Rusija Danas

ДРУШТВО : ЈЕДНО ОД СЕДАМ ЧУДА РУСИЈЕ

<<< Садржај

200_Drustvo

Укупан број припадника угро-финских народа је већи од 25 милиона, а више од три милиона данас живи на територији Русије. Најбројнији представници ове групе су Мађари (више од 14-15 милиона). Други по бројности народ су Финци (око пет милиона). Естонаца има око милион. Угро-финску групу у Русији чини 16 народа. Од њих пет има своје националне државе, а два народа националне територије. На територији Русије,према подацима пописа из 2002. године, живе: Мордвини (843.350 становника), Удмурти (636.906 становника), Маријци (604.298 становника), Коми Зирјани (293.406 становника), Коми Пермјаци (125.235 становника), Карели (93.344 становника), Вепси (8.240 становника), Ханти (28.678 становника), Манси (11.432 становника), Ижори (327 становника), Воти (73 становника), а такође и Финци, Мађари, Естонци, Саами, Сету, Ливонци.

НАРОД КОЈИ ЈЕ ОЧУВАО СВОЈУ ПОСЕБНОСТ

Угрофинце у целом свету обједињује заједничка материјална и духовна култура. Сви прави Угрофинци живе у складу са природом, са светом који их окружује, са суседним народима. Једино су угрофински народи на почетку трећег миленијума у Европи у потпуности сачували традиционалну културу, а у том смислу, можда парадоксално, и руску. За разлику од многих народа, Угрофинци се труде да у својој култури очувају што више обичаја и традиције, укључујући и оне које су примили од других народа. Карело-Фински еп Калевала сачували су кроз историју беломорски Карели, а не урбанизовани Финци. Еп Калевала дело је великог народа. Године 1835. фински лингвиста, научник и песник, лекар по професији, Елиас Лонрот (Elias Lönnrot, 1802—1884), прикупио је грађу и објавио еп. Својим коренима Калевала сеже уназад вековима, чак и миленијумима. Митови који леже у основи епа настали су још у 1. и 2. миленијуму пре наше ере. Калевала се састоји од 50 песама. Сваке године, 28. фебруара, у Финској и Карелији одржава се Карневал Калевале. Костимирана поворка на улици изводи представе према сижеу епа. Скоро све најстарије руске бајке, легенде и биљине (епски фолклор, најстарији од свих облика усмене народне културе) записали су етнографи крајем 19. века у областима где су живели Карели, Вепси, и потомци угрофинских народа, у Архангелској губернији. Духовни живот Угрофинаца није могућ без народних веровања. Чак се и код народа који су одавно покрштени очувао велики део културе везан за прехришћанска веровања. Маријци, Ерзјани, део Удмурта, Обски Угри – Ханти и Манси и данас имају своје националне религије. Род, Световит, Перун, Мокош, Велес, главни су пагански богови. Угрофинци су њихове ликове резбарили у живом дрвећу и те скулптуре и данас могу да се виде у шумама.
Већина споменика староруске архитектуре у дрвету наслеђе је из угрофинских земаља. Један од јединствених споменика архитектуре руских народа је музеј-забран „Кижи“. Налази се на острву у језеру Оњега и један је од највећих музеја под отвореним небом у Русији. Основа музејске баштине је комплекс цркава, који је под заштитом УНЕСКО, а житељи Карелије га сматрају и „осмим светским чудом“. Архитектонски комплекс музеја Кижи је заиста јединствено уметничко достигнуће. Комплекс од две цркве са многобројним куполама и звоник чине идеално пропорционалну грађевину од дрвета, која се налази у савршеној хармонији са околним пејзажом. Комплекс и грађевине, које су груписане у виду музејске поставке на јужном делу острва, изузетни су примери традиционалне архитектуре у дрвету у Карелији и уопште на северу Русије и финско-скандинавском региону.

ОКАМЕЊЕНИ ВЕЛИКАНИ

Поред овога, пажњу привлачи природни споменик «Стубови» („Стубови ерозије“, „Камени балвани“) у Републици Коми, који је признат за једно од седам чуда Русије. Ово гигантско камење, које стоји као што стоје кипови, налази се на планини Манпупуњор на територији Тројицко-Печерског реона Републике Коми. Пре отприлике 200 милиона година ту су се налазиле високе планине. Током многих миленијума, под заједничким утицајем киша, снегова, ветрова, растиња и температурних промена, планине су постепено еродирале, и то прво меки и слаби слојеви. Тврди слојеви су се очували до данас и формирали седам огромних стубова, који због своје сурове величине никога не остављају равнодушним. Народи који су живели на тој територији од давнина су их сматрали окамењеним великанима, и имали су своје виђење историје њиховог настанка на планини Манпупуњор. Име планине на језику Манса значи „Мала планина идола“. Према легенди, некада давно, седморица великана су ишла преко планина у Сибир да би уништили вогуљски народ - Мансе. Када су се попели на Манпупуњор њихов водич шаман пред собом је угледао свету вогуљску планину. Ужаснут, бацио је свој бубањ који је пао на високи купасти врх планине, који се данас назива Којпа, што на вогулском значи бубањ. И шаман и сви његови сапутници скаменили су се од страха. Комима и Мансима у стара времена било је строго забрањено да се приближавају овим каменим стубовима. Данас су туристи спремни на нимало лако пењање да би својим очима видели чудо природе. Највиши стубови достижу висину од 42 метра, а када им се приђе близу може да се чује како тихо гуде, причају о нечему на наречју непознатом човеку.

Угрофински народи у Русији, осим Коми-Пермјака, углавном живе у национално мешовитим срединама, где представљају мањине. За њихов етно-културни, језички и социјални развој велики значај имају фактори као што су компактност насељености и удео учествовања у национално-административним категоријама. Специфична карактеристика је њихова отвореност за етно-културну размену. Развијање и учвршћивање веза са сродним народима не нарушава традиционалне културне контакте са другим народима. Угрофинци су сачували своје језике, основне елементе културе. Везу са етничком традицијом у сфери културе највише изражавају кроз националне песме, музику, игре, национална јела, одећу, као и кроз очување неких старих обреда и обичаја, на пример код свадби, сахрана, помена...
Федерални органи власти посвећују велику пажњу развоју културе и језика представника Угрофинских народа у Руској Федерацији. Разрађени су и усвојени закони о култури у низу република, закони о језику (Република Коми, Мариј Ел), а у другим републикама закони о језику су у припреми. Завршени су и спроводе се регионални програми за национално-културни развој народа. Значајно место у тим програмима имају конкретне мере по питању националне културе, образовања, језика. У Републици Карелији иде се ка усавршавању законодавства са циљем да се заштите интереси малобројних староседелачких народа. Овде је на снази Закон о образовању, којим је утврђено да Карели и Вепси имају право да се образују на својим језицима. Законом о култури дат је приоритет развоју културе ових народа. У сваком законодавном акту упориште је на указивању подршке представницима малобројних староседелачких националности. То није случајно, јер Карели чине само 10%, а Вепси мање од 1% укупног становнштва. Република Коми, Мордовија, Удмуртија, Мариј Ел и Ханто-Мансијски аутономни округ имају своје концепте и програме националног развоја. У Републици Мариј Ел основан је и Фонд за развој култура угрофинских народа.

БЕЛИНА НЕЗНАЊА

О народим угрофинске групе, Хантима и Мансима треба говорити посебно. То су малобројни староседелачки народи Западног Сибира. Усамљени у снежној тајги, сродници су Мађара и Финаца. Култура и начин живота ових народа је бела мрља на карти Русије за многе од нас.
Хантијски и мансијски језици припадају угрофинској групи уралске језичке породице. Претпоставља се да је раније постојала некава заједница људи који су говорили уралским прајезиком. Истина, то је било давно, између 6. и 4. миленијума пре наше ере. На граници 5. и 4. миленијума пре наше ере издвојили су се преци Самоједа (Ненци, Енци и др.), а почетком 2. миленијума п.н.е. издвојила су се племена која су говорила финским језиком. У том периоду дошло је до климатског отопљавања и почели су да се одвајају Угри. Један део племена померао се ка југу и од тих племена су постали Мађари, а други део се селио на север и ту су наставили да се баве сточарством и пољопривредом. То су били преци данашњих Ханта и Манса. Као резултат захлађења, у наредном периоду, ове две гране су се коначно разделиле. Будући Мађари су се померили на југ, а преци Ханта и Манса су се нашли у зони тајге, коју су почели да освајају. Требало би додати да су у овом процесу формирања народа постојали и контакти са другим културама и језичким породицама – иранским, турским, пермским и индоевропским.

Основна занимања Ханта и Манса били су узгој северних јелена, лов и риболов. Сваке године, када се обележава Дан узгајивача јелена, одржавају се такмичење и прослава. Велики значај у њиховом животу имало је кедрово дрво са којег су сакупљали многобројне кедрове семенке. Поред тога, од плетеног кедровог корена прављени су предмети за домаћинство, посуде, сандуци, кутије, корпе. У селу је обично живело неколико већих или мањих сродних породица. Традиционалне куће у којима су становали преко зиме биле су правоугаоне и од дрвета, често са земљаним кровом, а код група које су живеле на југу биле су то брвнаре руског типа. Лети су живели у купастим чумима од брезове коре (номадски шатори у Сибиру и Североисточној Европи), или у четвороугаоним конструкцијама од притака, прекривеним брезовом кором. Узгајивачи северних јелена живели су у чумима прекривеним јеленском кожом. Домове су грејали и осветљавали отвореним огњиштем од притака премазаних глином. Хлеб су пекли у посебним пећима. Хранили су се рибом, месом (пршутом, сувим, печеним, смрзнутим месом), бобицама. Печурке нису конзумирали јер су их сматрали прљавим. Традиционална религија је шаманизам. Христијанизација Ханта и Манса десила се у 18. веку и, иако је имала формални карактер, показала је какав-такав утицај на духовну културу народа. У сваком случају, степен прихватања и утапања хришћанских елемената у традиционалну културу био је већи код Манса него код Ханта и Ненаца.
Ханти су се активно супротстављали деловањима совјетске власти, која су имала лоше последице по етнички развој малих народа у Сибиру. То се огледало у пљачкама под изговором раскулачивања и колективизације, праћењу и уништавању шамана и представника родовских старешинстава, скрнављењу светих места, насилном смештању деце у интернате и одвајању од породица... Најзначајније деловање, у виду отвореног протеста против политике власти, био је Казимски устанак Ханта 1931-1934. године. Када је устанак угушен, наставила су се и пасивна супротстављања. У рушењу еколошког простора главну улогу су имали сеча шума, изградња путева, гасовода и нафтовода и неплански индустријски риболов. Прилив новог становништва у току индустријског освајања територије за последицу је имао смањење броја староседелачког становништва. Староседелачки народи су постали апсолутна мањина на земљишту које је некада било њихово (Народи Севера чине 1,5% у Ханто-Мансијском и 6% становништва у Јамало-Немецком округу). Ни у социјалној и културној сфери није била боља ситуација. После усвајања Резолуције ЦК КПСС и Савета министара СССР „О мерама за даљи развој економије и културе народности Севера“ 1957. године, почиње масовно пресељавање становништва номадских насеља и малих села у велика. То је практично било насилно превођење номада у седелачко тановништво. Крајем 50-их година то је за поледицу имало нагли раст лумпенизације староседелачког становништва, која је била повезана са његовим одвајањем од традиционалних занимања и места живљења. Још страшнији ударац за традиционалну културу северног становништва било је увођење обавезног осмогодишњег, а затим и средњег образовања 60-их и 70-их година. То је значило насилно одвајање од породице деце узраста од 7 до 16 година (враћали су се кући само за распусте), што је код младог покољења водило до потпуног губљења традиционалних културних навика и вредности.

Асимилација јужних и западних група Ханта и Манса практично је завршена, као и код већине источних група. Данас једино још северни Ханти и Манси имају реалне шансе да сачувају своје језике и културу. Процес асимилације добија претећи карактер – од 8.279 Манса у Русији 1989. године, мансијски као матерњи језик је признало само 3.037 људи.

Русија је вишенационална земља у којој живи више од стотину народа. Већина од њих су староседелачки народи и народности за које је Русија основно или чак једино место живљења. Са географског аспекта, етнографи обједињују староседелачке народе у Русији у неколико регионалних група. Првој групи припадају народи Поволожја и Урала – Татари, Башкирци, Коми, Маријци, Мордвини, Удмурти, Чуваши и Калмици. Чине мање од 8% становништва Русије. Традиционална религија Татара и Башкираца је ислам, Калмика будизам, а осталих православље.
Другу групу чине народи Северног Кавказа: Абазини, Адигејци, Балкари, Ингуши, Кабардини, Карачајци, Осети, Черкези, Чечени, народи Дагестана (Авари, Агули, Даргинци, Кумици, Лакци, Лезгини, Ногајци, Рутулци, Табасарани, и Цахури). Чине мање од 3% становништва у Русији. Осим већине Осета, који су хришћани, остали традиционално исповедају ислам.

Трећу групу, народе Сибира и Севера чине: Алтајци, Бурјати, Тувинци, Хакаси, Шорци, Јакути, и скоро тридесетак, такозваних „малобројних народа Севера“. Чине укупно 0,6% становништва у Русији. Бурјати и Тувинци су будисти, остали су православци, али са очуваним паганским обичајима у великој мери, или су пагани.
За више од сто година (од 1897. године) у Русији (Руском Царству, СССР-у) било је десетак пописа. У првих осам совјетских пописа становништва питање је било којој националности/народности припадају испитаници. Подаци о националном/етничком саставу становништва увек су се објављивали. Добијени подаци омогућавају да се оцене промене које су се десиле, како у приодном кретању становнитва, тако и у националном саставу Русије. До сада можемо да пратимо два супротна процеса. Са једне стране долази до асимилације староседелачких народа Русије захваљујући мешовитим браковима, процесима модернизације и урбанизације. Последица тога је губљење националне самосвести и промена идентитета у корист Руса. Са друге стране, видимо интензиван прилив становништва из бивших совјетских република, т.ј. раст бројности народа бившег СССР-а који су добили своје државе: Азербејџанаца, Јермена, Грузина, Таџикистанаца, Узбека. Поред тога, повећала се бројност народа Северног Кавказа на основу очуваног пораста природног прираштаја становништва, који је већи од природног прираштаја руског становништва. Питање националног састава земље често је спорно и нивелише се, јер се процеси повећања и смањења броја становника тешко регулишу. Народи Севера, који се губе, прави су пример за то. Тешко је подржати националну свест и повећати природни прираштај после спроведене интеграције тих народа у савремено друштво. Без обира на опште светске тенденције ка глобализацији, свака националност има своје јединствено значење и улогу у животу Русије. Главни задатак државе и друштва је да покажу интерес и подрже самосвест и индивидуалност сваког народа, а да при томе учвршћују међународне везе.

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.