СССР).

Реч је евидентно о два веома удаљена, и несумњиво непомирљива, пола, настала као директан резултат процеса постхладноратовске ревизије односа према историји.

Наиме, још од средине осамдесетих, а нарочито изражено од почетка деведесетих година 20. века, од пораза СССР/Русије у Хладном рату, међу идеолошки оријентисаним стручњацима, политичарима и у јавности читавог низа европских земаља – у западној Европи, и нарочито у бившим чланицама Варшавског пакта и новонасталим државама након распада СССР, у Прибалтику, Украјини... – почели су да се јављају захтеви за ревизијом историје СССР и Русије, и изједначавањем два најзначајнија тоталитарна режима 20. века нацизма и стаљинизма. На том таласу настао је читав низ књига (Е. Нолте, А. Булок, Виктор Суворов, Црна књига комунизма...). У основи они су били засновани на ставовима западних интелектуалаца о тоталитарном карактеру историје СССР и руске историје у целини, обликованих и формулисаних у раној фази Хладног рата (попут Х. Арент, Р. Пајпса, С. Малије, Р. Такера ...). А делом су се наслањали и на традиције (екстремно) десничарске мисли, која је кривицу за избијање Другог светског рата пребацивала са нацистичке Немачке, на Стаљина и СССР. Истовремено, та врста ревизије историје је, у новим идеолошким и политичким реалијама времена краја Хладног рата, пораза и распада СССР, требало да минимизује значај СССР (новог губитника) за победу савезника у Другом светском рату, а самим тим и значаја Другог светског рата у целини. Делом и да би се релативизовао пораз, осуда и одијум према Немачкој (једној од несумњивих добитника Хладног рата), али и да би се релативизовао и значај биполарног система међународних односа, насталог након рата и оличеног у ОУН.

Тенденција ревизије историје и садржаја Другог светског рата била је поготово изражена у земљама Источне Европе, где су, поједностављено речено, дојучерашњи „издајници“ преко ноћи у јавности прихватани као „хероји“ борбе за самосталност, против окупације, против „тоталитарног стаљинистичког зла“, док су бивши „хероји“ преобраћени у „окупаторе“, „издајнике“, „продужену руку Москве“, „злочинце“... При том се није правила посебна разлика, нити се размишљало о нијансама када су „херојима“ и „издајницима“ мењана места у историјском памћењу и јавном дискурсу. Тако су у највећем броју случајева за нове „хероје“, „борце против окупатора“, проглашаване личности које су биле симпатизери, или директно биле у служби, другог тоталитарног система, до тада прокаженог – нацизма. У политичкој равни, талас ревизионизма у великој мери је требало да послужи (и искоришћен је) за стварање основа политичког и друштвеног самоидентификовања новоформираних источноевропских држава и оних које су претходно припадале соцлагеру (1945-1991). Раније доминантна теза о „ослобођењу Источне Европе од стране Црвене армије и СССР“, замењена је тезом о „окупацији Источне Европе“... Потом је политичка и идеолошка (зло)употреба симболике Другог светског рата подигнута на „виши“ ниво, када је већина бивших чланица Варшавског пакта и бивших совјетских република (из европског дела СССР), ушла у ЕУ. Оне су повеле координирану акцију да се донесе политичка декларација, наднационалног нивоа, којом би стаљинизам био декларативно осуђен. Појединачно, већина парламената или влада ових земаља већ је била донела такве декларације, којима су оптужене комунистичке власти, рехабилитовани сарадници нациста током Другог рата, чланови аникомунистичких и нацистичких војних формација током рата били не само рехабилитовани, већ и добили државне пензије.

Тако је читав комплекс питања везаних за Други светски рат био претворен у низ поједностављених политичких симбола, погодних за политичку манипулацију и медијску злоупотребу.

* „Читање“ сопствене прошлости битно одређује сваку државу. Последњих година у спољној политици званичне Москве све је присутнија реторика Победе у Великом отаџбинском рату и Ослобођење Европе од фашизма? Колико се однос према прошлости у Русији променио доласком Владимира Путина на власт? И какав је за Русију данас значај 9. маја?

- Када се посматра Русија у периоду од краја Хладног рата, мора се нагласити да постоје две јасно разграничене етапе генералног односа према прошлости. Русија је, у време председника Бориса Јељцина (1991-2000), према процесу ревизије прошлости и, у оквиру ње, према политичкој осуди стаљинизма имала прилично амбивалентан однос. Стаљинизам, као тоталитарни режим (од кога је, уосталом, највише страдало управо становништво Русије) – оштро је осуђен. И стручно, али и у јавности осветљен је читав низ суштински важних питања која су карактерисала тоталитарну суштину стаљинистичког режима. Основни темељи за самоидентификацију „нове Русије“, у време Јељцина, тражени су (и налажени) пре свега у монархистичкој прошлости, пре 1917. године. То се пре свега огледало кроз нове државне симболе, систем празника и промену положаја РПЦ у друштву. Ипак, део наслеђа СССР није могао (нити је ико то желео) бити потиснут. Стога су у Русији у време Јељцина технолошка достигнућа (освајање космоса), културни и уметнички допринос, па и жртве које је СССР поднео и допринос који је дао победи над нацизмом током Другог светског рата, доследно истицане.

Но, са променом власти у Русији 2000. године и доласком на место председника Владимира Путина, читав однос према историји и политичкој симболици прошлости почео се постепено мењати. Схватило се да је немогуће избрисати 80 година властите историје и наћи довољно антипода „херојима“ претходног времена, који би послужили за нову самоидентификацију руског друштва. (У том процесу велику улогу је имала и изражена друштвена и економска криза либералног модела који је развијан током „Јељцинове ере“, која је претила даљом дезинтеграцијом земље, као и крајње пасивна и у многим елементима контрадикторна спољнополитичка оријентација Јељцинове администрације).

Промена се, на симболичком нивоу, огледала и кроз промену неких државних симбола (повратак химне Александрова), али много више кроз поновно друштвено и политичко обележавање неких од традиција совјетског времена. И управо ту је изузетно важно место заузела политичка симболика Победе у Великом отаџбинском рату и Ослобођења Европе од фашизма, и доприноса СССР победи над фашизмом.

То је постало више него очигледно приликом грандиозне прославе 60 година од краја Другог светског рата, која је одржана у Москви 9. маја 2005. године уз присуство готово свих светских лидера и водећих државника, предвођених америчким председником Џорџом Бушом и француским Жаком Шираком. Након те прославе, Русија је уочљиво појачавала реторику историјске симболике везане за Други светски рат у својим дипломатским и политичким наступима. Поготово је то било уочљиво на фону све израженијих активности које су водиле ка одбацивању, негирању и осуди совјетског ангажмана у источној Европи (1944/45 - 1991), које су имале за циљ доношење политичке декларације о осуди стаљинизма и биле праћене појединачним активностима (доношењем одговарајућих декларација или законских решења у парламентима појединих земаља, уклањањем споменичких обележја из другог светског рата, посебно у прибалтичким државама...). У том контексту обележавање традиција Другог светског рата добило је снажан симболички карактер у политичком говору и активности како саме Русије, тако и низа бивших источноевропских држава и последично ЕУ.

* Свечаност у Москви поводом обележавања 60 година победе над фашизмом, била је грандиозна. Знате ли шта је најављно за 65. годишњицу?

- Имајући све наведено у виду, можемо са сигурношћу тврдити да ће у Москви 9. маја 2010. године бити организована грандиозна прослава 65. годишњице краја Другог светског рата. И да ће она имати изражену историјску и политичку симболику. Једино што се можемо надати да Србија неће поновити грешку из 2005. године, када је српска држава (тада СЦГ), услед унутрашњих проблема и немогућности да се одреди према обележавању традиција у које су на овај или онај начин били укључени комунисти, или су имале комунистичку симболику (чак и без обзира на њихов универзални значај), а то је готово 50 година савремене српске историје, немарношћу направила озбиљан дипломатски гаф, када на великој прослави у Москви није било једино представника Србије.

Драгана Марковић

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.