РАД ЛАЗАРА СРБИНА ЗА ВЕЛИКОГ КНЕЗА

<<< Садржај

200_Lazar_Srbin

УОБИЧАЈЕНО, ДОБРЕ ВЕСТИ СТИЖУ СА НЕОЧЕКИВАНЕ СТРАНЕ ИЛИ, БОЉ Е РЕЋ И, ИЗДАЛЕКА. У РАСРБЉЕНОЈ СРБИЈИ, КОЈА СЕ У ТО ВРЕМЕ ВИШЕ БАВИЛА ТУЂ ИМ ПОСЛОВИМА, ДАНАС ВЕЋ ДАВНЕ 1979. ГОДИНЕ СТИГЛА НАМ ЈЕ ВЕСТ ДА ЈЕ ПРВИ ЈАВНИ ЧАСОВНИК У МОСКВИ, 1404. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ САГРАДИО МОНАХ ЛАЗАР, СРБИН И СВЕТОГОРАЦ. ДА ЈЕ У ПИТАЊУ БИО КАКАВ ТАБЛОИД ИЛИ НЕКА ДНЕВНА НОВИНА, БРЗО БИ СЕ ПРЕШЛО ПРЕКО ТОГА, АЛИ РЕЧ ЈЕ О УГЛЕДНОМ ЧАСОПИСУ „НАУКА И ЖИЗН”, ИЗ ПЕРА ПОШТОВАЊА ВРЕДНОГ Б. РАДЧЕНКА, ИСТОРИЧАРА НАУКЕ И ПОЗНАТОГ НОВИНАРА.

Текст је имао наслов Первые на Руси и заузимао је простор између 74. и 77. стране. Потпуно запрепашћен, сазнао сам тада да је велики кнез Василије Дмитријевич II, градећи нову престоницу, поред Благовештењске цркве, уз свој двор, намерио да на великој кули изгради и велики, јавни часовник попут многобројних у тадашњим градовима Истока и Европе. Младом историчару уметности тај чланак је умногоме отворио очи и донекле трасирао будућа интересовања. И дотле сумњичав према званичној историографији и особито историографији науке, која нас је здушно засипала чињеницама према којима је све добро стизало међу православне и на Балкан искључиво са Запада, док су, како се тада говорило, у старини „доле на истоку, само пси лајали и говеда мукала“ (Крлежа, М, Злато Задра и Нина, 1975). Поменути број часописа и данас љубоморно чувам у библиотеци и понекад прелистам, задржавајући се на за то време ванредно одштампаним корицама које краси минијатура из Симеоновског летописа (70. године 15. века), на којој часовничар Лазар демонстрира рад сата великом кнезу и његовој свити. Касније сам у разговорима са највећим српским савременим градитељем православних храмова Предрагом – Пеђом Ристићем о томе више пута расправљао. Он ме упознао са Желимиром Стефановићем, машинским инжењером и човеком који је успео да поправи све старе јавне сатове у Србији, али и у Румунији и ваљда највреднији (и најстарији) онај у српском манастиру Хиландар на Светој Гори. Тако су се лагано сабирали подаци, а као вођа екипе за обраду ризничког материјала у манастиру Хиландар и на Светој Гори, имао сам срећу да доста видим и сазнам од онога што у књигама није писало. У Музеју примењене уметности налазе се три изврсне колекције часовника (сунчани, кућни и џепни), од којих је, пре мог доласка, две публиковала старија колегиница Верена Хан (1964. и 1966). Затим су објављене у Београду и Призрену неке значајне књиге које се тичу српске хронометрије (2000, 2001. и 2002), а потом је дошла 2004, када је у Руском дому у Београду одржан симпозијум посвећен 600-годишњици московског часовника Лазара Србина. Исте године је у Крагујевцу штампана монографија о великом српском часовничару, а затим сам 2005. године у Музеју примењене уметности поставио велику изложбу Сачувано време, посвећену српској хронометрији и хронографији, са узорним каталогом, у коме је, између осталог, обрађена и ова тема.

ИСТОРИЈА СРПСКОГ ЧАСОВНИЧАРСТВА

Lazar_Srbin_S1Историја српског часовничарства (за сада) допире до лета Господњег 1186, када се гради манастир Студеница (завршено 1190), задужбина великог жупана Стефана Немање (1112; жупан 1166-1196), уз синове и сактиторе, наследника Стефана (Првовенчаног), Вукана и светога Саву. Тај храм грађен је као храм маузолеј, а убрзо је постао катедрални храм читавом Српству или Мати Српске земље и Цркве, како га је верни народ назвао. На том храму велелепном, што је у племенити мермер обучен, постављен је и сачуван сунчаник, попут многобројних у Медитеранском басену; то је тип сунчаног часовника где бронзани гном стоји хоризонтално, на јужној фасади храма, а испод, у полукругу на белом мермеру уцртане су пруге, показивачи сати и њихове словне ознаке (у српској ћирилици, бројеви су означавани словним знацима: А = 1; В = 2; Г = 3... I =10; AI = 11; BI = 12...). Паралелно, у Студеничком типику, на више места прецизно се дефинишу важни часови почетака, трајања и завршетака богослужбених обреда, а помињу се и медоноје (бронзано) клепало и звоно. Огромне недоумице, пак, ствара такозвани Студенички точак, камени прстен са двоструком скалом од 1 до 12, и од I до XII (делимично оштећен и једним делом изгубљен). Неки верују да је то део некадашње велике клепсидре, сатног механизма који је покретала текућа вода. Наша пажња пребацује се на годину 1199. и манастир Хиландар у Светој Гори Атонској. Монах Сава (Немањић), касније свети Сава Српски (1174-1236), у Хиландарском типику, у 6. глави, која носи наслов „О реду деветог часа и о вечерњи и о панихиди и о полуноћници и о јутрењу“, између осталог, овако налаже: „... И тако сви са похвалом и у весељу духовном предајте се сну, док подеклесијарх, чувши где часовник избија и по томе сазна да је време, не дође к игуману и прими од њега потребну молитву, па тихим гласом: ‘Благословите свети’ кротко позивајући, удари тада по обичају у клепалце, и раздавши свима свеће, подиже и вас на полуноћну службу“. О томе какве је природе био тај часовник и даље се воде полемике, неки сматрају да је у питању била клепсидра, други се снебивају, а трећи рачунају с тим да у 21. веку предстоји озбиљна ревизија умногоме произвољних и фалсификованих историјских истина. Историју часовничарства доскора су писали искључиво западни историографи и читајући их на многим местима, сретали смо се са смешним „чињеницама“, попут оне да су „црквена звона измишљена у 13. веку у средњој Италији“.
Први механички сат, по данашњој историографији, саградио је опат Герберт (Gerbert de Aurillac; 957–1003), који је касније постао и римски папа Силвестер II, а он је био и астроном и конструктор разних направа. Тај сат припадао је типу портативних часовника, намењених понајвише за путовања и малих је размера. Извори говоре да је најстарији европски јавни сат избијао часове на кули централног трга у Милану (1336), а затим у Карари (1344), Довер- Кастлу (1348), Стразубуру (1352), Ђенови и Женеви (1353), Фиренци (1354), Болоњи (1357), Сијени (1359), Нирнбергу (1361), Ферари (1362), у Паризу, на катедрали Нотр Дам и париском дворском торњу (1370), Базелу (1381), Дубровнику (часовник мајстора Реље; 1390), Севиљи (1400), Вилингену (1401), а посебно, пажње вредан је чувени прашки Орлој из 1410. године, веома компликовани часовник постављен на Староградској већници, који и данас ради, на удивљење свима који испред њега стану.

ТИТУЛА ОД САТА

Но, вратимо се још једном уназад и рецимо да је најстарији међу њима избијао еквиноцијалне сате; да је за сат у Падови, 1344. његов конструктор Ђакопо де Донди добио и прву титулу del Orologio (од Сата); да је Ђакопов син Ђовани де Донди (1318–1389), професор астрономије, медицине и логике, настављајући очевим путем, изградио први астрономски сат (астрономаријум), који је показивао време, имао вечити календар и приказивао кретање Сунца. Лотаринжанин Хенрик Вик, 1370. изградио је јавни сат за париски Дворски торањ, који се и данас сматра ремек- делом... И поново, шта са оним часовником из Хиландара, и свима другима, којих је морало бити у касније разореним српским престоницама, градовима, значајним, богатим трговима..? Мало је шта остало у Србији од часовника попут оних какви су красили тргове великих европских градова и звоника катедрала. Мора бити да су постојали у великим и богатим градовима попут Призрена, Новог Брда, Рудника, Крушевца, Београда, Смедерева... а остало је турско сведочанство о „часовнику, на сахат кули у Скопљу... који су поставили неверници“, које је било престоница цара (краљ 1331-1345; цар -1355) Душана. Скопље је пре Турака било митрополијско, а затим и патријаршијско место, а такав сат био је и својеврсни символ града. Сачувано је још и писано сведочанство о сату на београдској донжон кули, у престоници деспота Стефана Лазаревића (1389-1427), „чија су се звона чула на сат хода“. Према истраженим и протумаченим средњовековним изворима, Србима је био познат систем одређивања и праћења времена, који потиче још из Египта, па се преко Јулија Цезара уводи као званични календар Римског царства (јулијански), према коме година има 365,4 дана, а дан 2 х 12 часова, с тим што се час (сат) често означава као – година. Истовремено, на снази је паралелни (старији) систем мерења времена, тзв. византијски, према коме 00 часова пада у тренутку заласка Сунца и од тада почиње да тече нови дан. Овај начин мерења времена установљен је према библијском цитату: „и би вече, и би јутро, дан први“ (Стварање света, 1, 5). И данас се у Светој Гори и у неким манастирима можемо срести с тим начином одређивања мерења. Бројни су хроничари што су бележили важне догађаје и преломнице у српској историји, а о тачном времену Косовске битке, односно страдања његовог оца, кнеза Лазара, на мраморном Косовском стубу, који је постављен 1404. године, деспот Стефан Лазаревић, сведочи овако: „Лета 6897. (од Стварања света, а 1389. године од Рођења Христовог), индикта 12, месеца јунија 15. дан, у уторак, а час је био шести ил седми, не знам, Бог зна!“ Овде, као и у другим случајевима у средњем веку, хроничари се још држе темпоралног часовног система, мада и ову тврдњу треба подвргнути сумњи, евентуално у корист еквиноцијалног система (дан = 2 х 12 јед наких сати) (!,?).

ВРЕМЕ КАДА СУ СЕ САТОВИ ГРАДИЛИ

Lazar_Srbin_S2У години када је урезан овај знаменити запис био је и један од најзначајнијих догађаја у историји српског (и руског) часовничарства. У Москву, будућу престоницу све Русије, велики кнез Василије Дмитријевич II (1389-1425) позвао је да на дворској кули изгради јавни сат часовничара и монаха Лазара Србина Светогорца. У то време у Москви је већ изграђена велелепна црква Благовештења и у њој сликају највећи уметници тога времена Византинац Теофан Грк и млади – Андреј Рубљов. Лазар је, на велико задовољство свих, саградио сат, а касније у Симеоновском летопису (Лицевой летописный свод), с минијатуром посвећеном том знаменитом предузећу, овако је забележено: „Лета 6912.(1404) Велики кнез је замислио часовник и поставио га је на свој двор иза Благовештењске цркве. Тај часовник звани часомерје, сваки час је ударао маљем у звоно, и одмеравао је одбројавао је часове ноћне и дневне; није (то) ударао човек, него нешто човеку налик, самозвоно и самопокретно, чудновато некако, створено људском оштроумношћу, маштом и мудрошћу. Мајстор и уметник свему био је неки монах који је скоро дошао са Свете Горе, родом Србин, по имену Лазар, а цена свега била је више од 150 рубаља“ (око 30 фунти сребра). Такође се говори и да је тај часовник био „чюдно велики и с луной“, што ће рећи и да је показивао и месечеве мене. Мора бити да је Лазар већ био признати и знаменити „мајстор и уметник“ када му је поверен овако значајан и скуп посао. Истовремено, избор најбољих сликара тога времена држи нас у уверењу да је велики кнез имао веома високе естетске критеријуме. На минијатури је приказано како времешни монах Лазар великог кнеза упућује у рад већ изграђеног часовника, док га кнез благосиља. У Кремаљском градском пејсажу, а „иза Благовештењске цркве“ представљена је монументална кула са великим звоном, а десно је сат__ са словним ознакама за бројеве, и без казаљки, како је тада често био обичај, јер је читав циферблат ротирао. Испод сата постављена су три тега, од којих је средњи већи, а према звону са врха сата стоји велики чекић, који је избијао сате „и ноћне и дневне“. Лазар, као седа старина ауторитативног држања, обраћа се кнезу, показујући на своје дело; кнез седи на престолу и на богатом јастуку, иза је знатижељна свита која стоји, што читавој сцени даје нарочити и свечан израз. Сама минијатура је дело великог уметника. Разлика у опису догађаја и саме минијатуре настала је свакако ради временске дистанце, пошто је цитирани рукопис (с минијатуром) очигледно преписан са старијег оригинала. У њему се говори да сате избија фигура човека, које на ликовној представи нема, јер је можда у време сликања минијатуре већ била уклоњена и замењена једноставнијим батом. Сат Лазара Србина радио је пуних 217 година; енглески мајстор Кристофер, 1621. године поставио је нови часовник на тај торањ, који је катастрофално страдао у пожару 1736. године, а на његовом месту убрзо је саграђен нови велелепни, који су назвали „дива света“ и који краси Москву и данас (Спаска кула). Трагајући даље за знаменитостима српске хронометније, поменимо још и велики сат на кули просфорнице у манастиру Хиландар, који је изворно из 15. века, а преправљен у раном 17. веку. Поједини његови оригинални делови, који припадају великом механизму с фолиотом, могли би бити дело помињаног Лазара Србина Светогорца. И још нешто. У жељи да се поништи разлика од 13 дана између старог, јулијанског и западног – грегоријанског календара васељенски патријарх Мелетије IV упутио је посланицу, у јануару 1920. године, свим помесним црквама да понуде решења ради превазилажења тог проблема. Позиву су се одазвали и Српска православна црква и Влада Краљевине Југославије, тако што је за Свеправославни конгрес, одржан у Цариграду 1923. године, у делегацију укључен и знаменити српски научник Милутин Миланковић (1879–1958). Миланковићев предлог за реформу календара једногласно је усвојен, али, нажалост, никада није и заживео. Према том, најпрецизнијем до сада урађеном календару на свету, тек после 3.000 година треба радити корекцију, односно додати један дан. Миланковићев геније последњих година добија своје достојанство у научном свету, јер са свих страна стижу потврде о његовим прорачунима цикличних климатолошких промена на Земљи, а календар ће сачекати боља времена и озбиљан маркетинг велике силе која ће га пласирати свету. На крају, закључимо да и Србија, попут других цивилизованих земаља, има довољно аргумената за то да би, уз доста оних који овде нису представљени, требало са мртве тачке покренути оснивање музеја посвећеног српској хронометнији, хронографији и часовничарству, за шта постоје и материјал и људске снаге. За сада недостаје добра воља институција, а до новца би се, ваљда већ некако дошло.

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.