КЊИЖЕВНОСТ : ПРОМИШЉЕНА ЛАКОЋА КОСТИМИРАЊА

<<< Садржај

200_LakocaKostimiranja

Име које добија јунак поуздан је знак његове суштине, неумитне колико траје и наше читање повести. Раскољников из „Злочина и казне“ Достојевског расцепљен је, раскољен између добра и зла, његов друг Разумихин представља ум што процењује и клони се заноса. Зализана, скоро холивудско-руска презимена с привидном лакоћом постојања, Вронски, Болконски, Облонски, каквима се служио Толстој, долазе после кошмарних Гогољевих имена која се преиначавају у надимке. Да би показао испразност и вулгарност, пошлост, како ју је називао, Гогољев геније, који је више волео да завирује испод ђаволовог фрака него да се привија уз Божије скуте, дао је свом јунаку „Ревизора“ име Хлестаков. Оно код руског читаоца, по тврђењу Набокова, изазива утисак лакоће и непромишљености, дугог језика, фијука танког штапа, пљескања по картама, пустог хвалисања отмене наивчине који успешно слама женска срца. С раздрљеним капутом и кошуље мало извучене из панталона, Хлестаков лепрша по комаду, не хајући да схвати комешање које је изазвао, али зато похлепно грабећи све повластице које му се нуде.

ШИЈУЋИ КОМЕ ШТА ПРИСТАЈЕ

LakocaKostimiranja_S1Гогољ је, што се облачења својих јунака тиче, био прави денди и модни консултант достојан нашег Шамике Кирића из „Вечитог младожење“ који је с пажњом једног колекционара поштанских марака сакупљао дезене, боје и разне врсте штофова, поуздано „шијући“ коме шта пристаје. Очигледно је добро познавао тајне одевних материјала и позамантерије, свет трачица, тилова, чоје, копчи и глазе-рукавица, толико добро да верујемо како је с мајчиним пријатељицама равноправно учествовао у модној расправи.
Још је Пушкин у „Евгенију Оњегину“, да опомене читаоца како његов демонски јунак само хрли као мува без главе, пропуштајући љубав, пријатељство, пуноћу живота, обукао Оњегина у лакомислену разбарушеност свиле и волана, а сто његовог радног кабинета, уместо књигама, опремио бочицама са парфемом и талком, турпијицама и маказицама. Пушкинов јунак, иако уништен чамотињом, изазива љубав и сажаљење док свет Гогоља чине „људи у футроли“, свет маски и костима испуњених мртвилом душа, празнином које се прибојавамо и желимо да је видимо подаље од себе. И сам писац је стално наглашавао како га интересује да опише зло, не оно видљиво и одмах препознатљиво - од којег се лакше умакне, већ зло обучено у свакодневну одећу, ту надомак руке, зло које подразумева испразност и вулгарност постојања у свакодневници, које је и Пушкин у Оњегину означио енглеском речи vulgar, јер није нашао прикладну у руском језику.
Свет који се комеша у шаренилу крпица, морална и естетска пустош обучена у скупоцено крзно али и чупаво сукно шињела, који Башмачкину (чиновнику корака испалог из калупа, што показује и његово име, јер башмачк значи ципела) представља љубавницу, тако је Гогољ видео људе, неспособне да се вину из своје менталне гардеробе препуне јефтиног кича. Одевање Акакија Акакијевича Башмачкина из приповетке „Шињел“, шивење и облачење кабанице, заправо је његово разодевање и поступно враћање на претходну голотињу његовог духа.
Бал на који долази Чичиков, јунак „Мрвих душа“ насликан је као шарада машни од пантљика, кита цвећа разбацаних у нереду по хаљинама, лаког накита на главама, који само што не узлети, жалобно се вајкајући што не може и лепотицу дебелог утегнутог струка да узнесе са собом, шалова прхких као пуслица и карнерића од финог батиста познатих под именом „чедност“ на дамама чије руке красе глазе-рукавице распукле по шаву, гоњене да се уз руку помакну што даље. Чичикова је по носу који је истурио окрзнуло лудило рукава, крајева трачица, миришљавих блуза и хаљина. Ово није губернија, ово је Париз! Само понегде штрчи невиђена капица или пауново перо, црна тачка поврх кошмара и против сваке моде, а зарад пишчеве ироније којом умекшава Чичиковљеву страхотну намеру да тргује мртвацима, додуше у времену кад су се живи људи легално куповали и продавали. А кад Чичиков дође на примање код губернатора, господа која се у црним фраковима роје око напудерисаних дама при јаком светлу, слични зујавим мувама, постају права сценографија путнику из бричке избегле из неке од јаруга пакла.
Јунак пошлости, бедно плаћен ђаволов трговачки путник из фирме „Сатана и другови“, обао, гладак и надуван али у званичним оконостима прописно утегнут, Чичиков је свој тек кад се разодене у кућни халат у којем може да весело игра по соби забацујући ноге-копита и пљескајући се по задњици. И куповина чоје за халат у духу је његовог сатанског задатка. Он тражи црвену чоју боје бруснице с бобицама, а трговац, одмотавши балу покретом достојним дивљења наглашава како је то најлепша боја, боја наваренског пламена с димом.

ЉУБИЧАСТА – БОЈА ЕПОХЕ

LakocaKostimiranja_S2Што се боја тиче, Гогољ је истицао значај жуте и љубичасте. Љубичасту је, прилично неупотребљиву у тадашњем свету моде, извукао на светлост дана поигравајући се њеним значењем и омогућивши Чичикову да у њој нестане. Спаливши други део „Мртвих душа“ писац га је, уместо да упокоји свог јунака у некој забаченој капели, вратио у његов природни елемент – модрољубичасте пламичке једног скромног пакла.
Љубичасту од Гогоља преузима Тургењев, такође је воли и Толстој. Кад је требало нешто да обоји, Толстоју је често падала на памет црно љубичаста боја, за коју је од Гетеа и његовог „Тумачења о бојама“ сазнао да у себи носи фаталну непомирљивост црвене и плаве. Није никакво чудо да је Ану Карењину на самом почетку романа обукао баш у хаљину ове боје, наговештавајући оно о чему је Ван Гог писао брату Теу: Желим да спојем жуте и љубичасте покажем сву патњу моје душе.
Није било лако обући више од две стотине јунака „Рата и мира“ и по сведочењу Толстојеве жене Софије Андрејевне, писац је недељама седео листајући модне часописе и записујући утиске у бележницу. Прво је одевао јунаке, осмишљавајући кроз гардеробу њихове карактере и поступке. Поводом Толстојевих припрема да напише роман о Петру Великом, Софија је писала о томе како су јунаци одевени, али још не дишу. Чим би продисали, Толстој је престајао да се занима за њихову одећу. Андреја Болконског у тренутку жениног порођаја облачи у зимско одело које попут оклопа греје и блажи његов страх, Пјера Безухова и Иполита описује у гротескним оделима, при том је Иполитово дато тако да га читалац не може замислити, са чудним, старинским називом боје панталона cuisse de nymphe effrayee (бедро преплашене нимфе), јер је и Иполит чудан. Занимљиво је истаћи да Толстој у епилогу „Рата и мира“, иако је дошло до револуције мушких одела и појаве дугих панталона, није у њих преобукао своје јунаке.
Толстој је створио уметнички систем који само на први поглед личи на обичну стварност и историју, а у ствари се прилично разликује од оног што називамо историјском истином. У овом поступку онеобичавања, то јест искључивања ствари из обичног опажања, важну улогу игра обиље детаља, и оних у вези са одећом ликова.
Описујући Верешчагина оптуженог за издају, Толстој слика „младића у некад кицошкој, плавом бојом постављеној, излизаној лисичијој бундици и у прљавим конопљаним, апсеничким чакширама, завученим у неочишћене, згњечене танке чизме“. Лисичија бундица, алузија на издају којом жели да се оправда смртна казна и оно страшно „Сеци“, које претходи обрушавању сабље на Верешчагинов танки извијени врат понављају се осам пута.

И ЂАВО НОСИ ОДЕЛО

Воландов дендизам, скупоцено сиво одело и исте такве ципеле, сива беретка вешто накривљена на уво и штап с црном дршком облика пудличине главе у Булгаковљевом „Мајстору и Маргарити“ гротескна је супротност белом плашту с поставом боје крви Понтија Пилата. Глатко избријан, бринет, црног десног а зеленог левог ока, на позорницу Стаљинове Москве појављује се ђаво лично, за заплашене становнике налик странцу који доноси благодет у варијететској представи са летећим рубљама, парфемима и женским комбинезонима.
Колико је наша потреба за лепим крпицама којима желимо да заварамо свест о смрти и пролазности детињаста, можда ниска али тако људска да јој ретко ко може одолети! И колико је она секси, судећи по уздасима времешног Хамберта Хамберта из „Лолите“, који код своје нимфете обожава избледели тур њених подвијених фармерки и онај звук „пфаф“ који учини повучен па нагло пуштен ластиш њених гаћица. Одећа је код Набокова, тог мајстора да еротску сцену дочара преко јутарњег баде мантила који виси на чивилуку или травнатог трага на коленима панталона, слична пелуду који на кожи остављају лептири које је волео.
Поред тога што говори ко смо, одећа је наш омотач, футрола, кутија, шкриња у којој је похрањено наше благо. Зато Гогољева јунакиња Коробочка (Кутијица), умотана слојевима одеће који су потпуно камуфлирали облик њеног тела, на једном месту каже: А шта бисте желели, ваше превасходство, да завирите у мене и мој џеп?

<<< Садржај

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.