Rusija Danas

Спољна политика Руске федерације

Милан Филимоновић

СПОЉНА ПОЛИТИКА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ

студија

Формат: 17x24 cm 
172 стране


Цена:

Србија – 500 дин
Црна Гора – 7,5 €
Босна и Херцеговина – 15 км


(Извод из књиге)

СПОЉНА ПОЛИТИКА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ – ПУТИНОВА СТРАТЕГИЈА И МЕЂУНАРОДНЕ ОКОЛНОСТИ

Због пораза у Кримском рату 1853-1856. године Русија је морала да преда своје црноморске луке и контролу над Дунавском делтом. Изгубила је такође и контролу над Бесарабијом и статус заштитника хришћанског становништва на Балкану. У условима дубоке кризе која је уследила после рата, Александар Горчаков је саветовао цару Александру II да се сада „упорно усредсреди на унутрашњи развој и да целокупну спољнополитичку делатност подвргне овом задатку. Као државни саветник, први човек извршне власти царевине, Горчаков је препоручивао неагресивну и предвидиву спољну политику док Русија унутрашњим развојем и преуређењем не промени однос снага у своју корист. Период мира је по њему био потребан да би се превазишла привредна и технолошка заосталост Русије и да би се створили услови за спровођење опсежних друштвених реформи. Мирољубива спољна политика требало је да отклони страх од руског експанзионизма и да пацификује европске силе како Русија не би истовремено била суочена са инвазијом за запада и са тешким последицама унутрашњих реформи — укидања кметства, увођења новог система локалне управе и реформе судског система у седамдесетим годинама 19. века.

Прави циљ Горчаковљеве политике била је ревизија европског поретка створеног после Кримског рата и повратак Руског царства у статус „задовољне силе”, који је имала у првој половини 19. века. Ревизија европског поретка, према Горчаковљевој стратегији, требало је да се одвија у два правца. Први је постепена промена односа снага у Европи у корист Русије, која се постиже унутрашњим развојем и модернизацијом. Други је било дипломатско деловање на слабљењу легитимитета постојећег поретка, како би међународне околности биле повољније за повратак Русије у европску политику. Успон   новостворених националних држава, Италије и Немачке, и њихове тежње за колонијалном експанзијом, ишле су на руку Горчаковљевим плановима. У савезу са Пруском, Русија је нашла сигурност у годинама када су реформе имале најтеже последице по ослобођено сељаштво и државну привреду. Након неутралности у Бизмарковој победи над Француском 1871., већ почевши од 1877. године Русија је узела активно учешће у ратовима балканских народа за ослобођење од Отоманског царства. У тим дешавањима је — најпре миром у Сан Стефану а онда на Берлинском конгресу 1878. године — поново враћена у статус активне европске силе.

Непуних пола века после Кримског рата Русију је потресала нова криза. Она је узрокована, као и претходна, истовременим постојањем унутрашње кризе са ратом против велике силе, овога пута на Далеком Истоку. Руско-јапански рат (1904-1905) завршен је поразом Русије код острва Цушима у Корејским мореузима, у поморској бици од тек створене јапанске морнарице. За основни узрок пораза, поред ингениозности јапанског адмирала, сматра се свеукупна слабост и технолошка заосталост руске државе и војске. Нарочито слаба је била руска морнарица, која је кренула са балтичких обала и путујући заобилазним путем преко Атлантског и Индијског океана упловила у Пацифик да би се супротставила Јапанцима.2 Трагичан пораз и економску кризу пратило је незадовољство народа и Прва руска револуција (1905-1907) као најава касније Октобарске револуције (1917.), са неупоредиво значајнијим последицама по руску и светску историју.

На крају рата, 1905. године, у условима изузетно сложене политичке ситуације, Петар Столипин је инсистирао да Цар Николај II обезбеди период мира, током кога је требало да се модернизује и ојача држава. Као ехо Горчаковљевих речи звучи један Столипинов савет цару из 1909. године. Русија, како је рекао, мора да „ухвати дах”: „Дајте држави 20 година мира, унутрашњег и спољашњег, и нећете препознати садашњу Русију. (...) Нама је потребан мир. (...) свака година мира јача Русију не само с војне и поморске, него и са финансијске и економске тачке гледања. (...) Русија ће се за пет година коренито променити, те када дође час — свесно ће сачекати непријатеља. Програм Столипинових реформи је био свеобухватан. Подразумевао је технолошку модернизацију, развој економије и промену политичког уређења царства „ка уставној монархији, правној држави и грађанском друштву”. Најзначајнији члан реформисаног царства, у Столипиновој замисли, требало је да буде представник новог средњег сталежа у Русији, „предузимљиви сељак фармер, ослонац снажне државне власти која постепено преображава самодржавље у уставну монархију. Такође слично Горчаковљевој замисли, спољнополитички аспект Столипинове политике подразумевао је промену односа снага на корист Русије, „сједињавање разумног реформаторства са великоруском идејом (...) очување, стабилизовање и јачање Велике Русије.

У савременим студијама руске историје период Столипинових реформи се означава као „највећи домет развоја имераторске Русије” и „време расцвата” Руског царства. Сматра се да је као последица Столипинових реформи, пре свега у области пољопривреде, током наредних деценија становништво Русије увећано за читавих 40 милиона људи. Суочен са динамиком друштвених промена на почетку 20 века, изасланик француске владе Е. Тери је оценио да ће „средином нашег столећа Русија доминирати у Европи, како у политичком, тако и у економском и финансијском погледу”. Међутим, од потребних 20 година, Столипин није имао ни пуних десет година мира, до момента када је 1914-те мобилизацију аустроугарске војске према Србији пратила мобилизација руске војске према Аустроугарској и када је преласком аустријске војске преко Дрине започет највећи сукоб у дотадашњој историји.

На почетку 21. века унутрашњи и спољнополитички проблеми руске државе су по обиму и дубини превазилазили проблеме из Горчаковљевог и Столипиновог периода. Данас постоји знатно већи број моћних и просперитетних држава на евроазијском континенту. Технолошки развој је омогућио бржу и делотворнију пројекцију моћи и већу убојитост наоружања, а развој поморске технологије омогућио је војно ангажовање Сједињених Држава, силе са другог континента, на територијама близу руских граница. За разлику од Горчаковљеве и Столипинове епохе, када је Русија била суочена са претњама из једног географског правца, или са запада или са истока, Путинова Русија је била суочена са безбедносним претњама дуж читавих руских граница. Такође, споре конвенционалне армије из 19. и 20. века, које су нестајале у источноевропским равницама, нису ни приближно упоредиве са претњама у доба балистичких ракета и нуклеарног наоружања, хемијских и биолошких бомби, тероризма и асиметричних сукоба.

Унутрашњи проблеми у функционисању Русије на почетку Путиновог мандата наличили су проблемима из Горчаковљевог и Столипиновог периода, али су их по обиму далеко превазилазили. Истовремено постојање економских, политичких, демографских, међуетничких и међуконфесионалних проблема, корупције, организованог криминала, тероризма и сепаратизма узроковало је хроничну нестабилност Русије и угрозило њен опстанак.

Економска криза током 1990-их, узрокована тешким наслеђем комунизма и лоше осмишљеном и вођеном приватизацијом, достигла је врхунац у другом Јељциновом мандату. Економски слом из августа 1998. године, практично је оставио становништво испод доње границе прихватљивог животног стандарда. У првом чеченском рату (1994-1996) Русија је de facto изгубила контролу над делом сопствене територије. Политичка и економска моћ је највећим делом била ван структура државе, у рукама крупних бизнисмена и криминалаца. Федерално уређење државе се убрзано кретало ка дезинтеграцији, са све већим осамостаљењем губернатора од власти у Кремљу. Извршено је више ентичкосепаратистички мотивисаних терористичких напада на државне и цивилне институције, стамбене блокове, позоришта и школе уз огроман број цивилних жртава. Војна моћ Руске Федерације је нагло опадала, нуклеарно и конвенционално наоружање је застаревало...

Демографска криза у послехладноратовској Русији је превазишла све упоредиве примере у историји. Израчунато је да је за пет година после распада Совјетског Савеза Русија изгубила 10 милиона становника уз запажање да се „таква појава по први пут среће у индустријској земљи у којој не бесни рат и не влада никаква епидемија”. Услед превелике употребе алкохола, наркотика и дувана, због срчаних болести, саобраћајних несрећа, убистава и самоубистава, просечни животни век мушке популације у Русији је током 1990-их смањен са 71 године на 59 година. Као последица овог кретања смањена је радна снага, ослабљена породица као језгро друштва и опао је његов духовни, морални и стваралачки потенцијал, док је криза јавног здравства и социјалне заштите додатно угрожавала физичко здравље Руса.8 Драматичност демографског проблема Русије, у хамлетовском стилу је изразио Александар Солжењицин, непосредно пре повратка у земљу након година изгнанства: „Руско питање крајем 20. века поставља се врло недвосмислено: Да ли ће наш народ бити или неће бити?

Снага и непосредност проблема ограничавали су време и начин на који је Путин могао да примени Горчаковљеву и Столипинову замисао реформи. У постојећим околностима Путин није имао времена да се као Горчаков „упорно усредсреди на унутрашњи развој и да целокупну спољнополитчку делатност подвргне овом задатку”. Нити је могао, као Столипин, да затражи „20 година унутрашњег и спољашњег мира”, управо да не би доживео исту судбину као његов узор. Путин је зато започео радикалне промене унутрашњег устројства државе, али је започео и деловање на међународном плану, што је, по доследном тумачењу Горачковљеве и Столипинове замисли, било још преурањено. Могло се, међутим, десити да на међународном плану Русија буде маргинализована пре него што модернизацијом и реформама, столипиновски речено, „скупи снагу”. Путинов приступ је, због тога, подразумевао истовремено деловање на унутрашњем и спољашњем плану, али са наглашавањем унутрашње димензије у првом и спољашње димензије у другом председничком мандату.

Парадоксално и донекле зачуђујуће с обзиром на величину и положај руске државе, Русија никада није била суочена са агресијом из два правца истовремено. Познајући руско историјско искуство, може се закључити да би истовремени напад из два правца вероватно резултирао поразом и дезинтеграцијом државе. Природа савремене међународне политике, како је наведено, пружала је више извора претњи дуж руских граница него икада раније. Отуда је императив руске политике био пуно учључивање у све значајне безбедносне процесе на простору Евроазије, како би дипломаским путем, превентивно и правовремено, била спречена појава директних угрожавања из два или више праваца. Дакле, у циљу очувања основних елемената сопствене безбедности, Русија на почетку Путиновог мандата није смела да дозволи маргинализацију сопствене улоге било у Европи, Средњој Азији или Далеком истоку. Искључење Русије из безбедносних процеса у неком од региона — а најближе тој позицији је била у Европи због ширења НАТО — омогућило би другим силама да склапају стратешке аранжмане без узимања руских интереса у обзир. Или још теже, да уговоре склопе на њену штету, што би у крајњој линији довело до угрожавања руске националне безбедности, можда по први пут истовремено из два правца, уз унутрашњу кризу као трећи потенцијални вектор претњи.

Упркос чињеници да су претње руској безбедности постојале дуж читавих граница, само у европском региону је Путинова замисао била изворно ревизионистичка — зато што су контуре новог безбедносног поретка у коме је Русија маргинализована већ постојале — док је на Средњем и Далеком истоку циљ била активнија политика а не пуна ревизија безбедносног поретка. Најпосле, на азијском вектору руске политике није створен нови поредак. И поред значајних дешавања, какве су америчке интервенције у Авганистану (2001) и Ираку (2003), у Средњој Азији је постојао дифузни поредак моћи у коме ниједна сила није могла да успостави регионалну доминацију. Безбедносни поредак Далеког истока је остао непромењен, онакав какав је био у време Хладног рата. Стога је Путинов план подразумевао укључивање у политику моћи у Средњој Азији и економски развој руског Далеког истока како би пуним капацитетима укључио Русију у источноазијску политику.

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.