Rusija Danas

СТАВ : ПРАВО НА ЗДРАВ РАЗУМ

<<< Садржај

200_ZdravRazum

Улога Русије у демонтирању тоталне америчке пропагандне доминације.

Почетком године су и Кинези оштро поручили Американцима да „тешко крше људска, грађанска и политичка права својих грађана и изазивају цивилне жртве у Ираку и Авганистану“. Фронт на којем је деценију и по стајала углавном усамљена Русија, постаје видљив и јасан у магли светских односа којима суверено и беспризорно тирдесетак година влада једна сила.

У Pax Americana читав свет је био талац „америчког националног интереса“. Да би одржали поредак својe моћи, систематски као ни једна сила пре у историји, Американци воде тотали пропагандни рат против остатка света.

Америка се после пада Берлинског зида „природно“ поставила као врховни судија у свему: прави табеле демократичности друштава у свету, одређује где има корупције и која је опасна, јавља шта су слободни медији, арбитрира чији су избори фер и демокрaтски, смењује или ликвидира неподобне владаоце, „оверава“ права тржишта и кори оне који се измичу њиховој мрежи, мери који су народи срећни...

У овом свету до јуче је важило врхунско начело: све што Американци чине – добро јесте, „прави је пут“, цивилизовано је, хумано, културно, прогресивно. Ко ту не нађе себе и мало скрене с „вашингтонске џаде“ чује прво пуцањ бича, види „забринуто“ одмахивање главом америчког председничког првосвештеника и чека да у свету преплашених држава и народа буде оглашен за планетарног губаваца.

Однос према Русији је парадигматичан. Док је онемоћали Борис Јељцин трпео лекције и прихватао колонијална сажаљевања као „добру вест“ – Русија је била О.К. Кад се каже „О.К“ то значи „добра“ као свиња која у обору чека судњи час да би је, по правилима корпоративних потреба, претворили у „опште добро“, „прерадили“ да буде употребљива за тржишне трансакције. Млади и тихи Владимир Владмирович прихваћен је као „добар момчић“ (мада је то с КГБ-ом мало кварило слику), који је имао најбоље препоруке, изабрани је Јељцинов наследник, и изгледало је да ће се умети дивити габаритима западних нафтних платформи, с страхопоштовањем примати у Кремљу „егзекјутив менаџере“ корпорација чији су власници на битним местима у вашингтонској администрацији, а за узврат се задовољавати десетинама милиона долара који ће се њему и екипи, од плена, одвајати на „сигурне“ швјацарске рачуне.

Кад су у Москви почели да показују да у лобањама носе мозгове којима здрав разум није помућен и да у складу с елементарном логиком разумевају да је и за њих и за руски народ боље да нешто буде „руско“ него „америчко“ невидљиви штаб специјалног рата је прво обуставио редовне порције рутинских похвала, упозорио да „пажљиво прати развој ситуације у Русији“, а онда су почеле да стижу све слабије оцене из демократије, ситуација с људским правим се погоршавала из часа и час...

Свет се „констернирао“ кад је у фебруару 2007. председник Русије у Минхену упозорио љубитеље „амричког штита“ у Европи да припадање том клубу значи да аутоматски постају мета до јуче готово уснулих руских нуклераних бојевих глава. Да ли је могуће да се усред орвеловско-хакслијевске цивлизације, поред свих мера предострожности, „прошверцовао“ обичан, непрепариран људски мозак који може да се сети релације: ако хоћете да нас убијете, будите спремни и да страдате, ми ћемо се, ипак, бранити!?

После се и бразилски министар културе Жилберто Жил обрецнуо на понуду западних мудраца да они узму Амазон под „специјалну међународну заштиту“. Може, рекао је изабраник председника Луле да Силве, „козама које су се нудиле да чувају купус“, али кад у ту међународну баштину и ви приложите Лувр, Бритиш мјузеум, Венецију, Хајделберг, Метроплитен оперу и Њујорк где је седиште ОУН...

Химере су почеле да пуцају.
Кинези су без гласа гледали како амерички председник који појачава интензитет ратних операција у Авганистану и Ираку – добија Нобелову награду за мир. Али када је следеће године за лауреата проглашен Лиу Шаобоу, чија идеје имају употребну вредност за велесилу која уређује свет – е, то ни кинески смисао за „делање у тишини“ није могао да поднесе.

„Данашња Америка подсећа на Трећи рајх“, рећи ће Ноам Чомски, доследан, кредибилан и рационалан критичар аномалија света у коме живимо.
„Два пута је у америчкој историји кандидат који није добио већину у народу (него само подршку електора) постао председник. Је ли то демократија? Али кад то споменемо америчким пријатељима они нам кажу: не гурајте нос у наше послове“, подсетио је Владимир Путин у децембру 2010. у интервјуу Ларију Кингу. И закљичио, како би било нормално да људи који тако логично мисле ту „мисао изванредну“ примењују универзално. Пошто то јединој светској сили није пошло за руком, свет сад очекује да то добије од „нове силе“ – од БРИКС-а. Живимо време кад глобални „заробљени ум“ више не може без – здравог разума.

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.