Rusija Danas

ПОЛИТИКА : ШТА ЈЕ СРБИЈА РУСИЈИ, А ШТА РУСИЈА СРБИЈИ

<<< Садржај

200_Rusija_Srbiji

ПОЈАЧАНО РУСКО ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА СРБИЈУ СУШТИНСКИ ПОДИЖЕ РЕЈТИНГ СРБИЈИ У ПРЕГОВОРИМА СА ЕВРОПСКИМ ПАРТНЕРИМА. САМА НАЗНАКА РУСКОГ ИНТЕРЕСОВАЊА ЗА СРБИЈУ КОЈА СЕ ПОТПУНО ОЧИТОВАЛА ТОКОМ ПОСЕТА БЕОГРАДУ РУСКОГ ПРЕМИЈЕРА ВЛАДИМИРА ПУТИНА И МИНИСТРА ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА СЕРГЕЈА ЛАВРОВА, ЈАСНО ЈЕ УПУТИЛА ПОРУКУ ЕВРОПИ ДА СЕ ЗА СРБИЈУ ИНТЕРЕСУЈЕ ЈОШ ЈЕДНА ВЕЛИКА СИЛА СА КОЈОМ ЕВРОПА У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ СВЕ ЧВРШЋЕ ГРАДИ ПАРТНЕРСКЕ ОДНОСЕ У НИЗУ ПОЛИТИЧКИХ И ЕКОНОМСКИХ СФЕРА И ОД КОЈЕ ЈЕ, ПОСЕБНО НАКОН АКТУЕЛНИХ ДЕШАВАЊА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ, СВЕ ВИШЕ ЕНЕРГЕТСКИ ЗАВИСНА.

Историја српско-руских односа и веза је дуга, скоковита, комплексна. Испуњена деценијама и вековима блискости, нада, дубоких емоција, повремених неразумевања и нереалних очекивања, заједничких мука, патњи, потока проливене крви у борби за слободу и заједништво словенских народа. Почеци међусобног прожимања Русије и Србије датирају из далеког средњег века. Први контакти су били појединачни, стидљиви, заоденути велом духовности. Настанци самосталне српске средњовековне државе, аутокефалне цркве, писмености и духовности блиско су повезани са руским манастиром посвећеним Светом Пантелејмону на Светој Гори где је Свети Сава примио монашки постриг и започео свој, више него плодан рад уткан у темеље српске државности, духовности и националне културе. Сам положај Србије и географска удаљеност од Русије учинили су да те словенске земље током средњег века немају превише блиске везе. Пад Византије и српске средњовековне државе учинили су да генерације учених Срба и духовника спас и наду виде у великој руској империји – „Трећем Риму“. Српски устанци, немерљива руска помоћ током самих устанака, а затим и огроман допринос да Србија прво стекне аутономију гарантовану од стране Русије, а скоро пола века касније и пуну независност, трајно су утемељили руске позиције у Србији и међу Србима. Хиљаде руских добровољаца су се у ратовима 1876-1878. бориле за српску независност. Руска процена да ће њеним интересима на Балкану више користити снажна бугарска држава, него српска, учинила је да након 1878. српски краљ Милан Обреновић усмери своју политику ка Аустро-Угарској што је у наредним деценијама умањило значај руског фактора у Србији. И у тим моментима, значајан део српске елите и највећи део народа гледали су на Русију као стожер окупљања словенских народа и братску моћну силу која ће помоћи српско ослобођење и уједињење. Доласком краља Петра Карађорђевића на власт утемељен је поново руски утицај у Србији. Огромна руска политичка, дипломатска и материјална помоћ у годинама Првог светског рата су се трајно урезале у свест низа генерација српског народа. Ипак, победа бољшевика у грађанском рату у Русији и чврста одлука југословенског монарха Александра Карађорђевића да не прихвати такво стање довели су до дводеценијског прекида међудржавних односа. Истовремено, десетине хиљада руских избеглица су нашле уточиште у новоствореној југословенској држави дајући немерљив допринос српској култури. Ваља подсетити на низ грађевина које и данас красе Београд, а дело су руских архитеката – стари Генералштаб, Министарство спољних послова, Председништво Владе...

ФАЗЕ БЛИСКОСТИ И УДАЉАВАЊА

Други светски рат је потпуно изменио карактер српско-руских односа. Поновно успостављење дипломатских односа у предвечерје Другог светског рата означило је и поновну државну орјентацију ка сарадњи с традиционалним савезником. Победа комунистичког покрета отпора у Југославији уз обилату западну и совјетску помоћ је на нов начин означила повратак Руса и Русије у Србију и Југославију. Првих послератних година су југословенска држава и друштво изграђивани по угледу на совјетски модел уз огромну политичку, војну, економску помоћ СССР-а, школовање југословенских студената на совјетским универзитетима и потпуно угледање на прву земљу социјализма. Идеолошки сукоб започет 1948. довео је међусобне односе на најнижи ниво у историји. Нормализација односа 1955-1956. године окончала је сукоб, али су се последице осећале све до распада југословенске државе. Све до 1991. односи између Југославије и СССР-а су пролазили кроз различите фазе блискости и удаљавања. Промене геополитичког амбијента, распад Југославије и Совјетског Савеза, тешка економска и политичка криза у Русији, одредили су правце руске политике према Србији уз истовремено слабљење руског утицаја у региону. Јачање Русије на прагу ХХI века суштински је прекинуло такво стање и отворило нову страницу руске политике према Србији и Балкану.

Шта је данас Русија Србији, а шта Русија Србији? Србија је у ХХI век ушла с разореном економијом,
недефинисаним границама, тешком хипотеком кривца за распад југословенске државе наметнутом споља, демографски опустошена, с нејасном спољнополитичком орјентацијом и магловитом европском перспективом изнутра оптерећеном „европејством“, често издизаним на ниво догме, као држава која суштински и системски није дефинисана. На другој страни, Русија је након деценије тешке кризе поново једна од водећих светских сила, земља која, додуше успорено, бележи економски раст, чија је политичка, војна и економска моћ у порасту, а присуство у свету све очитије, јасније и видљивије. Енергетски монопол глобалног карактера Русији даје посебно место на мапи расподеле светске моћи. Сем тога, потпуно је јасна и намера Кремља да у светској политичкој арени заузме место које му по политичким, војним, економским и стратешким параметрима припада. Ипак, руски економски раст није онакав какав би се могао очекивати, а земља се суочава и са све озбиљнијом демографском кризом. Деценија руске немоћи и српске пропасти обликовала је контуре новог међусобног повезивања. Србија се окренула Западу и Европи, а Русија је постепено обнављала своју моћ, па и утицај у Србији.

РУСКА И ЕВРОПСКА БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ

Усавременој Србији европске интеграције одмичу спорије него што се очекивало, земља је изложена постојаним притисцима и уценама да призна самопрокламовану косовску независност. Снажно руско противљење таквој косовској независности поново је повезало Русију и Србију. Како истичу представници српске политичке елите, Русија је један од стубова спољне политике Србије и земља са којом треба градити стратешко партнерство. Посета руског председника Дмитрија Медведева на 65. годишњицу ослобођења Београда симболично је подсетила на заједничку прошлост, али и јасно указала на правце будућих односа. Заиста, прошлост утемељена на проливеној крви у борби против заједничког непријатеља и једног од највећих зала савременог доба, духовна и културна блискост, вековне везе и међусобна прожимања представљају најчвршћи залог заједничке будућности. Често се у Србији могу чути потпуно неразумни и често злонамерни ставови представника дела политичке, интелектуалне и културне елите о наводно нечасним намерама Русији према Србији, тежњама да се од Србије створи руска губернија и Србија претвори у ексклузивну руску зону на Балкану. Свакако, такве тврдње немају никакво утемељење у реалном животу. Пре свега, диспропорција политичке моћи између Русије и Србије се може мерити искључиво милионима у корист руске стране. Актуелни руски политички естаблишмент не показује никакве империјалне намере према Балкану, а с правом ширење НАТО-а сматра претњом по сопствену националну безбедност. Јачање руске позиције на простору Балкана може произвести само вишеструку корист за Србију. Снага руског политичког утицаја у свету значајно може да поправи изузетно лош спољнополитички положај Србије. Њен вето у Савету безбедности Уједињених нација аутоматски блокира било какав покушај тзв. Републике Косово да заокружи своју „државност“ уласком у међународне организације. Појачано руско интересовање за Србију суштински подиже рејтинг Србији у преговорима са европским партнерима. Сама назнака руског интересовања за Србију која се потпуно очитовала током посета Београду руског премијера Владимира Путина и министра иностраних послова Сергеја Лаврова, јасно је упутила поруку Европи да се за Србију интересује још једна велика сила са којом Европа у последње време све чвршће гради партнерске односе у низу политичких и економских сфера и од које је, посебно након актуелних дешавања на Блиском истоку, све више енергетски зависна. Изричита руска подршка европским интеграцијама Србије директно шаље поруку Европској унији да Русија сматра да је Србији место у заједници европских народа, али да се с њом не може разговарати као са колонијом, доминионом или мандатном територијом. Та чињеница, сама по себи, Србији подиже политички значај и даје јој могућност да „исправљене кичме“ уђе у преговоре везане за своје приступање Европској унији. Дакле, руска политичка залеђина не може да штети европској будућности Србије, већ може да је учини јаснијом, потпунијом и достојанственијом. С тим у вези треба сагледавати и најављену посету Москви српског председника Бориса Тадића и потписивање стратешког споразума о чијим одредбама и домаћа и руска јавност, за сада, мало знају. Евидентна је чињеница: Србија од тога сигурно неће имати штете, а корист може бити вишеструка - под условом да српска влада заиста зна шта жели.

НОВ АДУТ СРПСКОЈ ДИПЛОМАТИЈИ

Висок ниво политичких односа представља елементарни оквир за развијање економске сарадње. У делу српске јавности и даље егзистира низ флоскула и предрасуда о наводном руском покушају економске експлоатације Србије од стране Русије и штетности актуелног енергетског споразума. Суштински, истина је сасвим другачија. Две независне ревизије су показале да је Нафтна индустрија Србије плаћена онолико колико је вредела и да је упркос огромним напорима нових власника и даље на климавим ногама, иако је стање вишеструко поправљено од момента продаје руским партнерима. Сем тога, изградња гасовода не гарантује Србији само енергетску стабилност, већ занемоћалој српској дипломатији даје нов адут. Сам пролазак гасовода као стратешког тока једног од најзначајнијих ресурса савременог света темељно побољшава геополитичку позицију Србије. С тим у вези треба посматрати и руско кредитирање изградње саобраћајне инфраструктуре у Србији. Стабилне комуникације омогућавају постојану економску сарадњу, Србија модернизује своје комуникације које се налазе у очајном стању, а Русија несметани ток својих производа ка осталим балканским земљама. Значајан политички импулс који је економији дат у последњих неколико месеци утицао је на то да посустала српска привреда коначно почне да користи предности огромног руског тржишта, као и царинске повластице утврђене посебним српско-руским трговинским споразумом. Таква политика је већ почела да даје резултате. У последњих неколико месеци забележен је висок раст српског извоза на руско тржиште, чиме је смањен огроман српски спољнотрговински дефицит у односима с Русијом.
Ипак, проблем српске стране је много комплекснији. Једноставно, српска привреда мало тога може да понуди сада већ веома захтевном руском тржишту. И оно што може да понуди, руско тржиште тражи у количинама у којима привреда Србије не може да извезе. И тако у круг, без јасне визије, чврстог опредељења и осмишљене стратегије наступа. До сада најзапостављенија и најексплоатисанија српска привредна грана – пољопривреда, покушава да по ко зна који пут спаси српску економију и убере профит са руског тржишта. Охрабрује податак да је извоз српског воћа, млека, млечних производа и месних прерађевина, као и производа од дрвета у значајном успону. Перспектива јачања економских веза постоји, али за Србију остаје мртво слово на папиру све док домаћа привреда буде таворила, тапкала у месту и ослањала се на стране кредите и распродају државних добара без озбиљнијих инвестиција, повећања производње и конкурентности на страним тржиштима, па тако и на руском.

ИМПУЛС ВОЈНОЈ САРАДЊИ

И док политички и економски односи бележе постепени напредак, најслабију карику односа између две државе представља војна сарадња. Парадоксално, ради се о области где постоје најозбиљнији предуслови за њено даље јачање. Чисто логички гледано, сасвим је природно да се хардверски потпуно застарела српска оружана сила модернизује у сарадњи и уз наслон на руску страну. Јасни су разлози који иду у прилог таквом размишљању. У наоружању се већ налазе руски системи или домаћи конструисани по угледу на руске. Самим тим лакше је организовати прихват руске технике и преобуку људства. У погледу паритета цена - квалитет, предност је на руској страни у односу на опрему западног порекла. Ипак, ради се и о политички осетљивом питању. Иако је Србија формално прогласила оружну неутралност, значајан део политичке елите се јавно изјашњава за приступање НАТО-у. Упркос томе већи део јавности гаји озбиљне резерве према таквом трајном спољнополитичком опредељењу. Предрасуде и незнање су и овде присутни. Велики број чланица НАТО-а, све земље бившег Варшавског уговора, као и неке старе чланице тог војног савеза попут Грчке, имају у свом арсеналу или набављају руско наоружање и војну опрему. Дакле ни развијање тог вида сарадње са Русијом неће успорити српске евро или евроатлантске интеграције.
Посета руског начелника Генералштаба Београду, затим потписивање плана војне сарадње између Русије и Србије у Москви, као и најављена размена посета министара одбране значајно ће дати импулс војној сарадњи. Сада је већ сигурно да ће бити интензивирана сарадња у области војног школства, ремонта технике, заједничког наступа одбрамбених индустрија на трећем тржишту, али се све више у јавности шпекулише и о могућности набавке руске војне технике, посебно ваздухопловне, по крајње повољним финансијским условима, што за српску страну може имати посебан значај. Опремање војске савременим средствима је скупа ствар, а домаћа економија, оптерећена гомилама проблема, мало може да издвоји за ту намену. На другој страни, ма колико се српска влада заклињала у мирно решење актуелних проблема, не сме себе ставити у инфериоран положај и своју спољну политику лишити војног аргумента, пре свега у виду фактора одвраћања, а зато су потребна нова средства и радикална модернизација, што се без озбиљне помоћи споља не може учинити. Руска или западна, на српској влади је да одлучи, али одлука мора бити чврста и јасна. Без тога нема реализације.

ДУХОВНА БЛИСКОСТ

Дуга традиција научне, техничке и културне сарадње између Србије и Русије готово да је прекинута. Одржава се захваљујући личним везама и ентузијазму појединаца. И на том пољу руска страна има иницијативу, иако је таква сарадња неупоредиво потребнија и кориснија српској страни. Веома мали број српских студената и доктораната учи на руским универзитетима, док се свега неколико српких научника налази на стручном усавршавању у тој земљи, иако Русија, посебно у домену природних наука може много да понуди српским студентима и научницима. Насупрот српској, руска страна редовно шаље своје студенте славистике и балканистике на различите видове усавршавања у Србији. Русија никада такво опредељење није доводила у питање. Остаје нада да ће потписивање споразума о међусобној научној сарадњи, до кога је дошло током боравка премијера Путина у Београду, у скоријој будућности почети да даје резултате.
О културним и духовним везама два народа кроз историју заиста је сувишно трошити речи. Никада се није могло говорити о руском културном утицају на Србе и Србију. Односи две словенске културе су много дубљи, уткани у фундаменте српског национа. Припадност јединственом цивилизацијском кругу у историји и теорији културе познатом као Византијски комонвелт, пресудно је обликовала духовну блискост. Упркос томе, данас просечан београдски знатижељник не може да купи у свом граду руске новине, филмове, часописе, књиге... Уосталом, као и руски српске у Москви.
Зашто је то тако? Зашто Србија мало ради на афирмацији своје културе у Русији? Зашто не користи све своје предности и добронамерност руске стране? Неумесно и незахвално би било помињати колико бивше југословенске републике са неупоредиво мањом традицијом односа с Русијом раде на сопственој афирмацији у домену културе у тој земљи, чврсто се напињући да докажу своју блискост с њом уз истовремено покривање празним, измишљеним и често гротескним причама. Недавно закључени међудржавни споразуми у тој области најављују боље дана. Томе свакако доприноси јачање веза између Српске и Руске православне цркве.
Упркос низу тешкоћа, српско-руски односи се налазе у узлазној фази. Суштински, Србија нема шта да изгуби. Може имати само вишеструку корист. Ипак, потребно је много више одлучности, храбрости, знања, приступа проблематици без емоција и предрасуда. Колико су штетни стереотипи и злонамерне конструкције, толико може бити штетна и сирова русофилија заснована искључиво на емоцијама, често крајње магловитим и потпуно ирационалним. И такав приступ штети, реметећи реалну слику Русије у српској јавности која никако да се изгради. Потребно је много више знања, воље, искрености и осмишљеног наступа... Једино такав приступ може побољшати односе Србије и Русије и створити чврсте основе будуће сарадње утемељене на обостраним интересима.

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.