Rusija Danas

Књиге

Како живи наш народ

Лаза М. Димитријевић

КАКО ЖИВИ НАШ НАРОД

Твдр повез
Формат: 12x19 cm 
214 стране


Цена:

Србија – 600 дин
Црна Гора – 9 €
Босна и Херцеговина – 18 км


(Извод из предговора)

Доктор Лаза Димитријевић припада групи првих школованих лекара домородаца у обновљеној Србији, значајних јавних радника и ствараоца, раме уз раме с др Владаном Ђорђевићем, др Михајилом Миком Марковићем, др Лазом Лазаревићем, др Лазом Илићем, којима треба придодати и Србе из Прека, др Милана Јовановића-Батута, и др Војислава Субботића (старијег). Беспоштедним својим радом и трудом, они ће своју племениту професију, већ у првој деценији наредног 20. века учинити културотворном; најкултурнијом, најобразованијом међу свим тада познатим...

Доктор Лаза Димитријевић  је рођен у Београду 1858. године на Лазареву суботу, 15. марта (по јулијанском календару). У првом српско-турском рату (1876) служио је као добровољац-болничар, а познати барон Мунди отвори му вољу за природним наукама.” По завршетку рата Лаза Димитријевић оде у Јену да студира природне науке, али после две године реши се да учи медицину, те ће у Грац, па у Беч. Свршавајући последњи медицински ригорозум, у Бечу се и ожени.

Своја прва сведочења о застрашујућим хигијенским условима под којим ваљани српски народ живи, објавиће у 129 свесци „Отаџбине”, чији је уредник био др Владан Ђорђевић, не мислећи да ће то било кога занимати. Одзив беше преко свих очекивања. Стигоше, на првом месту, похвале од др Милана Јовановића-Батута, потом и други српски књижевници (јавни радници, боље рећи) нададоше да га храбре, не само у Србији већ на читавом тадашњем српском културном простору. Приказе Димитријевићеве књиге објавили су (1893-1896): “Јавор”, “Одјек”, “Учитељ”, “Глас Црногораца”, “Летопис Матице српске”, “Дело”.

Прво издање књиге „Како живи наш народ” у тиражу од 1.600 примерака распродато је за два месеца. Уследила су, потом, још два узастопна издања. По броју продатих примерака за кратко време (више од 3.000 за само шест месеци) књига „Како живи наш народ“ може са правом понети епитет првог српског књижевног бестселера.

Др Лаза Димитријевић „Имао је око које све види.“ Написаће, касније Лука И. Лазаревић, унук прослављеног јунака из Првог српског устанка, у свом „Малом поменику“ (1933. године). „Загледао је у млекаре, прегледао посуђе; окушао и хлеб; прегледао постељу; испитивао воду за пиће. Много је разговарао с људима, а још више са женама редушама. Искрен, није у разговорима ништа прећутао, уочљив, није штедео ни старије ни млађе, говорио им је о свима погрешкама које је запазио. Лекар с оваквим погледима освајао је сељака. Сви су имали веру у њега. Народски човек тако су га звали. У природи његовој, у свем понашању Лазину било је много сељачкога. Више је припадао селу него вароши. Волео је сељака више него варошанина.“ Више од 90% тадашњих становника Србије, додајемо.

Књига „Како живи наш народ” је један од поузданијих начина расплитања врзиног кола тадашњих прилика у српском здравству, с гледишта не само историје медицине. На просто питање: шта је за здравље народа урадила власт? Димитријевић одговара: ама, баш ништа. Осим што јадикује да јој је лекара по Србији мало. Њој је, међутим, безвредан људски живот. Број'те умрле! Довикује јој доктор Лаза. Оријентално наслеђе, мурдарлук, менталитет… Пусте приче! Ви не ваљате! Срам вас било.

Књига сведочи о пропуштеним приликама да се побољша живот ваљаног народа српског, о успостављању једне наопаке традиције у којој је партијска подобност – без обзира да ли је у питању једна или сијасет њих – алфа и омега свеколиког живота.

Па и данас књиге др Лазе Димитријевића – а особито ондашњи бестселер у ондашњој, како сматрамо „неписменој“ Краљевини Србији, и на ондашњем српском културном простору – освајају својом трезвеношћу, смелошћу, лакоћом изражавања. Оне сведоче о пореклу наших најгорих навика и заблуда.

Брана Димитријевић

(Извод из књиге)

КО ТО ОБИЧНО ПЛАЋА?

Петог јануара 189.. године донесе ми пандур подгорског среза акт, одозго три пута црвеном писаљком превучен, у коме стајаше:

,,да окружни лекар одмах оде у село М., изврши преглед над ђацима, да настављење, и мени затим извештај поднесе...“ Начелник среза, тај и тај.

Те године беше страсна партизанска владавина.

Беше, као што му је и време било, јак мраз. Снег до колена – тако да је сваки саобраћај из даљих села са овом окружном вароши био престао. Они у народу називају то Јовански сметови.

Иако сам овде намирисао више полицијски инат него потребу, ипак – да ме не би оптуживали да „тешко“ оболелој деци нисам хтео притећи у помоћ – кренем још истог дана на посао.

И лети се тим крајевима путује махом на коњу, а сад је то био једини начин.

Још те вечери стигнем у село Каменицу, некадашњу престоницу среза подгорског.

Ја и пандур, једва смо чекали да стигнемо у ово село, да се мало огрејемо, и да главу и леђа – непрестано у јахању погнуте – исправимо.

Ту останемо и на конак. Мени наместише у некој соби, која лети служи за трпезарију, а којој је главни улаз с друма. Бадава што су у пећи дрва горела, кад кроз батаљена врата и прозоре дувају изукрштани ветрови, и кроз пукотине уносе у собу паспаљ од снега.

Кад би око поноћи, ја више не могах од зиме издржати, но уђох у механу. По клупама се поизваљивали коцкари, и један, у бекрилуку пропали, тишлерски мајстор. Келнер привукао сто уз пећ, па испружио сва четири екстремитета, те у дубоком сну све по такту фуче, као да хоће, да више њега зачкиљелу лампу угаси. Мој пандур – у овоме друштву као по рангу најстарији – ухватио једну клупу за себе, смакао са мог коња ћебе, и, онако обучен легао, и ћебетом се покрио – а коња голог оставио, да у хладној штали ситно поиграва.

Механа топла, само по мало удара на бели лук и дим од зачкиљеле лампе. Ја поћутах, неко време посматрајући овај народ, како се у топлоти разузурио, па кад се сетих оне моје леденице и голог коња, пробудих прво пандура, и строгим гласом заповедих да одмах оде у шталу и ћебетом коња покрије. Затим пробудим келнера и наредим му да састави два стола до пећи, те да ону постељу из оне бузоване намести на ове столове. „Није право“ – рекох му „да се ти ту од врућине испружаш, а ја тамо од зиме, да колена уз браду савијам.“

Кад би око пола пет, почеше се моји „шлафкамаради“ дизати и по механи сумивати. Келнер узе метлу, да чисти, те ја, хоћу, нећу дигох се, да не гутам ову прашину.

Наредим, те се спремише коњи; попијем један шумадијски чај (варену шљивовицу с изгорелим шећером запржену), и још по мраку кренемо даље.

Напољу – као да је онај мој капетан поручио – беснела је „Ћорава Анђелија“ жешће но синоћ. Мећава сипа – па се не зна да ли онај снег пада с неба, или га само ветрови са земље разносе. Ја завукох главу у јаку од бунде, па ми се само очи и нос виде... и по неколико минута ништа не мислим.

Одједном – мислећи на ноћашње друштво – сетих се, како сам једном на Убу у најотменијој механи преноћио с кочијашима. Дошао сам био око поноћи. Питам газдарицу која ме познаваше има ли за мене места. Она, пошто се мало размисли, рече: „Има“, и одведе ме у једну велику собу.

Ја се полако свукох, да санћим господу не пробудим. Кад би у прозорје, имам шта видети: дижу се неки људи онако несвучени из кревета, а ни један немађаше капута, но онако у прслуцима. Кад после, ја познадох у њима – ваљевске кочијаше.

То ме изазва, те узех да размишљам, како наше жене уживају с нашим положајима и титулама. Док се ми овако мрзнемо по друмовима и студеним механским собама, док ноћивамо са коцкарима и кочијашима, и непрестано се носимо са капетанима и разним полицијско-санитетским алама – дотле госпође докторке седе у топлој соби, и извијају на клавиру Листове рапсодије...

Тако сам четири сата јахао и пут пртио. Нигде живе душе не сретосмо. Бар неку врану да видех! Све се то живо сакрило, па из заклона гледа овај русвај што природа чини. Пут је водио по врху једнога ошумљенога планинског ланца, и био ми се отегао као гладна година.

С пандуром нисам хтео да говорим, јер сам био на њега љут због оног ћебета. А није се ни могло због мећаве и због тога, што ми је глава била у бундиној јаки као урамљена.

Једва једном стигосмо! Села у Подгорини нису ушорена. У Бранковини две куће нисам никад одједном видео – а кад сам у Смедереву пре премештаја читао о томе селу, мислио сам бар да је као Сараорце. Тако је било и ово село М. У дужини се рачуна три сата од прве до последње куће – дакле веће од Беча!

Код цркве била је школа, до школе судница и један дућанчић.

Кад ме учитељ виде, зачуди се „зјело“ откуд ја по оваком времену. Ја онако озебао и зловољан запитам га: „Где су та болесна деца?“ Он рече, да су његови ђаци здрави и да је само председниково дете имало пре десет дана мале богиње, али да је и оно сад оздравило.

Дакле због тога сам ја кренуо по оваком кијамету и преко оваке планине, да ме курјаци изеду, да господин председник добије о државном трошку лекара за једну невину болест, коју због своје благости народ у смедеревској нахији зове „добриње“?!

Док је акт из ове даљине по оваквом времену стигао капетану, док је облигатно неколико дана одлежао незаведен код практиканта, дотле је дете већ било оздравило, и сва моја мука и штрапац били су узалудни.

Дође и председник. Изгледао ми је крвав пред очима. Иако беше велики чапкун ,,пред лицем Господа“, ипак и он виде шта је учинио, и начини се скроман.

Пошто се мало у учитељевој соби откравих и загрејах, заборавих на сву муку и на одлуку да га тужим. Тек кад сам сео опет на коња, да се вратим, сетих се опет овог глупог посла, и рекох у себи: „Не, не, – морам га, вала, баш тужити; ко ће још седам сати по овој мећави и преко сметова јахати?!

Кад дођох кући и видех своју породицу здраву и веселу – опростио сам и председнику и капетану, па чак ми није више криво било ни на наше жене... Само нисам опростио сиротој државној каси. Она је и овај партијски инат под именом дијурне морала да плати.

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.