Rusija Danas

Банер

Књиге

Руска добротворна помоћ Србији

Галина Игоревна Шевцова

РУСКА ДОБРОТВОРНА ПОМОЋ СРБИЈИ У РАТОВИМА 1912-1917

историјаска студија

(превод др Јован Качаки)

Твдр повез
Формат: 12x19 cm 
252 стране

Цена:

Србија – 600 дин
Црна Гора – 9 €
Босна и Херцеговина – 18 км

 

(Извод из предговора)

У науци су истраживања завршена једном за свагда права реткост. Отуда се код свих оваквих, историјских, дела увек поставља питање њихове плодотворности. Покрећу ли она било кога на било шта? Надахњују ли јата нових истраживача, спремних и на „цепање длаке на двоје“? Зависи то и од самог дела, али и од низа околности, које би барем у овом трену требало да иду на руку Галини Шевцовој у Србији. За српску науку и културу, за српску јавност ова књига долази у – минут после дванаест. Будући да су многе године протраћене.

На домаку је 2012. година, стогодишњица Првог балканског рата; ослободилачког или освајачког? Када се српска војска распрострла по читавоме Балкану, све од Драча па до Једрена. Помислимо само на трен како се све то, данас, може тумачити (!?), од стране што новијих а што старијих балканских државица, спремних да дреше кесу не питајући за цену да би се писале дебеле књиге, снимали документарни филмови, али по методологији Министарства истине из Орвелове „1984“! Ни једна неће бити захвална Србији. Потом – завршни удар: 2014. година: стогодишњица Великог рата (!), моралног суноврата Европе, кланице каква се само који месец пре тога није ни дала замислити. Тада ће Србија бити оптужена – а већ и јесте – да је као изазивач, најодговорнија за све то. Да су сав тај ужас и срам, уствари – њено дело. А потом? Потом Србије више нема. Ни славне битке њене неће постојати, а ни покољи њеног становништва, ни учешћа страних мисија, ни преобилна руска хуманитарна помоћ; а ни државе у изгнанству неће бити, ни муњевитог пробоја Солунског фронта... Све ће то остати – прећутано. Смемо ли, дакле, очекивати да ће баш ова књига – преко ноћи – да преобрази српску јавност, разбуди њене заспале институције, призове памети српске медије, јер није у питању пуко српско хвалисање и размахивање „сопственом митологијом“ већ го опстанак српског народа. Или је баш овакво очекивање опет према истом оном калупу, на који нас већ је упозорио Н. Поповић: помоћи ће нас Мат-Росија, просто мора, урадиће за нас чак и оно за шта ни ми сами сада и не хајемо.

Али, све и да се не успе у овом потоњем подухвату, треба се до земље поклонити Галини Шевцовој, јер после ове њене књиге сасвим сигурно знамо да прича о несебичној руској помоћи српској браћи у тешким годинама Првог светског рата не може бити мит. Напослетку, и митологија је један од видова одбране колективног памћења. Увек настаје кад историјска наука има – преча посла.

Брана Димитријевић

 

(Извод из књиге)

ГЛАВА I : ДЕЛАТНОСТ РУСКОГ ДРУШТВА ЦРВЕНОГ КРСТА (РДЦК), ПРИВАТНИХ ЛИЧНОСТИ И ОРГАНИЗАЦИЈА НА УКАЗИВАЊУ ПОМОЋИ БОЛЕСНИМ И РАЊЕНИМ СРПСКИМ РАТНИЦИМА ТОКОМ БАЛКАНСКИХ РАТОВА (1912-1913)

Већ приликом првих узнемиравајућих извештаја да су балканске државе и Турска објавиле мобилизације, Главна Управа Руског друштва Црвеног Крста (ГУ РДЦК) је предузела неопходне припреме за указивање помоћи рањеним и болесним ратницима, којима је помоћ потребна. На ванредном заседању, 18. септембра 1912. године, одлучено је да се, слањем на фронт мисија Црвеног Крста организованих по типовима и персоналном саставу здравствених установа ратног времена, како је прописано од стране Главне Управе, организује лекарска помоћ Бугарској, Србији, Грчкој и Црној Гори.

Приликом разматрања питања о томе које од одређених типова здравствених установа би могли бити изабрани за слање, Управа се одлучила за болницу од 200 кревета и етапну пољску болницу (этапном лазарете) од 50 кревета, због тога што услед малих растојања за покрете ови типови болница највише одговарају за рад на Балкану. У целини, било је планирано да се у Бугарску пошаље једна болница од 200 кревета и три етапне пољске болнице са по 50 места; у Србију једна болнуица и две етапне пољске болнице, а у Грчку и Црну Гору – по две етапне пољске болнице. По одлуци ГУ РДЦК , све медицинске мисије су по приспећу на места потпадале под надлежност Друштва Црвеног Крста по споразуму с којим су биле послате.

Формирање персоналног састава медицинских установа је било пренето на заједнице медицинских сестара (на общины сестер милосердия), а снабдевање материјалом – на Главно стовариште Друштва Црвеног Крста, и то према каталозима за опрему болница и етапних пољских болница које је одобрила Главна Управа. Припремљени правилници, каталози и персонални састав, као и снабдевеност здравствених установа РДЦК су по први пут били проверени у пракси и потврдили су тезу Главне Управе да је за војна дејства неопходно припремити се током мирнодопског периода.

ГУ РДЦК је, 30 септембра 1912 године, наложила Московској Иверској, Московској Александријској и Кијевској Маријинској заједници медицинских сестара да у року од седам дана моблишу: она прва болницу од 200 кревета, а друге две – свака по етапну пољску болницу од по 50 кревета. Новац за формирање тих медицинских установа је био хитно телеграфски послат.

Медицинска помоћ Србији је била неопходна и на време. Александра Павловна Хартвиг (супруга руског посланика) је тих дана писала московском градском поглавару Н. И. Гучкову: „навалио је толики борј рањеника, на који почетком рата нико није рачунао. Прво је од Ристовца стигло 300 људи, који су напунили војну болницу. Затим је од Мердара стигло још 800 људи, а два дана касније почели су стизати рањеници од Куманова и четници – око 2.000 људи. Рањеници су испунили све најбоље београдске зграде – све гимназије, основне школе, Учитељски дом, семениште, богословију, сиротишта, итд.“

У Србију је било упућено: болница од 200 кревета и пољска болница од 50 кревета у београд, две етапне пољске болнице у Скопљу и једна у Ниш. Осим тога, московска и петербуршка градске друштвене управе су за свој рачун формирале по једну медицинску мисију, које су такође биље примљене под окриље РДЦК. У целини, послато је 23 лекара, 66 медицинских сестара и 115 болничара. Ови подаци не обухватају број лекара-добровољаца који су радили у српским болницама.

Назив појединачној медицинској мисија је даван на основу имена личности или организације која ју је основала. Поред тога, била је организована и приватна помоћ – између осталих пољска болница Њеног Краљевског Височанства кнегиње Јелене Петровне, која је била финансирана од стране Мраморног дворца, као и пољска болница. Кауфмановске заједнице медицинских сестара, коју је финансирала породица Терешченко. Већина тих медицинских установа је радила на етапним тачкама које је одредила српска санитетска управа.

Контактирајте редакцију

Сва права задржана

Сва права задржана, ако није наведено другачије. Није дозвољено да ниједан део ове презентације буде репродукован или емитован на било који начин, електронски или механички, укључујући копирање, снимање на било koj други систем за бележење, без претходне писмене дозволе одговорног лица из rusijadanas.rs, оверене штампом фирме.