ХУМАНИ ПОХОД НА БАЛКАН

<<< Садржај

200_Pohod

Инфинитас, издавач магазина Русија данас, објавио је српски превод књиге руске историчарке Галине Игоревне Шевцове: „Руско- српски односи током балканских ратова (1912-1913) и Првог светског рата (1914-1917)“, издате 2010. године у Москви. Књига Галине Шевцове, написана на основу богате архивске грађе, говори о самопрегорном раду руских лекара, медицинских сестара, болничара и других чланова руских медицинских мисија у најтежим ратним условима, те о помоћи коју су тим напорима пружали руски дипломати на Балкану.

O помоћи Русије Србији током 20. века се у Србији доста зна – али само ако се под тим подразумева политичка и војна помоћ. Међутим, у оцени те помоћи, мишљења у Срба веома су поларизована. Прозападна струја у Срба (која бројчано није велика, али је политички јасно изражена, утицајна и врло гласна) минимализовала ју је и цинично се потцењивачки односила према њој, док ју је патриотска већина Срба увек ценила и свесрдно је поздрављала. О томе постоји обилна историографска и публицистичко- полемичка грађа. С друге стране, о хуманитарној помоћи Русије Србији током поменутог раздобља се, изван кругова историчара и историчара медицине, у широј јавности сасвим мало, или нимало зна.

МЕДИЦИНСКЕ МИСИЈЕ О КОЈИМА СЕ МАЛО ЗНА

Pohod_S1Радећи на изучавању руско- српских веза (посебно у области живота руских избеглица у Србији после руског грађанског рата), наилазио сам фрагментарно и на помене руске хуманитарне помоћи Србији, док је Руска империја то још била у стању да чини, тј. до 1917. године. Међутим, иако сам рођен, одрастао, и живео у Србији до своје тридесете године, све што сам у јавности могао чути, или прочитати, односило се на хуманитарно- медицинску помоћ коју су Србији пружале Француска, Енглеска и Америка. Зато ме, као преводиоца успомена руског дипломате Василија Николајевича Штрандмана, болно дирнуло његово идеалистичко помињање те руске помоћи. Дете романтичарског 19. века, Штрандман је у својим Балканским успоменама записао: „Руски лекари и болничарке стекли су изузетну захвалност Срба. Они заиста нису радили под морање, већ савесно. Свеопште признање и љубав су задобили наши хирурзи, који су испољили не само дубоко познавање своје професије него и изузетно срдачан однос према рањеницима. Што се тиче болничарки које су послате из Русије, оне су саздале локалну епопеју болничарског заната. Народ је занавек упамтио њихово искрено за прикупљање материјалних средстава милосрђе, њихово неограничено самопожртвовање под најтежим околностима. Треба се надати да ће у историји остати запис о овом руском хуманом походу на Балкан и да ће на многим лепим страницама остати забележен порив руског срца у корист браће – Словена.“ Ја, дете циничног 20. века, као преводилац сам записао: „У овоме се аутор веома преварио. Тих успомена, уколико их је уопште било, данас нема. Остале су само успомене на шкотске и енглеске болничарке, посебно на леди Пеџет. Зашто је то тако, посебна је тема о одсуству бриге српске елите за неговање српско- руских односа ван кризних периода, као и о њеном удворичком односу према свему што долази са Запада.“ По мом дубоком уверењу, то јесте тако – али, тако не мора и да остане. Српској јавности треба пружити добро документоване податке о брзини пружања и обиму руске хуманитарне помоћи током тих ратова.

ПОПУЊАВАЊЕ ПРАЗНИНЕ

Пред јавношћу се нашао српски превод књиге руске историчарке Галине Игоревне Шевцове, која је намењена попуњавању те празнине. Галина Игоревна себи је ставила у задатак да сакупи расположиву историјску и публицистичку грађу која се односи на то питање. Истражујући у архивима Москве и Санкт Петербурга, сакупљајући оновремене новинско- публицистичке податке и илустрације, пошло јој је за руком да састави заокружени, целовити мозаик, подацима из архива и литературе. То је слика напора и јединственог залагања целог руског друштва (од сељаштва, преко становника градова, до највише аристократије) за хуманитарну помоћ војсци и становништву Србије и Црне Горе у раздобљу 1912-1917. године. Дат је и увид у оновремену организацију руских хуманитарних друштава и заједница медицинских сестара (како се то онда називало „сестара милосрђа“), које су често формирале медицинске мисије (под покровитељством Руског друштва Црвеног крста) за слање у Србију и Црну Гору. Наводи се маса података о самопрегорном раду руских лекара, медицинских сестара, болничара и других чланова руских медицинских мисија у најтежим ратним условима, те о помоћи коју су тим напорима, и епидемиолошким, пружали руски дипломати на Балкану. У посебном додатку наведени су биографски подаци неких од учесника у догађајима, припадника свих друштвених класа тадашње Русије. Част и чест леди Пеџет и маси других западних хуманитараца. Њихов рад у Србији познат је и редовно се помиње. Али ко се у Србији данас сећа и где постоји траг именима кнегиње Трубецке, Александре Павловне Хартвигове и других организатора руске помоћи? Где је успомена на имена руских лекара и медицинских сестара? Уосталом, где је и траг о Српкињи – кнегињи Јелени Романов (кћери српског краља Петра I Карађорђевића), која је и сама била организатор и финансијер једне од руских медицинских мисија? Требало би се надати да ће ова књига, намењена не само уском кругу историчара већ писана и стилом приступачним ширем српском читалаштву, бар делом помоћи да се попуни та неправедно настала празнина и можда помоћи остварењу Штрандманове жеље „... да ће на многим лепим страницама остати забележен порив руског срца у корист браће – Словена...“. У овој књизи – јесте. Даље је на Србима.

МАСОВНА ПОМОЋ 
Из књиге Руско- српски односи током балканских (1912-1913) и Првог светског рата (1914-1917) 
Pohod_S2У Русији је кампања за помоћ братским народима – Србима и Црногорцима, обухвативши широке слојеве друштва – од сељаштва до аристократије, добила масовни карактер. Разна словенска друштва и градске друштвене управе су у великим градовима Руске империје организовали активну делатност на прикупљању средстава. До краја лета 1915. године, прилози из Русије су непрекидно пристизали. Руско министарство спољних послова је, преко Комитета за помоћ Србима и Црногорцима који је првих дана рата у Нишу организовао Г. Н. Трубецки, имало улогу координатора у расподели помоћи. Узимајући у обзир тежину санитарне ситуације у Србији у вези са епидемијом тифуса, и сам Комитет је, преко Међународног санитарног одељења, аутономно усклађивао своју делатност са српским властима. Због тога су, од маја 1915, руско министарство спољних послова и посланик Г. Н. Трубецки доносили одлуке о конкретној помоћи становништву Србије, узимајући у обзир и аналогне активности осталих страних медицинских мисија. Без обзира на недостатак квалификованог медицинског особља у самој Русији, од почетка Првог светског рата су биле формиране медицинске мисије – у први мах хируршке, а затим – с обзиром на специфичну ситуацију и инфективно- епидемиолошке. Због малих резерви особља, а и на молбу српске стране, попуна особља тих мисија је углавном била вршена из редова лекара ратних заробљеника, као и студената медицине словенског порекла. Несташица лекова и завојног материјала се надокнађивала прилозима сакупљеним у Русији. Без активног учешћа Руског друштва Црвеног крста, које је помагало опремање мисија и одобравало ангажовање лекара и медицинских сестара – а касније, када су се појавиле финансијске тешкоће, преузело издржавање медицинских установа и особља, развитак овог вида хуманитарне помоћи би био немогућ. 

ПРИВАТНЕ И ДОБРОВОЉНЕ МИСИЈЕ
Из књиге Руско- српски односи током балканских (1912-1913) и Првог светског рата (1914-1917)
Почетком Првог светског рата, после одлуке српских власти о пријему страних добровољаца чије су професије биле неопходне српској војсци, у Петрограду је – преко српског посланика М. Спалајковића, започело организовано ангажовање лекара и медицинског особља ради слања у Србију. На основу упутстава добијених од српских војних власти, формиране су засебне мање групе пријављених добровољаца. У зависности од њихових специјалности, ти добровољци ступали су под команду српских војних и цивилних власти. Прва таква група је из Петрограда за Ниш кренула 20 августа 1914. године. До краја 1914. у Србију су тако стизале организоване групе, а у појединим случајевима и такве које су заобилазиле дипломатске канале. Ево једног примера: крајем октобра 1914. године, отправник послова руске мисије В. Н. Штрандман обавестио је Московску заједницу Црвеног крста о погибији медицинске сестре Дарје Александровне Коробкине на предњој линији фронта на планини Гучево. Одговор Главне управе гласио је: у списковима организације нема имена те особе. Саопштавајући ту тужну вест, новине „Петроградские ведомости“ од 29. 10. (11. 11.) 1914. су изразиле претпоставку да је та медицинска сестра била у саставу неке приватне, или добровољне медицинске мисије.

<<< Садржај