Rusija Danas

Банер

Књиге

Колубарске Гагрице

Живорад Циглић Цигла

КОЛУБАРСКЕ ГАГРИЦЕ

Твдр повез
Формат: 22x24 cm 
128 стране


Цена:

Србија – 600 дин
Црна Гора – 9 €
Босна и Херцеговина – 18 км


(Извод из предговора)

Пред читаоцима је једна одиста необична и инвентивна књига. „Колубарске гагрице“ нашег познатог вајара Живорада Циглића Цигле компоноване су као својеврстан спој кратких прича, репродукција оригиналних цртежа и фотографија вајаних фигура. Књига компонованих на овај начин и са оваквом садржином у савременој српској књижевности и култури засад нема. Тиме је њен значај и за читаоце и за књижевну критику знатно увећан.

Иако мултижанровске и посебно илустроване књиге у српској култури одавно имају статус равноправан са књигама стандардне садржине и композиције, а у нечему чак и предњаче међу њима, њих је знатно мање него што их има у неким другим европским културама.Такве књиге су код нас углавном писали ствараоци који су се огледали у више уметничких жанрова. Јован Јовановић Змај сам је илустровао своје текстове у часописима које је такође сам издавао, модернисти међуратног времена, Бранко Ве Пољански, на пример, који је углавном био сликар а по мало и писац, или надреалистички сликар и писац Ване Живадиновић Бор, затим Душан Матић, Љубиша Јоцић и други надреали-сти и њихови сапутници, који су највећим делом били писци али су се служили и ликовним тех-никама, своје прозне и песничке текстове обо-гаћивали су цртежима такође модерне структуре и значења какви су били и њихови написи. Писци друге половине ХХ века, углавном про-заисти, као што је Бора Ћосић, Владан Радо-вановић, Живојин Павловић, Момо Капор, или песници, као Мирољуб Тодоровић, Добрица Ерић и многи други, у поједине своје прозне и песничке књиге уносили су илустра-ције које су биле не само у тематској него и у дубљој значењској вези са одређеним целинама у тексту. С друге стране, и сликари, међу њима нарочито они модернији, у свој сликарски рукопис повремено су укључивали вербалне облике изражавања, који су, међутим, у доминантном ликовном контексту много више добијали илустративну ликовну него литерарну функцију, не прекидајући ипак унутрашњу везу између ова два уметничка медија.

Трајнија унутрашња веза између различитих средстава уметничког израза, уз истовремено чување и проширивање аутономног значења сваког од њих, постоји и у Циглићевим Колубарским гагрицама. И то је једна од њених најбитнијиих уметничких особина. Њен аутор, међутим, није по професији писац већ вајар. Његова намера да у простор своје књиге прича укључи садржаје различитих уметничких жанрова мого више је резултат његове стваралачке имагинације него угледања на било ког писца претходног или данашњег времена. Пошто се у овом случају он као вајар одлучио за књигу а не за изложбу, он сам је очигледну предност дао причама, свом наративном а не ликовном стваралачком опредељењу. Зато се његове Колубарске гагрице с разлогом виде у првом реду као богата и садржајна мултижанровска књига, у којој доминацију има њен наративни део, који се ипак много потпуније доживљава са илу-стративним ликовним слојевима књиге.

Наративни слој, дакле, пуну уметничку вредност добија у веома добро оствареном додиру и прожимању са цртежима и скулпторским фигурама на које се односи, на посредан или непосредан начин повезаних са њим. При-че се сасвим слободно могу читати одвојено од цртежа и фигура, али оне пуноћу унутрашњег значења формирају у симбиози са остала два слоја књиге.

Марко Недић


(Извод из књиге)

Весели Букавац

Од Миланчића из Јабучја није било бољег ћеманисте надалеко. Он је умео да одсвира шта ти срце жели, песме, кола, чак и окретне игре је знао. Кад ишчупа струну из гудала па је веже за оно дебело Це, попљунчи прсте, па почне “Низамски растанак”, мушкарци испијају ракију на искап, жене плачу, а ми деца, ватамо се у коло иако не знамо да играмо.

Свуда по свету је Миланчић свирао, чак и краљу.

Једном се ноћу враћао из Стубленице са свадбе, па кад наиђе на кладњичку ћуприју, одоздо искочи пред њега неки букавац, па га натера да му свира.

Почне Миланчић да свира а овај шиче, буче и весели се. Свирао он, свирао па кад му дојади, како је био мало припит, тражи од букавца да му плати. Букавац био неки чивчија* па неда паре, још вели: “ Знаш ли ти ко сам ја?” а Миланчић ће: “ Знам, ти си један драмосер, кад нећеш да платиш.” Нећу! Хоћеш! Па се ту поџавељају, повуци, потегни, паде ћемане на сред ћуприје и прште у комадиће.

Букавац кад виде шта би, онако труљав, шмугне под ћуприју.

Шта ће Миланчић, покупи оне парчиће од ћемана, па их однесе код тишлера Ђоке. Овај састави и улепи ћемане, али како је фалило једно парче, досети се па га изреже од обода сита.

Опет је у Миланчићевим рукама ћемане изводило чудесне мелодије, само се оно парче од сита познавало због фарбе.

Они који нису веровали у ову Миланчићеву причу, говорили би када се поведе реч о томе: “Ма какав те букавац спопао, ко га је видео, напило се циганче па самом себи свирало на ћуприји.”

Није установљено шта је права истина у овој причи, али до дана данашњег остаде Ћемановића ћуприја.

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.