КАЗАЊ - ТРЕЋА ПРЕСТОНИЦА РУСИЈЕ

<<< Садржај

200_Kazan

РЕПУБЛИКА ТАТАРСТАН И КАЗАЊ ПРЕДСТАВЉАЈУ ЈЕДАН ОД ЕКОНОМСКИХ, НАУЧНИХ И КУЛТУРНИХ ЦЕНТАРА РУСИЈЕ. БОГАТА ПРОШЛОСТ ГРАДА ВЕЗАНА ЈЕ ЗА ДРЕВНУ ЦИВИЛИЗАЦИЈУ КАЗАЊСКИХ ТАТАРА И ЊИХОВИХ ДИРЕКТНИХ ПРЕДАКА - ВОЛШКИХ БУГАРА. ГРАД КОЈИ СЕ НАЛАЗИ НА ГРАНИЦИ ЕВРОПЕ И АЗИЈЕ БИО ЈЕ И ЈЕСТЕ ВЕЗИВНА КАРИКА ЗАПАДА И ИСТОКА И ЧУВА ТРАДИЦИЈЕ ДВЕ ВЕЛИКЕ КУЛТУРЕ. КАЗАЊ, СА ИМПРЕСИВНИМ КРЕМЉОМ, ЏАМИЈАМА, ЦРКВАМА И БОГАТИМ МУЗЕЈИМА, ПРЕДСТАВЉА ЈЕДИНСТВЕНУ ЗНАМЕНИТОСТ ТУРИСТИЧКИХ МАРШРУТА ПО ВОЛГИ И УЛАЗИ У СПИСАК ГРАДОВА СВЕТСКЕ БАШТИНЕ, ИМА ДИПЛОМУ И МЕДАЉУ УНЕСКА. ТО ЈЕ ГРАД СПОРТА, ПОЗОРИШТА, МУЗЕЈА, ГРАД МУЗИКЕ, МЕЂУНАРОДНИХ ФЕСТИВАЛА, БОГАТИХ БИБЛИОТЕКА, НАЈНОВИЈИХ ТЕХНОЛОГИЈА, ПОСЛОВНИХ ПАРТНЕРСКИХ ОДНОСА И БОГАТОГ НАУЧНОГ ПОТЕНЦИЈАЛА.

Историјски и географски фактори условили су положај Татарстана на споју две крупне цивилизације: источњачке и западњачке, што умногоме објашњава разноликост његовог културног богатства. Ослањајући се на писмене и археолошке изворе, историчари сматрају да је право име савремених Татара – Бугари. Бугари су народ који се преселио из међуречја Волге и Дона и основао прву феудалну државу – Волшка Бугарија, крајем 9. и почетком 10. века, која је дуго времена била једина развијена држава на крајњем истоку Европе. Волшка Бугарија имала је, за то време, врло развијену економију, укључујући и трговину, земљорадњу и обраду метала. Бугари су први у Европи почели да лију гвожђе и праве челик. Још у 9. веку подизали су камене и дрвене дворце, џамије, школе са централним грејањем и водоводом. Велика Волшка Бугарија је, захваљујући воденим путевима, имала добре трговинске односе са Русијом, Скандинавијом, Прибалтичким земљама, Византијом, а, такође, са Кином, Хорезмом, Индијом, Далмацијом и Персијом. Највећи градови – Булгар и Биљар – по површини и броју становника надмашивали су Лондон, Париз, Кијев, Новгород и Владимир тога времена, а Биљар је по развијености био испред већине средњовековних престоница. Град Булгар, који се налазио 140 километара јужно од Казања, данас је историјски споменик и музеј, где се до данас врше археолошка ископавања. Године 922. у Бугарију стиже посланство из Багдада и скуп свих бугарских племена за државну религију прихвата ислам сунитског правца. Данас га исповеда велики део Татара и Башкираца.

БИТКЕ ЗА ТЕРИТОРИЈУ

У то време између Русије и Волшке Бугарије водиле су се сталне битке за територију, али су често склапани мировни уговори и договори о сарадњи у трговини. Са истока Бугари су морали да се бране од напада Монгола, а 1236. године Монголи су продрли у Волшку Бугарију, освојили је и уништили. Бугарија је примила на себе први ударац монголско- татарских освајача и изгубила од неразвијених, али многобројнијих ратоборних варвара. Градови Волшке Бугарије који су цветали били су разорени, а земља припојена Златној хорди. После распада Златне хорде и пресељења у Казањ мале хорде Махмутека од око 4.000 људи, започиње нова етапа у животу Волшке Бугарије, под условним називом у савременој историји – Казањски канат. Па ипак, за локално становништво и за суседне народе тога времена та држава је и даље била Бугарски канат или Бугарско царство, а становници земље – Бугари. Данас су потомци Волшких Бугара и носиоци бугарског језика и културе казањски Татари и Чуваши. У руским летописима се крајем 14. века бивше бугарске земље већ зову татарске, дакле и народ који живи на територији освојене Волшке Бугарије почео је да се зове Татари. Један од принципа исламске религиозне политике Казањског каната била је верска толеранција условљена вишеконфесионалним обележјем трговинско- занатлијског становништва, а и традицијама Волшке Бугарије. У 15. веку и у првој половини 16. века Казањски канат и Московска Русија стално су ратовали. Иван IV (Грозни) предузео је серију ратних похода, од којих прва два нису крунисана успехом. Тек 1552. године московски цар је по трећи пут опколио престоницу каната. После рушења (дизања у ваздух) градских зидина барутом стављеним у тајно направљеним подземним рововима, Казањ је освојен на јуриш, већи део становништва побијен, а сам град је изгорео. Казањски канат је престао да постоји и већи део Средњег Поволжја припојен је Русији. У опустели град (Татарима је било забрањено да се насељавају ближе од 30 километара од града) уселило се седам хиљада Руса. Године 1556. започела је изградња новог, белокаменог кремља на месту Казанске тврђаве. За ту градњу цар је позвао псковске неимаре Постника Јаковљева и Ивана Ширјаја (градитеље цркве Василија Блаженог у Москви) и тврђава је била знатно проширена. У кремљу је саграђено неколико православних цркава, најпознатија од њих је Благовешченска саборна црква, а такође и два манастира: Троице- сергијевски и Спасо- преображенски. Казањска архиепископија, настала после освајања Казања, одмах је била именована за трећу по важности у Московској држави.

ОБРАЗОВНИ ЦЕНТАР ПОВОЛОЖЈA

У 17. веку у граду се примећивао економски раст, почела су да се граде занатска предграђа, појавиле су се пр ве мануфактуре. Године 1708. Казањ је постао престоница велике Казањске губерније. Град је постао образовни и културни центар Поволжја. У 20. веку чекали су га велики потреси. Казањ је постао један од центара револуције; током грађанског рата, 1918. године, за њега су се водиле жестоке борбе. Године 1920. створена је Татарска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република, с главним градом Казањем. Тридесетих година 20. века почела је његова интензивна индустријализација, коју је пратио брз пораст становништва. У годинама Другог светског рата у Казањ су евакуисане крупне фабрике и пресељен је део Академије наука СССР. После рата град се и даље активно развијао, а 1979. године имао је ви ше од милион становника. Данас Казањ има 1,196.738 становника, велику луку на левој обали Волге, на месту где се у њу улива река Казањка. Као један од већих економских, политичких, научних, културних и спортских центара Русије, а и з бог своје хиљадугодишње историје, туристички је међу најпосећенијим градовима Русије. Ту постоји међународни аеродром, железничка станица и најмлађи метро у држави.

У САЗВУЧЈУ ЦРКВЕ И ЏАМИЈЕ

Казањска тврђава – Кремљ историјски је споменик, под заштитом је Унеска и улази у списак светске културне и природне баштине. У време обележавања хиљадугодишњице Казања, становници и гости из иностранства били су сведоци свечаног отварања џамије Кулшариф – једне од највећих џамија у Европи, и Благовештенске саборне цркве, које симболишу мирну коег зистенцију две основне религије у републици – муслиманске и хришћанске. На територији казањског кремља налази се познати споменик архитектуре – торањ Сјујумбике. Он се убраја у „падајуће“ торњеве (као, на пример, торањ у Пизи) зато што има приметан нагиб на североисточну страну. Данас отклон његовог шиљка од вертикале износи 1,98 метара. О датуму изградње торња може се расправљати. По неким претпоставкама, торањ представља модел бедемске архитектуре Петрове или Катаринине епохе (руски „осмерик на четверике“). То мишљење је спорно, имајући у виду нетипични изглед торња, а и зато што не постоји ништа слично негде у Русији. По другој верзији, торањ је саграђен у касном добу Казањског канатства и представљао је извиђачки бедемски торањ казањске тврђаве, који није саграђен на његовим зидинама, него унутар њега. С његовог врха пуцао је погледа на реке Волгу, Казањку и околину. Постоји неколико легенди о настанку торња. По једној од њих торањ је подигла царица Сјујумбике, у знак сећања на свог мужа Сафа- Гиреја, који је умро 1549. године. По другој легенди, био је саграђен по наређењу Ивана Грозног, после освајања Казања 1552. године, и то за седам дана (које симболизују његових седам галерија) по захтеву – молби царице Сјујумбике, која се бацила са седме галерије, пошто није хтела да се уда за руског цара.

ПОСЕТА ПЕТРА ПРВОГ

Још један споменик архитектуре је Петропавловска саборна црква у Казању, изванредан модел наришкинског барока. Саграђена је 1722. године. Подизање у Казању цркве у част Петра I везано је за његову посету граду 1722. године. На путу за Персију Петар је намеравао да у Казању посети Адмиралитетско насеље, где су се правили бродови за руску флоту и државне мануфактуре у којима се шила војничка униформа за руску армију. Петар је био задовољан Адмиралитетским насељем. Кад је реч о државним мануфактурама, услови за раднике мануфактуре били су веома лоши и зато је Петар одлучио да их поклони трговцу Ивану Афанасјевичу Михљајеву. У његовој кући у Казању је одсео и тамо је славио и свој рођендан. По предању, Михљајев се заклео да ће у част руског цара у Казању саградити лепу православну цркву. За њену изградњу Петар је у Казањ послао московске мајсторе. По свом стилу, у коме постоје источњачки мотиви, црква се издваја из општег контекста наришкинског барока. Њен необични изглед – богатство боја, гипсани украси од воћа и цвећа – наводе поједине научнике на помисао да су у градњи учествовали и татарски мајстори, зато што су управо такви украси својствени татарској архитектури.

ИКОНА КАЗАЊСКЕ БОГОРОДИЦЕ

Не може се заобићи прича о враћању иконе Казањске Богородице међу зидове казањског Богородичиног манастира 2005. године. Та чудотворна икона је једна од најцењенијих у руској цркви. Од свих Богородичиних икона, казањска има највећи број чудотворних копија које се поштују. Пре револуције, у свести већине Руса назив града Казања је, пре свега, будио асоцијацију на казањску чудотворну икону, која се чувала у Богородичином женском манастиру. Русију је 1904. године потресла вест о крађи чудотворне иконе из казањског Богородичиног манастира у ноћи 29. јуна.

Лопови су убрзо били ухваћени, али икона није била пронађена. Године 2004. ватиканска дипломатија покушала је да добије пристанак Руске православне цркве за долазак папе Јована Павла II у Русију, користећи као добар повод његову понуду да поклони Руској цркви казањску икону непознатог порекла, која се чувала у личним папиним одајама од марта 1993. године. Историчари уметности су установили да је казањска икона која се налази у Ватикану копија лика који се указао у Казању и која по стилу може да се сврста у сликарску традицију Поволжја и потиче из прве половине 18. века. Тако је икона била свечано враћена у Казањ. У околини Казања је чувени раифски Богородичин манастир – највећи активни мушки манастир Казањске епархије Православне цркве. Основао га је у 17. веку испосник Филарет, северозападно од Казања. Године 1661. у манастир је била донета тачна копија грузијске иконе Богородице, која је пресликана са оригинала из Красногорског манастира. Од 17. века до данас то је главна манастирска светиња, због које га сваке године посети десетак хиљада ходочасника. Иначе, то је један од првих православних манастира саграђених на тој територији пошто је Иван Грозни освојио Казањ. Манастир је име добио по месту на обали Црвеног мора, где су у 4. веку од руку пагана погинули хришћански монаси (у част светих очева премлаћених у Раифи и Синају). Данас је архитектонски комплекс манастира један од највеличанственијих и најраскошнијих у Средњем Поволжју. Посебну живописност му даје јединствено природно окружење: Раифско језеро и велелепна борова шума, која је проглашена за резерват. Године 1918. манастир је званично био затворен, а 1930. ухапшени су и стрељани његови последњи јеромонаси: Сергиј, Иосиф, Антониј, Варлаам, Јов и искушеник Петар. Руска православна црква прославила их је у лику светаца као раифске новомученике. Године 1991. манастир је враћен Руској цркви. Млади монах архимандрит Всеволод, са два искушеника почео је да обнавља запуштен и разрушен манастир и први који су му помогли били су локални муслимани. А главним добротвором манастира отац Всеволод сматра председника Шајмијева, који је дао средства за пет крстова за главну манастирску цркву – Троицку. Током деведесетих рестауриран је читав манастирски комплекс и обновљен монашки живот. При манастиру ради школа интернат за дечаке сирочад, а веома је популаран и манастирски вокални квартет „Прича“. КАД ЖАБЕ ЗАЋУТЕ Занимљива је чињеница да у Раифском језеру има много жаба, које су својим крекетањем сметале монасима да певају. Монаси су замолили Бога за милост да их избави од жабљег крекетања. Догодило се чудо – жабе су заћутале. И ћуте до данас, без обзира на то што их има поприлично. Многи научници су покушали да одгонетну ту тајну, довозили су тамо француске жабе, које би у близини манастирских зидина, такође, заћутале. Односили су манастирске жабе на испитивања, али чим би се удаљиле километар од манастира, оне су почињале гласно да крекећу. Данас на територији Казања има доста џамија, али кад је Иван Грозни освојио Казањ, скоро да ниједна није остала. Прва камена џамија у Казању – Ал-Марџани саграђена је 1766-1770. године, од средстава парохијана по личној дозволи царице Катарине II, коју је дала за време посете Казању. Џамија је саграђена по традицији татарске средњовековне архитектуре и стилском облику провинцијалног барока. Добила је име по имаму Шигабутдину Марџанију, који је у њој служио од 1850. до 1889. године. У совјетско време била је једина активна џамија у Казању. У њој се чува надгробни камен Мухамед- гали бека из епохе Казањског канатства. Мало ко зна да у Казању постоји и католичка црква – црква Подизање светог крста (Воздвижења часног крста). Административно припада деканату Башкирија– Оренбуржје, Татарстан бискупије светог Климента, с центром у Саратову. Први католици појавили су се у Казању у 18. веку. То су углавном били досељеници из Немачке и Прибалтичких земаља. У Казању је 1835. године основана стална католичка жупа, коју опслужују пољски свештеници. Изградња камене цркве по пројекту А. И. Песке започела је 1855. године, а освећена је 1. новембра 1858. године, у част празника Подизања светог крста. По подацима пописа становништва из 1897. године, у Казању је живело 1.760 људи католичке вероисповести. Године 1927. совјетска власт је затворила цркву, а бискупија је распуштена. Зграда цркве предата је лабораторији Казањског државног техничког универзитета, а у централну лађу смештена је аеродинамичка цев. Католичка бискупија у Казању обновљена је 1995. године. Историјска зграда цркве није враћена католицима због потешкоћа око преношења аеродинамичке цеви и 1999. године градска кућа Казања донела је одлуку да се казањским католицима да парцела у центру града за изградњу нове цркве. Године 2008. било је свечано освећивање цркве Подизање светог крста.

ЦРКВА СВИХ РЕЛ ИГИЈА

Најзначајнија и за туристе најзанимљивија архитектонска манифестација верске толеранције тога краја је црква свих религија, саграђена у насељу Старо Аракчино поред Казања. У комплексу су једна поред друге православна црква, муслиманска џамија и јеврејска синагога. Пројектант, мештанин Иљдар Ханов, грађевину назива светска црква или црква свих религија. Када је био мла дић Иљдару Ханову је у сну до шло у памет да сагради светску цркву, али тада – у епохи совјетске власти, то није изгледало могуће. И поред позива Фидела Кастра и Џавахарлала Нехруа да цркву сагради у њиховим земљама, он је од лучио да она треба да се гради тамо где су му преци. Знао је да тр еба да подигне 16 купола, за сваку религију по једну. Сад је прак тично готова Будина сала. Фигуру Златног божанства послао је председник једне од јужнокорејских корпорација. Главна купола цркве се окреће – ту ће би ти опсерваторијум. За набавку телескопа помоћ је обећао генерал Бундесвера Рихштејн. Иљдар је сам по чео да гради цркву, али постепено су му по магали пријатељи, локални и придошли бизнисмени. У овом тр енутку црква има 12 купола. Четири вере које недостају Иљдар засад никако не може да пронађе, зато што их је човечанство заборавило. „Увек сам се са огромним поштовањем односио према свим религијама“, каже Иљдар, „оне представљају оваплоћење културе народа и акумулирају у себи оно најбоље што је човечанство створило. Вера нас упућује на добра дела. С тим циљем се и гради црква свих религија. То није религиозна црква, већ храм културе и истине.“ Сам Иљдар Ханов има дар да ле чи зависнике од дроге и алкохоличаре. Способности екстрасенса открио је још у мла дости, кад је доживео клиничку смрт. Зато Иљдар планира да недалеко од цркве подигне меморијал жртвама свих ратова и огроман центар за лечење наркомана из читавог света. Република Татарстан се тако већ много векова сматра примером мирне коегзистенције муслимана, хришћана и других конфесија.

ИСХОДИШТЕ ЗНАЧАЈНИХ ИМЕНА

Међу универзитетима Казања у првом реду је занимљив Казањски државни универзитет „В. И. Лењин“, основан 1804. године. Ту је радио чувени математичар Николај Лобачевски, студирао је чувени хемичар А. Бутлеров, руски писац Лав Толстој и, наравно, Владимир Уљанов Лењин, кога су избацили са Правног факултета Казањског универзитета због револуционарног рада. На КДУ студира око 16.000 студената из 40 струка и седам праваца и 615 постдипломаца. Декрет да се за три месеца формира Приволшки федерални универзитет на основи КДУ, потписан је 1. октобра 2009. године. У Казању раде 34 државна музеја. Највећи и са највише профила је Национални музеј Републике Татарстан, основан 1894. године. Највреднији природњачки, археолошки, етнографски и многи други експонати смештени су у главној згради музеја – бившој згради са трговинама саграђеној 1800-1815. године. У Казању ради „Ермитаж- Казањ“, једина филијала Државног Ермитажа у Русији. Један од најпопуларнијих градских музеја је и Музеј ликовне уметности Републике Татарстан. Музички живот престонице Татарстана садржи најразноврсније елементе. У државној Великој концертној сали „С. Сајдашев“ редовно се одржавају концерти класичне музике међународног нивоа. А у целој Русији не постоје оргуље попут концертних оргуља у тој сали. Казањски камерни оркестар „Ла Примавера“ надалеко је познат. Софију Губајдулину, која је завршила Казањски конзерваторијум, зову „најистакнутија жена композитор 20. века“. У уметности је велику славу стекао Фјодор Шаљапин, који је рођен у Казању – чувени оперски певач, солиста Баљшог и Мариинског театра, такође и Метрополитен опере. Татарске корене (мајка је родом из Казања) има Рудолф Нурејев, чувени совјетски и британски балетан, балетмајстор и директор балетске трупе париске Гранд опере од 1983. до 1989. године. У Татарском академском театру опере и балета сваке године се одржавају међународни оперски фестивал „Ф. Шаљапин“ и међународни фестивал класичног балета „Рудолоф Нурејев“, на коме учествују најистакнутији играчи светског балета. Казањски државни циркус један је од водећих циркуса Руске Федерације. Први стационарни циркус у Казању саградили су 1890. године браћа Никитини. Године 1967. отворена је савремена зграда циркуса, која је споменик архитектуре. При циркусу ради Републичка дечја циркуска школа. Најпосећенији хотелско- забавни комплекс у Казању је „Ривијера“ – највећи аквапарк у Русији и Европи, са водом која се греје, и који ради током целе године. Чак и зими у аквапарку човек може да се загњури у боје лета. Сваке године све више туриста постају љубитељи тог јединственог места за одмор. Поред хотела са четири звездице и многобројних ресторана, ту постоје и фитнес центар, куглана и затворено клизалиште, које ради током целе године, са позориштем које изводи представе на леду. Казањ је један од најразвијенијих градова Русије на спортском плану. Чувени спортисти су: Светлана Дјомина, која је од 1979. до 1994. године осам пута била светска шампионка у гађању на стрелишту; Николај Колесников – победник Олимпијских игара у тешкој атлетици у Монтреалу (1976), оборио је осам светских рекорда; Александар Куринов – победник Олимпијских игара у Риму и вишеструки светски шампион у тешкој атлетици, има 14 светских рекорда; Наиља Гиљазова – светска шампионка у мачевању 1982. године, олимпијска победница 1976. године у Монтреалу; Валентина Никонова – освајачица европског пехара 1974. године, најбољи светски мачевалац 1976. године; Денис Капустин – европски шампион у троскоку, на Олимпијским играма 2000. године освојио је бронзу, освајач европског пехара. Године 2009. Казањ је освојио Националну награду „Златна екипа Русије“ у номинацији „Спортска престоница“ Хокеј представља хокејски клуб „Ак Барс“ – један од оних са највише титула у Русији – троструки сребрни победник шампионата Русије. Фудбал представља професионални клуб „Рубин“ – шампион Русије 2008. и 2009. године. Одбојку представљају клубови „Зенит- Казањ“ – шампион Русије 2009. године и „Динамо“. Кошарку представља клуб УНИКС, хокеј са лоптом представља „Динамо- Казањ“ – победник купа Русије 2009. и шампионског купа Едсбјуна 2009. године. Ватерполо у Казању представља клуб „Синтез“ –освајач купа Русије 2005. и 2010. године. „Синтез“ је освојио и куп Лен-Трофи 2007. године. За тај тим већ неколико година игра чувени српски ватерполиста Дејан Савић. Тренутно се у Казању припремају за Европски шампионат у тешкој атлетици 2011. године и Универзијаду 2013. године.

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.