Rusija Danas

Валериј Николајевич Хајрјузов

ИРКУТ

роман

(превод Зоран Костић)

Формат: 10,5x18 cm
160 страна

Цена:

Србија – 200 дин
Црна Гора – 3 €
Босна и Херцеговина – 6 км

 

ПИСМО СРПСКОМ ЧИТАОЦУ

„Господин Бели Јелен“, тако Бурјати са Бајкала називају реку Иркут која, носећи своје воде ка Ангари, тече Тункинском долином, испод вечно Сињег Неба. И то није поетска метафора, то је сибирска стварност: током целе године, тајга – коју је хеленски историчар Херодот неосновано назвао „безљудном пустињом“ где, према његовим речима царује тешка студен – у ствари се купа у сунчевој светлости, врвећи од живота пуног чудесне спреге природе и људских судбина.

Већ вековима на том огромном пространству (Иркутска област је, рецимо, три пута већа од Француске), упоредо живе два народа: Руси и Бурјати – „Братскије“ – како Руси схватају и изговарају име овог етноса, што је из дубине језичког поштења кумовало називу Братска – града на реци Ангари, топонима каквог, осим у Сибиру, нема нигде више под небеском капом.

Сада, када су се античке представе о мајци Земљи измениле до непрепознатљивости, када је било коју информацију могуће наћи у планетарној пауковој мрежи, свеједно, није се изгубила људска потреба за упознавањем различитих народа и њиховог животног простора. Филм, телевизија, чак и успела проза или поезија, иако не дају пуну представу о другим поднебљима, свеједно побуђују интересовање за свакидашњицу, не само ону око нас, већ и за ону у нама, у теби, у створу – на тај начин подсећајући да је сам човек, у ствари, цео свет препун скривених загонетки и непознаница које ваља одгонетати.

И, онако како сам својевремено, преко судбине српске девојке, ја упознавао прошлост многострадалне српске браће, онако како се, у доброј мери мени показало значење Косовског завета у историји и свести Срба, можда ће на сличан начин ова моја проза вама открити место и значење Иркута у предању и стварности нас Сибирјака.

У нама самима налазе се почетак и крај, али ни нама као ни било коме, није дато тиме да управљамо, с обзиром да се на сваком педљу Земље, у свим временима, све збива вољом Створитеља.“

Валериј Николајевич Хајрјузов

 

(Извод из књиге)

Данас сам опет летео. У сну. Тај лет је на неки начин представљао логични наставак онога што ми се дешавало у последње време. Док сам се спремао за посао, изненади ме нечије куцање на вратима. Отворим их и угледам судског извршиоца са милицијом – екипу спремну да ме исели из стана. Ја као заустим, у намери да ми покажу судски налог, али широке јагодице милиционерских источњачких фаца ућуткаше ме и вратише назад у стан. Ипак, пође ми за руком да пред незваним гостима залупим врата, стрпам кључ у џеп, да онда отворим и за собом затворим врата балкона са кога, неочекивано, доле испод прозора спазим Жалму. Витлајући златастом уздом, на свом коњу кружи око балкона, док јој на ветру лелујају црне власи. Приметивши ме, покретом руке „шта чекаш, скачи“, подстаче ме, и ја скочих. И одмах потом нас двоје скупа јездимо уским, поплочаним улицама великог града. Жалма ме гледа са осмехом, нема сумње проверавајући хоћу ли се одржати у седлу, или склизнути на земљу. У магновењу, лудачки галоп ме подсети на узлетање авиона – великом брзином се удаљавамо од градских кровова, а наш галоп прелази у лет изнад тока планинске реке. Тада, одједном, управо испред нас, из воде изникоше огромне стене и ја, у покушају да их обиђем, затежем узде, а коња, мамузајући га, усмеравам према небесима. Онда неочекивано падам у воду. Ка мени са бока лети Жалма, пружам јој руку и видим да то није она, већ Болсан Торбејев у милиционерској униформи.

„Ипак ме сустиже“, сину ми кроз главу. Ни десно, ни лево, излаза нигде, окружени смо бедемом оснежених планина и ја, помажући коњу, почињем попут птице да машем рукама, међутим, видим, директно на мене обрушава се камени зид. Ту се будим и са олакшањем испред себе региструјем зид собе, а са оне стране прозора ноћно небо.

„Изем ти овакав сан“, помислих па склопих очи. И тог трена зачух звоњаву телефона из суседне просторије.

Јавља се нека жена. Глас јој звучи пословнобирократски, а не знам због чега ову звоњаву и овај глас доживех као наставак сна. „Ваља купити прње“, помислих. У последње време, чини ми се свакодневно, примао сам ултимативне позиве, али некако сам успевао да одложим исељавање из стана. Ипак, није се више тако могло. „Истокзлато“, компанија која ми га је доделила, поставила је сурове услове: вратити стан, или преостали дуг! Моја бивша супруга Зина предлагала је да напишем писмо генералном директору „Истокзлата“ Аркадију Шнелу, или да се обратим председнику компаније Торбејеву.

- Не могу више уместо тебе да се борим – приговарала је. Зар сам не умеш ништа да предузмеш?

Међутим, мени се ништа није предузимало. Како писати ономе који ти је дао отказ? И како ићи на поклоњење Шнелу? Тако нешто могло се зачети само у глави моје брижне супруге.

Саговорница се представи као Оксана Потоцка, продуцент студија документарних филмова.

Пошто јој потврдих да сам баш онај кога је и хтела да чује, Потоцка постаде љубазнија, чак предложи сусрет и разговор о сценарију за документарац. „Ма који црни документарац“ – умало не викнух у слушалицу, „ја тек што се ишчупах из таквог филма од кога ме још језа подилази.“ Ипак, прибирајући се и враћајући јави, постадох уверен да малопређашњи сан и овај телефонски позив на неки тајанствен начин имају везе са мојим ранијим животом.

Било како било, Потоцкој се толико допаде моја идеја сценарија „У потрази за Џингискановом гробницом“, да ми одмах предложи уговор, шта више, финансирање мог одласка на Бајкал и снимање документарца који би, уверена је, био изузетно интересантан и иностраној публици. Предлог је дошао неочекивано, тим пре што сам ја већ заборавио шта оно беше и како изгледа уговор. А Потоцка, као из рукава, сипа ли сипа, толико драге називе мог детињства – Бели и Црни Иркут, Орлик, Нилова пустиња – да се просто стадох топити од милине. После овога, тако рећи без паузе, крену ред познатих научника: Окладникова, Банзарова, па презимена Корсаков, Торбејев... Нема сумње, саговорница је знала много и о многима. Ја, са своје стране, онако издалека, приупитах да ли је, можда, упозната са случајем знаменитог Пољака Пилсудског, на шта добих потврдан одговор, а уз то, рече, да је по женској линији чак и у роду са тим генералом који је у царско време био прогнан у Сибир.

Након те информације Потоцка направи паузу и предложи сусрет у неком кафићу у центру Москве. Сложих се, па, за сваки случај, али и ради везе, затражих њен број, на шта уследи кратак одговор:

- Ја ћу позвати вас.

Положим слушалицу и цео разговор пропустим кроз свест. Свакако, Потоцка ме није лично познавала, међутим, чињеница да је знала ко сам и одакле сам, приморавала је на дубље размишљање. У разговору су поменута презимена која памтим још из детињства. А Бадму Корскова и његову децу Сању и Жалму сматрао сам малтене рођацима. У Орлику смо живели кућа до куће, а по пресељењу у Иркутск, коначили би код њих кад год смо одлазили у завичај ради сакупљања шумских плодова.

Москва, пак, град је у коме није тешко ни да се скријеш ни да будеш лако пронађен. Задуго по дефинитивном преселењу у престоницу, наш стан је подсећао на филијалу хотела „Аерофлот“. Нема сумње, пријали су ми сви они телефонски позиви мојих сибирских познаника са молбом да ноћ-две код нас преспавају. Њихови доласци за мене су значили одржавање везе и обнављање донедавног живота, али и потврђивали колико недостајем другарима. Ваљда стога, за првих неколико московских година и нисам стекао нове пријатеље, већ сам живео неком врстом продуженог пословног боравка.

Међутим, малопређашња саговорница није звала због преноћишта. И, по свему судећи, није имала ни новчаних проблема. Дочим сам ја, у последње време безуспешно покушавао да зарадим нешто са стране, да тако отплатим стан и вратим дугове, без обзира што нисам бирао посао или размишљао о висини хонорара. И, ево, у то моје „дај шта даш“, паре саме шушнуше! Фантастика, равна оном, неколико тренутака раније окончаном сну. Но, он је одлетео у ноћ, а остали су разговор и предлог да се сусретнемо. Потоцка је урадила све неопходно не само да ме заинтересује, већ и да ме веже за себе. Уистину, био сам задивљен: у овом огромном граду скоро да нико осим мене ништа и није знао о мом предмосковском животу! Па, онда, ко је и због чега мој телефон дао Потоцкој? И откуда њој мој сценариј? Тим пре што он и није постојао, осим као идеја испричана учесницима манифестације у једној московској школи, где ме је позвала мама ученице Маше – Каћа Глазкова, иначе уредник часописа „Панорама Русије“. Тада сам говорио о Џингискану и о томе да је он, од стране ОУН-а, проглашен за личност миленијума. У Русији су се према Дрматору Васељене – према Темуџину – како се уствари тачно звао овај монголски кан, односили, благо речено, са резервом, али негде сам прочитао да се о великом војсковођи, тренутно у свету, независно један од другог, снима пет филмова.

Ученицима сам још говорио о Белом и Црном Иркуту, о сарлицима, о медведима, о трагачима за златом и о томе како сам, по завршетку десетолетке, и сам то радио.

С обзиром да сам детињство провео баш тамо где је, према предањима живела мајка Дрматора Васељене, говорио сам и о својој жељи да са филмском камером прођем старим стазама и проверим претпоставку да се гробница знаменитог кана налази на територији Тункинске долине. Изгледа, упецали су се на тако крупно име. А да ли само на име? У телефонском разговору као да је остала некаква недореченост коју ћу, надао сам се, одгонетнути кад се сретнемо.

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.